Светозар Влајковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Светозар Влајковић

Svetozar Vlajković Tozi.jpg
Светозар Влајковић

Информације
Датум рођења 5. јануар 1938.
Место рођења Београд (Застава Краљевине Југославије Краљевина Југославија)
Дела
Потпис

Светозар Влајковић је српски писац, рођен 5. јануара 1938. године у Београду, у сиротињском кварту Чубура.

Биографија[уреди]

Године детињства провео је у кућном притвору - његов родни град био је под немачком окупацијом.

У основној школи, у гимназији и на факултету мало је тога научио, па је морао сам да се образује усмеравајући своју пажњу ка филозофији, психологији, књижевности, историји уметности.

Завршио Правни факултет на Београдском универзитету, иако је желео да буде лекар. Касније ће открити да су његове књиге излечиле неке људе те да, ипак, на неки начин, остварује своју давнашњу жељу.

На Чубури је стекао многа лоша искуства са људима и од тога побегао у романтизам.

Свирао на игранкама џез на гитари да би зарадио за цигарете и све дубље тонуо у измишљене светове како би поднео овај, такозвани реални.

Оженио се као млад из љубави, а развео као средовечан, такође из љубави, али према истини. Од ћерке из тог брака учио да буде дете и почео да пише радио-игре за децу.

Кад год му се пружила прилика играо је у филмовима главне и споредне улоге да би тиме тренирао сопствену толеранцију према будалаштинама овога света.

У 44. години упознао је свог оца кога су држали далеко од њега из разлога који су у овом поднебљу познати само мајкама. Његов отац је био књижевник, што је најгора могућа препорука за пријем у друштво осредњих и неписмених, какви су настањивали Чубуру.

Запослио се у листу „Борба“ као судски извештач. Ту је схватио да не живи у правном друштву, открио неспојивост теорије коју је учио на факултету и праксе у судовима.

Омрзнуо је дневно новинарство и прешао у Уметнички програм Радио Београда. При оснивању Трећег програма, 1964. године, позван је у редакцију да се бави емисијама из филозофије и природних наука. После шест година пребацили су га да пише рекламе за фабрику резанаца јер се показао политички неподобним за теоријски ниво мишљења.

Године 1971. добија стипендију за проучавање позоришних истраживања у Паризу на Сорбони. Антоан Витез га прима за асистента у Позоришту у Иврy-сур-Сеине. Али, њега више од позоришта занима живот у Паризу, о чему ће касније писати у неколико романа.

Године 1972. Радио Београд га позива да преузме уређивање говорног програма на локалној станици 202. Ту остаје до краја свог радног стажа, упркос многим сукобима са колективом који је тежио широком друму.

Године 1979. жени се опет из љубави, да би се после једне деценије развео, такође из љубави према истини. Рођење сина у том браку донело му је искуство очинства у коме се пресликава свети однос Отац-Син.

Кад је схватио да наиђе доба кад не треба учествовати у јавном животу, повлачи се из институција књижевности, удаљава од медија и посвећује се стицању душевног мира.

Од 1992. живи са женом чији је лик унео у роман „Ненсолета дела Луна“. Без црквеног брака нема брака, закључио је, те су се венчали у цркви Светог Архангела Михајла у Херцег Новом и настанили у пишчевој родној кући. Неко му је тада указао да је једини писац своје генерације у Србији који живи у кући у којој је рођен.

У међувремену, написао је двадесет пет књига прозе и педесетак драма свих облика и намена.

Кад се осврнуо, приметио је да су зидови његових соба покривени сликама које је сликао на платну и закључио да се сликарством бави од оних дана кад је почео да пише своје књиге и драме.[1]

Књижевна дела[уреди]

Проза[уреди]

Светозар Влајковић (цртеж Бате Михајловића, 1969)
Бата Михајловић (цртеж Светозара Влајковића, 2003)

У почетку, његови романи и приче испуњени су поетском фантастиком. Тадашњи књижевни критичари који су похвалили његове романе замерали су му сувишак маште. Писац је ту критику прихватио као похвалу. Већ тада је писање схватао као сневање у будном стању.[2]

