Света Тројица

Из Википедија

Део серијала чланака Хришћанство

Оснивање Исус Христос Црква · Нови Божји завет Апостоли · Царство · Јеванђеље Историја хришћанства Библија Стари завет · Нови завет Књиге · Канон · Апокриф Септуагинта · Десет заповести Рођење Христа · Васкрсење Беседа на гори Хришћанска теологија Тројство (Отац, Син, Свети Дух) Теологија · Апологетика Стварање · Првобитни грех · Божји завети Милост · Вера · Опроштај греха · Спасење Просвећење · Обожење · Служба Божја Црква · Свете тајне · Есхатологија Историја и традиције Рано хришћанство · Сабори Симбол Вере · Мисије · Велика шизма Крсташи · Реформација Источно хришћанство Православље · Источне православне цркве Сиријско хришћанство · Источно католичанство Западно хришћанство Западно католичанство · Протестантизам Анабaптизам · Лутеранство · Калвинизам Англиканизам · Баптисти Методизам · Евангелизам Либерализам · Фундаментализам Адвентисти · Христаделфијани · Мормони Пентекостална црква Адвентисти · Јеховини сведоци Теме у хришћанству Покрети · Деноминације Екуменизам · Проповед · Молитва Музика · Литургија · Календар Симболи · Уметност · Критика Важне личности Апостол Павле · Црквени оци Константин · Атанасије · Августин Анселмо · Аквински · Палама · Виклиф Лутер · Калвин · Весли · Арије · Маркион Папа · Васељенски патријарх
Портал:Хришћанство Ова кутијица: погледај • разговор • уреди

Света Тројица, фреска у унутрашњој припрати цркве Пресвете Богородице, Хиландар

Света Тројица (или Свето Тројство, тројичност, тринитаризам) је теолошки израз који представља један од основних концепта хришћанства. Чине га три лица (гр. ипостас): Бог Отац, Божји Син и Свети Дух.

[уреди] Схватање православне Цркве

[уреди] Бог Отац

За више информација погледајте Бог.

Основна истина откривена у Старом Завету јесте да је Бог Један. Старозаветно поимање Бога подразумевало је у себи свест о непрестаном стајању пред тим једним Богом, Творцем целога света, небеса, видљивих и невидљивих створења. Зато је појам Творца био један од основних појмова којим се карактерисао старозаветни Једини Бог. Он је поред тога био називан и Господом, Силним, Моћним, но јако ретко и Оцем. Бог и Господ се у Староме Завету најпотпуније открио у причи о Мојсеју и несагоривој купини када одговара Мојсеју на питање шта да каже ко га је послао. Он каже : Онај Који јесте (битује, истинује). Таква претпоставка већ у Старом Завету о Богу као истински постојећем бићу бива пренета и на новозаветно поимање Бога. Исус Христос, Бог и човек, сведочи да од Бога и Оца долази и да Њему иде, учи народ да му се моли као Оцу Небеском. Христос продубљује јеврејско схватање Бога тврдећи да је Бог не само Његов Отац, него и Отац свих људи. Он наравно, ту има у виду очинство које долази управо захваљујућу чињеници да је Њега (Христа) Отац послао да спаси свет, не никако другачије, него својом Личношћу. Тако Творац, Господ, Силни и Моћни, постаје и Отац свих људи кроз и у Христу. Дакле, очинство Очево је посведочено и откривено доласком Сина, Исуса Христа, за кога каже и ап. Павле да је једина икона Оца (исто тврди и Христос када каже који је видео мене видео је Оца. Уједно упознати и знати за Оца може се само преко Сина. Отац рађа од вечности Сина и исходи Духа, Он је узрок у Тројици, што никако не значи да Он и постоји пре Њих Двојице, учи хришћанска догматика. Постојање истинско Оца јесте увек и једино као Оца Сину и Оца Духу, без Њих никада није постојао нити може постојати јер је у својој беспочетности увек Онај Који јесте - Отац Сина и Духа. Тако је вера старог Израиља вера у Оца, закључивали су оци Цркве у Хришћанству.

[уреди] Бог Син

За више информација погледајте Исус Христос.

