Климент Александријски

С Википедије, слободне енциклопедије
Климент Александријски

Климент Александријски (умро око 217)[1] био је велики хришћански учитељ из Александрије.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Климент Александријски је пореклом из Атине.[3][4] Наследник је Пантенов у управљању катихетском Александријском школом. 190. године био је изабран за начелника александријске Катихуменске школе. У време прогона императора Септимија Севера, који је почео 201. године, Климент се преселио у Кападокију.

Из потребе да уведе Хришћанску веру у интелектуалне кругове свог времена, он саставља прва систематска теолошка излагања користећи се терминима паганске филозофије: Протрептик, Стромату (Шареница, Ћилим), Педагога. У том систему Свето писмо има средишње место. Теологија црпе сав свој сок, живот и дисање из Писма (Стромата 7.1.1). Зато хришћанство треба схватити као истински "гносис". За разлику од Тертулијана, који ставља у антитезу Јеванђеље и филозофију, „мајку свих јереси“, Климент има позитиван став према филозофској спекулацији. Филозофија је за њега у извесном смислу припрема за Јеванђеље.

Дела[уреди | уреди извор]

Сачувани су следећи радови светог Климента:

  • „Опомена незнабошцима“,
  • „Педагог“,
  • „Стромате“,
  • „Који ће се богаташ спасти?"

У делу архиепископа Филарета - „Историјско учење о светим Оцима“, читамо: „Климент је написао Ипотипозе или Примери. Али са увереношћу треба да претпоставимо да је ово дело, које је видео Фотије, заправо дело које није написао Климент, него да је то некаква прерада која је под јаким утицајем аријанаца или неких других јеретика... На крају, и сам Фотије је сумњао да су Ипотипозе, које је видео, дело Климента Александријског. Уосталом, од тог списа, са изузетком онога што наводи Јевсевије, до нас није дошло много..." (Петроград, 1882,1. том, pp. 175-176 /на руском/).

Издања[уреди | уреди извор]

Преводи[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Buell (1999), стр. 10.
  2. ^ Outler (1940), стр. 217.
  3. ^ Ferguson (1974), стр. 13
  4. ^ Westcott (1877), стр. 560.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]