Светозар Ивачковић
| Светозар Ивачковић | |
|---|---|
|
|
|
| Општи подаци | |
| Датум рођења | 10. децембар 1844. |
| Место рођења |  Делиблато (Аустријско царство) |
| Датум смрти | 30. јануар 1924. |
| Место смрти |  Београд (Краљевина Југославија) |
| Рад | |
Светозар Ивачковић (Делиблато, 10. децембар 1844 — Београд, 30. јануар 1924) је био српски архитекта. Највише се бавио пројектовањем црквених објеката у српско-византијском стилу за многа места у Србији
Садржај |
Биографија[уреди]
Архитекта Светозар Ивачковић (Делиблато 10.12.1844. - Београд 30.01.1924.), сврстава се међу најзначајније српске архитекте новијег доба. Основну школу завршио је у Делиблату и Панчеву, а Реалку у Панчеву. У Бечу је завршио Високу техничку школу а 1874.год. и Академију ликовних уметности у класи професора Теофила Ханзена. Као стручњак за актуелну академску архитектуру, а нарочито за њену неоренесансном и неовизантијску варијанту, остварио је респектабилан опус у домену сакралног неимарства. По повратку у Панчево, 1874.год. након победе на конкурсу, до 1877.год. саградио је монументалну једнокуполну Преображењска цркву, ремек-дело српске новије црквене архитектуре, то уједно представља и најзначајније његово дело у области градње православних храмова. Иконостас у цркви је урадио Урош Предић а монументалне зидне слике је направио у периоду од 1907 до 1909. сликар Стеван Алексић.
Са упадљивим реминисценцијама на Ханзенов стил, подигао је репрезентативну Харишову капелу на Земунском гробљу (1874-78.). Године 1878. постаје члан Српског ученог друштва. Од 1881.год. запослен је у Главној управи (Министарству грађевина) као инжењер прве класе под уговором. Касније је био и заступник начелника Архитектонског одељења и инспектор. У деведесетим годинама 19. века изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а 1894. године је одликован орденом Таковског крста.
Од 1881. до 1900. године, Ивачковић је саградио неколико десетина парохијалних цркава и гробљанских капела широм уже Србије и Војводине, од којих је тек половина евидентирана. Поједина дела навео је у аутобиографији из 1887. године (писмо Стевану Д. Поповић, начелнику Министарства просвете и црквених дела), као и на страницама, „Српског техничког листа“, док неке његове цркве помиње Феликс Каниц. До сада су евидентиране Ивачковићеве цркве у: Звечкој, Враневу, Јасики, Марковцу, Лесковцу код Београда, Кални, Врбици, Градашница, Каони, Чукојевцу, Црнојци, Сокобањи, Хисару код Лесковца, Гунцати, Рудној Глави, Вранићу, Грабовцу, Раснице, Засавици, Мозгову, Јагодини и Светог Николе у Београду. Неке од наведених храмова пројектовао је у сарадњи са другим колегама из Архитектонског одељења - Јованом Илкићем, Миланом Капетановићем и Душаном Живановићем.
Најбоље његово остварење у Београду је зграда Министарства правде из 1883. на Теразијама, једна од најлепших београдских палата с краја века у стилу неоренесансе.
Ивачковић је подигао и неколико приватних породичних зграда. Издвајају се куће за Нићифора Дучића, Јована Дилбера, Драгу Митричевић и Николу Вујатовића у Београду. Остварио је запажене резултате на архитектонским конкурсима, уметничким изложбама и престижној стручној периодици.
Галерија[уреди]
-
арх. Светозар Ивачковић: Јужна фасада Цркве светог Димитрија (Харишеве капеле) у Земуну (1874-78.)
-
арх. Светозар Ивачковић: Фотографија јужне фасада Цркве светог Димитрија (Харишеве капеле) у Земуну (1874-78.)
-
арх. Светозар Ивачковић: Фотографија северно западне фасаде Цркве светог Димитрија (Харишеве капеле) у Земуну (1874-78.)
-
арх. Светозар Ивачковић: Фотографија цркве Светог Николе на Новом Гробљу у Београду
-
арх. Светозар Ивачковић: Фотографија Преображењске цркве (Горњоварошке српске цркве) у Панчеву (1877-1909.)
.JPG)
.JPG)
Литература[уреди]
- М. Шашић,"Умивање“ Предићевог иконостаса, Политика 28.09.2012, страна 15., Београд, 2012.,ISSN 0350-4395