У својој жељи да и другима подари постојање и живот Бог у премудром Савету свом доноси одлуку да створи све и да га приведе из непостојања - из небића у постојање. То не чини узвеши већ нешто од раније постојеће, већ из ничега све ствара. Ствара га Речју - Логосом (јелински термин, прихваћен у Хришћанству) својим и одржава га Њиме. Тим Логосом ће Бог (Отац) и узхтеднути да спаси свет. То у случају Тројице (Оца, Сина и Духа), значи конкретан покрет. Тако се и десило, Отац Духом Светим шаље Сина који се у историји рађа од девојке Марије, узима људску природу и постаје истински човек, учи Хришћанство. Тај Исус, назван Христом (Помазаником) је ни мање ни више него Сама Реч - Логос Божији којим је све створено и којим се све пресаздава у току његовог боравка на земљи и живота са људима. Према хришћанском разумевању ове тајне (истине која се увек и изнова преживљава), Исус Христос није само добри учитељ и исцелитељ болесних и немоћних. Он је, према хришћанском схватању, Онај који је наново успоставио (возглавио) целу творевину и вратио је у послушност Оцу. Успоставио је кроз победу над смрћу. Није Он дошао због греха, него због смрти. Смрт је као последњи непријатељ, према хришћанском поимању, оно што је Христос победио својом смрћу и васкрсењем. Вера Цркве, тј. хришћанства јесте заснована на том догађају васкрсења Христовог. Њега као Сина Бог Отац је подигао Духом Светим из мртвих.

[уреди] Бог Дух Свети

За више информација погледајте Свети дух.

Као последњу Личност која се непрестано открива, наравно, никада не сама већ увек дајући и откривајући и Оца и Сина, хришћанство спомиње Духа Светога. Улога Духа је била да одржава и чини све дејственим. Та дејственост пре свега значи давање вечнога постојања свему ономе што истински постоји. Он је мерило и залог живота Целе Тројице у историји и историје у Тројици. Њиме се Христос оваплотио, Отац је Њиме увек одржавао створења и целу твар у животу. Време и улога Духа Светог је увек и без престанка, јер без њега нико и ништа не може бити у заједници Оцем и Сином, а заједница је задати појам и никада до краја доведен. Разлог томе јесте што је љубав мерило божанскога живота, а обзиром да љубав нема краја то ни заједница и дело Духа неће имати краја. Он уводи већ сада и овде у историји људе у заједницу последњих времена (есхатон). Тако он остаје сведок и Личност која делатно са Оце и Сином открива љубав човеку, учи православна Црква.

[уреди] Схватање Католичке Цркве

Истинске и праве разлике између схватања Католичке и Православне Цркве су врло мале. Може се пре констатовати да су две Цркве свака за себе прихватиле један одређени приступ Светој Тројици, који је у даљем раплету догађаја утицао и на касније догматске разлике. Док Православна Црква као претпоставку за искуство Свете Тројице, Оца и Сина и Духа, узима њихов лични однос који сву Тројицу чини Једним Богом,а који подразумева заједницу Тру Личности којој је узрок Бог Отац, дотле Католичка Црква као претпоставку узима и полази од категорије једности бића у смислу суштине, коју три Личности Тројице деле. Оба става су присутна код отаца Цркве, само су им у зависности од времена и околности давана одређена преимућства. Тако ће тројичност Личности бити непобитно чувана као основна претпоставка Цркве на Истоку и пре Великог раскола. Такав став су заступали кападокијски оци као: Василије Велики,Григорије Богослов,Григорије Ниски итд. Предност суштине над личностима као гаранта једности божанства више и чешће је заступана од стране Западне Цркве и пре раскола. Оавј став се може наћи у делима Светог Августина. Свака Црквена заједница је касније после раскола наставила да користи један од два изнета става, што је довело до застрањења једних од других.

[уреди] Схватање протестантских заједница

Најшаренију идеју и поруку о Светој Тројици можемо чути у протестантским заједницама. Тако се од неизставног коришћења Символа вере код протестантских заједница лако долази и до апсолутног негирања било какве Тројице. Већ после Реформације појавили су се теолози протестанти који су негирали било какво постојање Тројице Личности. Тако већ Мишел Серве, пољски протестант бива први који јавно тврди како Тројица не постоји. За такву хулу је био и доличнокажњен спаљивањем на ломачи. Његова теорија је била да је такво једно учење навукло сенку на јединог Спаситеља који је Христос. Може се са извесном сигурношћу тврдити да је такав став протестантских теолога био изазван безличношћу Тројства онако како га је представљала Католичка Црква у то време. Треба констатовати да је са временомм све више протестантских заједница прихватало такав став, што је довело да се последње настале протестантске заједнице, као рецимо пентекосталци уопште и не осврћу на Тројични догмат.