Свети Сава

Из Википедије, слободне енциклопедије

Свети Сава преусмерава овде. За друга значења види Свети Сава (вишезначна одредница).

Свети Сава Немањић
Фреска из манастира Студеница
рођен:	1169. Рас (Србија)
преминуо:	14. јануар 1236. Трново (Бугарска)

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић; рођен око 1169. у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму) је био најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.

Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио грађански рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Номоканон“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османлијског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак. Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Садржај 1 Младост 2 Српска црква 3 Сабор у Жичи 4 Књижевни рад 5 Смрт и наслеђе 6 Референце 7 Спољашње везе

[уреди] Младост

Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији, између 1169. и 1174/1175. године. Када је имао 15 година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, доделио му је Захумље на управу.

Као млад побегао је на Свету гору, замонашио се и узео монашко име Сава. После неколико година, његов отац се одрекао престола и такође се замонашио. Њих двојица су заједно основали манастир Хиландар на Светој гори.

[уреди] Српска црква

У то време, српска црква није била самостална, већ је била подређена охридској архиепископији, и имала је само три епархије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. 6. децембра 1219. године рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.

Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, преводи Фотијев Номоканон, зборник црквених и правних прописа, са грчког на старословенски језик и објављује га као Законоправило.^[1] По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато обдарени имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима...^[2] Убрзо по учвршћењу црквене власти, Сава предузима прогоне богумила и других хришћана који нису прихватали византијско православље.

[уреди] Сабор у Жичи

1221. године је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.

Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји“.^[3] Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно богумиле, као и поглаваре босанске цркве која је примала верске прогнанике из Рашке. ^[4]

Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспостављену црквену хијерархију: "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте."^[5] Племићима (благороднима) су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали - уз понижења су протерали из земље. ^[6]

[уреди] Књижевни рад

Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацији манастира. Најпре је написао три типика (правилника): „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. На почетку „Студеничког типика“ описао је живот ктитора тог манастира, свог оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеон. „Житије св. Симеона“, које се доцније издвојило из „Студеничког типика“ и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца. Остали Савини списи су: „Служба светом Симеону“, „Посланица игуману Спиридону“ (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), „Устав за држање ‘Псалтира’“ и „Номоканон“ или „Законоправило“ (обиман зборник црквених и световних закона и прописа). По речима Милана Кашанина, „истинској књижевности и оригиналном стваралаштву од онога што је Сава написао припада у свему стотинак страница“. „Житије светог Симеона“ се састоји од једанаест поглавља, која се могу груписати у следеће садржинске целине:

• Градња манастира Студенице
• Немањин силазак са престола
• Одлазак Св. Симеона у Свету Гору
• Смрт Св. Симеона
• Пренос Немањиних (Симеонових) моштију у Србију

[уреди] Смрт и наслеђе

По повратку са ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, после годину дана је пренео његове мошти из Трнова у манастир Милешеву. Стефан Вукчић Косача се 1448, по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“, а област којом је управљао касније је добила име Херцеговина.

Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла 1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и Цркву. Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“ на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.^[7] По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру Свете тројице код Пљеваља.^[8]

Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, се обележава као школска слава у свим школама у Србији. Такође се обележава и спаљивање моштију светог Саве.

[уреди] Референце

[уреди] Спољашње везе

• Портал Српске православне цркве: Свети Сава
• Пројекат „Растко“: Свети Сава
• СПЦ у Берну: Свети Сава архиепископ и просветитељ српски
• Пројекат „Растко“: Свети Сава, сабрана дела
• Свети Сава на Историјској библиотеци
• Историјска библиотека:Ктиторска делатност светог Саве
• Свети Сава: „Сабрана дела“ на Антологији српске књижевности (.docx формат)

Претходник: -	архиепископ српски 1219-1233	Наследник: Арсеније I
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}

п • р • у

Поглавари Српске православне цркве

Архиепископи (1219 - 1337):
Свети Сава • Свети Арсеније I Сремац • Свети Сава II • Данило I • Јоаникије I • Свети Јевстатије I • Свети Јаков • Свети Јевстатије II • Свети Сава III • Свети Никодим • Свети Данило II

Патријарси (1346 - 1463):
Свети Јоаникије II • Сава IV • Свети Јефрем • Свети Спиридон • Данило III • Сава V • Данило IV • Свети Кирило • Свети Никон • Теофан • Никодим II • Арсеније II
(1557 - 1766)
Свети Макарије Соколовић • Антоније Соколовић • Герасим Соколовић • Саватије Соколовић • Никанор • Јеротеј • Филип • Јован • Пајсије I Јањевац • Свети Гаврило I Рајић • Максим Скопљанац • Арсеније III Црнојевић • Калиник I • Атанасије I • Мојсије Рајовић • Арсеније IV Јовановић Шакабента • Јоаникије III Караџа-Грк • Атанасије II Гавриловић • Гаврило II Сарајевац • Гаврило III • Викентије Стефановић • Пајсије II Грк • Гаврило IV Грк • Кирило II • Василије Јовановић-Бркић • Калиник II Грк
(1920 - )
патријарх Димитрије • патријарх Варнава • патријарх Гаврило (V) • патријарх Викентије (II) • патријарх Герман • патријарх Павле

Карловачки митрополити и патријарси (1690 - 1920):
Арсеније III Црнојевић • Исаија Ђаковић • Софроније Подгоричанин • Викентије Поповић • Мојсије Петровић • Вићентије Јовановић • Арсеније IV Јовановић Шакабента • Исаија Антоновић • Павле Ненадовић • Јован Ђорђевић • Вићентије Јовановић Видак • Мојсије Путник • Стефан Стратимировић • Стефан Станковић • Јосиф Рајачић • Самуило Маширевић • Прокопије Ивачковић • Герман Анђелић • Георгије Бранковић • Лукијан Богдановић

Београдски митрополити (1801 - 1920):
Леонтије Ламбровић • Агатанел • Антим • Мелентије Павловић • Петар Јовановић • Михаило Јовановић • Теодосије Мраовић • Инокентије Павловић • Димитрије Павловић

У Црној Гори (1484 - 1920)
(1484 - 1697)
Висарион • Вавила • Роман • Герман • Рому • Василије • Макарије • Дионисије • Ромил • Пахомије • Ђерасим • Венијамин • Стефан • Руфим I • Мардарије • Пајсије • Руфим II • Висарион Бориловић-Бајица • Сава Очинић
Петровић-Његоши (1697 - 1852)
Данило • Сава • Василије • Арсеније Пламенац • Петар I • Петар II • Данило II
(1852 - 1920)
Никанор Ивановић • Иларион Рогановић • Висарион Љубиша • Митрофан Бан