Светозар Ивачковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Светозар Ивачковић

Светозар Ивачковић.jpg
Светозар Ивачковић

Општи подаци
Датум рођења 10. децембар 1844.
Место рођења Делиблато (Застава Аустрије Аустријско царство)
Датум смрти 30. јануар 1924.
Место смрти Београд (Застава Краљевине Југославије Краљевина Југославија)
Рад

Светозар Ивачковић (Делиблато, 10. децембар 1844Београд, 30. јануар 1924) је био српски архитекта. Највише се бавио пројектовањем црквених објеката у српско-византијском стилу за многа места у Србији

Биографија[уреди]

Министарство правде (1904)

Архитекта Светозар Ивачковић (Делиблато 10.12.1844. - Београд 30.01.1924.), сврстава се међу најзначајније српске архитекте новијег доба. Основну школу завршио је у Делиблату и Панчеву, а Реалку у Панчеву. У Бечу је завршио Високу техничку школу а 1874.год. и Академију ликовних уметности у класи професора Теофила Ханзена. Као стручњак за актуелну академску архитектуру, а нарочито за њену неоренесансном и неовизантијску варијанту, остварио је респектабилан опус у домену сакралног неимарства. По повратку у Панчево, 1874.год. након победе на конкурсу, до 1877.год. саградио је монументалну једнокуполну Преображењска цркву, ремек-дело српске новије црквене архитектуре, то уједно представља и најзначајније његово дело у области градње православних храмова. Иконостас у цркви је урадио Урош Предић а монументалне зидне слике је направио у периоду од 1907 до 1909. сликар Стеван Алексић.

Са упадљивим реминисценцијама на Ханзенов стил, подигао је репрезентативну Харишову капелу на Земунском гробљу (1874-78.). Године 1878. постаје члан Српског ученог друштва. Од 1881.год. запослен је у Главној управи (Министарству грађевина) као инжењер прве класе под уговором. Касније је био и заступник начелника Архитектонског одељења и инспектор. У деведесетим годинама 19. века изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а 1894. године је одликован орденом Таковског крста.

Од 1881. до 1900. године, Ивачковић је саградио неколико десетина парохијалних цркава и гробљанских капела широм уже Србије и Војводине, од којих је тек половина евидентирана. Поједина дела навео је у аутобиографији из 1887. године (писмо Стевану Д. Поповић, начелнику Министарства просвете и црквених дела), као и на страницама, „Српског техничког листа“, док неке његове цркве помиње Феликс Каниц. До сада су евидентиране Ивачковићеве цркве у: Звечкој, Враневу, Јасики, Марковцу, Лесковцу код Београда, Кални, Врбици, Градашница, Каони, Чукојевцу, Црнојци, Сокобањи, Хисару код Лесковца, Гунцати, Рудној Глави, Вранићу, Грабовцу, Раснице, Засавици, Мозгову, Јагодини и Светог Николе у Београду. Неке од наведених храмова пројектовао је у сарадњи са другим колегама из Архитектонског одељења - Јованом Илкићем, Миланом Капетановићем и Душаном Живановићем.

Најбоље његово остварење у Београду је зграда Министарства правде из 1883. на Теразијама, једна од најлепших београдских палата с краја века у стилу неоренесансе.

Ивачковић је подигао и неколико приватних породичних зграда. Издвајају се куће за Нићифора Дучића, Јована Дилбера, Драгу Митричевић и Николу Вујатовића у Београду. Остварио је запажене резултате на архитектонским конкурсима, уметничким изложбама и престижној стручној периодици.

Галерија[уреди]

Литература[уреди]

  • М. Шашић,"Умивање“ Предићевог иконостаса, Политика 28.09.2012, pp. 15., Београд, 2012.,ISSN 0350-4395

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]