Светислав Басара
| Светислав Басара | |
|---|---|
|
|
|
| Информације | |
| Пуно име | Светислав Басара |
| Датум рођења | 21. децембар 1953. |
| Место рођења | Бајина Башта (ФНРЈ) |
| Дела | |
| Најважнија дела | Фама о бициклистима, Успон и пад Паркинсонове болести |
| Награде | Нолитова награда, НИН-ова награда |
| Потпис | |
Светислав Басара (рођен 21. децембра 1953. у Бајиној Башти) je један од најзначајнијих српских прозних писаца[1]. Аутор је више од двадесетак књижевних радова – романа, збирки приповетки и есеја.
Садржај |
[уреди] Биографија
Светислав Басара је рођен 21. децембра 1953. у Бајиној Башти.
Добитник је више српских награда за књижевност, а његов роман „Фама о бициклистима“ (издавач Дерета, Београд, ISBN 978-86-7346-585-2) многи сматрају једним најбољих романа девете деценије[2] двадесетог века.
„Пре двадесет година, помислио сам, ништа ме није припремило за појаву Фаме о бициклистима. Басара је до тада објавио своје прве приче и романе, а ја сам у мојој збирци Фрас у шупи објавио причу „Светислав Басара интервјуише Самјуела Бекета за Трећи програм радио Београда“. Басарини рани романи указивали су на списатељску разиграност, на постмодернистичко поигравање садржајем и формом, на препуштање апсурду, што су све одлике типичне за Басарин прозни поступак, али ништа није наговештавало велики скок, велики прелет, који ће се одиграти објављивањем романа који ће постати још типичнији пример његове прозе. После појаве Фаме о бициклистима, слободно се тако може рећи, српска проза више није била иста, као што ни Басара више није био исти писац, као што ни ја нисам био исти читалац.“
Драме су му извођене на многим сценама а књиге превођене на енглески, француски, немачки, мађарски, бугарски, италијански и македонски језик[2].
Басара је био амбасадор СР Југославије од 2001. до 2005. године на Кипру[3].
Колумниста је дневних новина Данас. Колумна му носи назив Фамозно[4].
Из брака са Видом Црнчевић-Басара, кћерком покојног Бране Црнчевића[5], има двоје деце Тару и Рељу.
[уреди] Дела
Приче у нестајању (1982), Peking by Night (1985), Кинеско писмо (1985), Напукло огледало (1986), На ивици (1987), Фама о бициклистима (1987), На Граловом трагу (1990), Монголски бедекер (1992), Looney Tunes (1997), Бумеранг (2001), Џон Б. Малкович (2001), Успон и пад Паркинсонове болести (2006), Изгубљен у самопослузи (2008), Дневник Марте Коен (2008), Нова Страдија (2009), Фундаментализам дебилитета (2009), Почетак буне против дахија (2010), Mein Kampf (2011), Дуговечност (2012) и др.
[уреди] Награде и признања
За роман Фама о бициклистима добио је награду Жељезаре Сисак[3].
Добитник је Нолитове награде за књигу Монголски бедекер[2].
Роман Успон и пад Паркинсонове болести (издавач Дерета, Београд, ISBN 86-7346-554-0) му је донео НИН-ову награду за најбољи роман објављен 2006. године. Добитник је награде Народне библиотеке Србије за најбољу књигу од 25 најчитанијих у мрежи народних библиотека Србије у 2008. години за роман „Успон и пад Паркинсонове болести“, у издању београдске издавачке куће Дерета[6]. За исти роман је добио и Награду Лаза Костић 2007. године.
Први је добитник награде Фондације Борислав Пекић[2].
Као колумниста „Данаса“, добио је 2010. године награду Станислав Сташа Маринковић.[7] Његов роман Мајн кампф ушао је у најужи избор за НИН-ову награду 2012. године.
[уреди] Референце
- ^ Радисављевић, Зоран (16. 6. 2007.). „Време у негативу“. Политика Приступљено 25. 5. 2011.
- ^ а б в г „Светислав Басара“. Лагуна Приступљено 25. 5. 2011.
- ^ а б „Светислав Басара“. Геопоетика Приступљено 25. 5. 2011. ((en))
- ^ Басара, Светислав. „Фамозно“. Данас Приступљено 25. 5. 2011.
- ^ Даниловић, Д. (14. 04. 2011). „Преминуо Брана Црнчевић“. Блиц Приступљено 25. 5. 2011.
- ^ „Басара добио награду Народне библиотеке“. РТВ. 28. 2. 2009. Приступљено 25. 5. 2011.
- ^ „„Сташа“ Светиславу Басари, „Бурзан“ Николи Томићу, Данас, 8.6.2010.“