  • Шта би учинио Зобец, приповетке,1969
  • Шума чудновата, роман, 1969
  • Неко друго лето, роман, 1971
  • Чубура, негде у Калифорнији, роман, 1976
  • Вечерњи тркачи, роман, 1980
  • Романом Вера, 1981, започиње серија романа исповедног карактера којима аутхор следи уверење да писца и његово дело треба спојити знаком једнакости:
  • Покретне степенице, роман, 1986
  • Ружичасти архипелаг, роман, 1991
  • Најслабији ученик школе играња, роман, 1992
  • Карамфла, роман, 1998[3]
  • Именик, роман, 1998
  • Складиште уздаха, роман, 1998
  • Тајанство спајања, роман, 2000.[4]

Везаност за фантастику наставља да испољава као приповедач. Тако настају књиге приповедака:

  • Узлетање, приповетке, 1997
  • Рајска птица, приповетке, 2005[5]

У недостатку тумача своје литературе писац пише две књиге - есејистичке аутобиографије, које су истовремено и једна врста апокрифне историје српске књижевности у протеклих пола века. Објављује их његов први издавач „Просвета“ који се налази на издисају.

  • Дон Жуан београдски у шуми чудноватој, 2005[6]
  • Пустиња у прашуми, 2008.[7]
Нена (гваш Светозара Влајковића, 1993)

Уочи пропасти Нолита овај издавач објављује:

  • Смирење на језеру Леко, роман, 2008
  • Дуга на сајму књига, приповетке, 2009.[8]

Такође, пред стављање катанца на фирму, некад угледни издавач Рад објављује

  • Незнани војник, роман, 2008, нову и коначну верзију романа Карамфла.

Овим књигама Влајковић се придружује писцима који реагују на друштвено-историјски тренутак. Али, као противтежу, објављује и поетско-фантастични роман

  • Сања, 2006, обрађујући једну од почетних тема свог књижевног пута: како се постаје виловњак.
  • Крајем 2012. године излази роман Странац. Све јаснији хришћански дух, који се пројавио у неколико претходних дела, у роману Странац добио је свој отворени израз. Разматрајући странствовање као природно осећање побожних људи писац се у овом делу бави самоспознајом која одељује новог од старог човека у истој личности.

Драма[уреди]

Изведена су три позоришна комада Светозара Влајковића:

У овим комадима писац се бави питањима целовитости људскога бића, потрагом за идеалном женом која не постоји, драмом одрастања.

Драмски програм ТВ Београд реализовао је три његова текста:

  • Џангризало, комедија
  • Џек пот, породична драма
  • Заслуге, драматизација романа Александра Вуча.

У специјализованој периодици објављени су позоришни комади:

  • Зидање, Сцена, 1977
  • Вечерњи тркачи, Сцена, 1983
  • Дон Жуан београдски, Сцена, 1986[9]
  • Понављач, Сцена, 1991
  • Марко&Муса, Савремена српска драма, 2006
  • Море у лифту, Савремена српска драма, 2008
  • И невидљиви воли ватромет, Савремена српска драма, 2011.

Неколико десетина драмских текстова објавио је на телевизији и на радију. Нарочиту пажњу посветио је радио-играма за децу и о деци. Добитник је десетак награда на јавним анонимним конкурсима за радио драму. Радио Београд му је доделио плакету за изузетан допринос радиофонији, 2005. Добитник је и прве награде на јавном конкурсу три позоришта (Југословенско драмско позориште у Београду, Народно позориште у Новом Саду, Српско народно позориште у Нишу) за комад Зидање.

Филм[уреди]

Реализована су четири филма за која је сценарио писао Светозар Влајковић:

  • Прво убиство, 1970
  • Без, 1972
  • Квар, 1979
  • Чавка, 1982 [10]

Као глумац, играо је у филмовима Дејана Ђурковића и Мише Радивојевића, а појавио се и у серији Живојина Павловића „Песма“.

Написао десетак есеја о српским писцима и уметницима са којима је био близак (Љубиша Јоцић, Бата Михајловић, Љубинка Јовановић, Александар Тишма, Душан Матић и други).

Највећа признања за књижевни и уметнички рад добија од анонимних читалаца који му се јављају.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]