Свети Вид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За другу употребу, погледајте чланак Вид (вишезначна одредница).
Вид

Vitus CXXVr.jpg
Илустрација из 1493. године

Пуно име Свети Вид
Датум смрти: 303.
Место смрти: Рим (Римско царство)

Свети Вид (лат. Vitus) је један од најзначајнијих ранохришћанских светитеља. Рођен је на Сицилији, а погубљен у Риму 303. године у време прогона хришћана под царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Римокатоличка црква га прославља 15. јуна.

Према делу „Мучеништво Св. Вида“ написаном крајем 6. века, Св. Вид се родио крајем 3. века у богатој многобожачкој породици на југозападу Сицилије. Хришћанство је као дете примио од свог тутора Модеста и његове жене Крешчентије, која је била Видова дадиља. Бежећи од свог оца који је на силу желео да га одврати од хришћанства, Вид са својим тутором и дадиљом бежи у Луканију, где су све троје касније ухапшени као хришћани и спроведени у Рим. Према легенди, у Риму је млади Вид учинио много чуда, међу којима се наводи и исцељење Диоклецијановог сина. Упркос свему, са својим пратиоцима је осуђен на смрт и погубљен 303. године бацањем у котао са врелим уљем. Према легенди, из тог котла га је још живог извео анђео који га је вратио у Луканију, где је коначно умро.

Године 756, мошти Св. Вида су пренете у Париз, одакле су 836. предате бенедиктанском манастиру Корвеј у Немачкој, који постаје средиште поштовања овог светитеља. Катедрала Светог Вида у Прагу, једна од највелелепнијих катедрала изграђених у готском стилу, највећа и најзначајнија црква у данашњој Чешкој и седиште Чешке надбискупије, изграђена је у славу Св. Вида након што је Свети Вацлав, чешки кнез, пренео део његових моштију из Корвеја у Праг 925. године.

Култ Светог Вида[уреди]

Плес Светог Вида

Култ Св. Вида почиње да се шири у 6. веку из италијанске покрајине Луканије (данашња Базиликата), одакле се шири по целој Италији, Сицилији и Сардинији, а одатле и у осталим земљама и народима под јурисдикцијом Римске патријаршије, укључујући и Германе и Западне и Јужне Словене. О његовој популарности сведоче многобројни храмови који носе његово име и имена под којима је познат у различитим народима: Витус (Vitus) на латинском, Гвидо и Вито (Guido, Vito) на италијанском, Ги (Guy) на француском, Вајт у германским језицима (Weit, Veit), Вит код Западних Словена (Vith, Vit, Wit) и Вид код Јужних Словена. Током средњег века било је око 1.300 цркви и манастира где се поштовао Св. Вид као заштитник, а чак 150 је тврдило да поседује део његових моштију. Помиње се и у византијским изворима, што сведочи да је његов култ био познат и у областима под Цариградском патријаршијом.

Током касног средњег века, у Немачкој се раширио тзв. Плес Светог Вида, обичај прослављања овог светитеља колективним плесом до исцрпљења који се одвијао у масовним светковинама пред његовим кипом. Овај плес се проширио на чешке и пољске крајеве и за њега се веровало да лечи од душевних болести, опседнусти и епилепсије. То је довело до тога да се св. Вид сматра патроном играча и забављача и исцелитељем епилепсије и заштитником душевно оболелих и опседнутих.

Свети Вид, Ријека

У јужнословенским крајевима, због асоцијације његовог имена са чулом вида, св. Вид се сматра заштитником очију и исцелитељем болести и слабости вида. У народној медицини позната је и Видова трава, која се користи за јачање вида и код очних инфекција.

Традиционално се представља као младић са палмом, понекад са гавраном и лавом. Најучесталија иконографска представа Св. Вида је представа лепог и богато одевеног младића у котлу, са палмом у руци.

Сматра се патроном Чеха, Прага, Саксоније и града Ријеке. О популарности овог светитеља на словенском Јадрану сведоче цркве посвећене Св. Виду и топоними попут насеља Св. Вид на Крку или брда Св. Вид у Боки которској.

Дан Светог Вида[уреди]

Римска патријаршија и каснија Римокатоличка црква дан Св. Вида традиционално обележава 15. јуна. Овај дан је и градска слава хрватског града Ријеке, чији се Св. Вид сматра заштитником.

У Православној цркви се Св. Вид признаје као светитељ из времена неподељене цркве, али његов култ није јак. Упадљиво је да у народном обичајном календару православних Срба све до бугарских граница постоји дан Видовдан који се обележава такође 15. јуна (у 20. и 21. веку, 28. јун по грегоријанском календару) и памти као дан на који се одиграла Косовска битка 1389. С обзиром на то да је у западним крајевима средњовековне Србије присутан утицај Рима, да су у Србију досељавани римокатолички Саси, могуће је да је овај празник реликт прошлости и времена када је био обележаван као црквени празник на целокупном српском етничком простору. Међутим, не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре раскола хришћана на православце и католике. Треба рећи да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве. Овај датум је у Српској православној цркви посвећен Св. Амосу, а тек 1892. године постаје литургијски празник посвећен Св. кнезу Лазару и св. мученицима српским, кад му се и први пут званично додељује народно име Видовдан. У последње време популарна је и теорија да Видовдан није директно повезан са Св. Видом, већ са словенским богом Световитом (Световид, Свантевит) са Арконе. Све претходно наведено упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом Св. Витуса (т. ј. код јужних Словена култом Св. Вида, а код западних Словена култом Св. Вита). Код Срба и Бугара који иако признају Св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Свети Вид