Свиласта албиција

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свиласта албиција
Albizia pionirski park.JPG
Систематика
царство: Plantae
раздео: Magnoliophyta
класа: Magnoliopsida
ред: Fabales
породица: Fabaceae
род: Albizia
Биномијална номенклатура
Albizia julibrissin
Durazz.
Екологија таксона

Свиласта албиција (Albizia julibrissin Durazz.) припада роду који је добио име по италијанском племићу Албицију (Fillipo degli Albizzi) који ју је интродуковао из Цариграда у Фиренцу око 1749. [1] Име врсте је настало од искварене персијске речи ђулиабришам (گل ابریشم) свилени цвет (од ђул گل "цвет" + абришам ابریشم "свила"). У свету је позната под различитим именима као на пример персијско свилено дрво (Persian silk tree), ружичасти сирис (pink siris), ленкоранска акација (по граду Ленкорану у Азербејџану). Врсте рода Albizia некада су биле сврстане у род Mimosa и род Acacia па су некадашњи синоними за ову врсту и Acacia julibrissin (Durazz.) Willd. и Mimosa julibrissin Scop. Савремени персијски назив за албицију је шабкосб (شبخسب) што значи „ноћни спавач“ јер се листови ове биљке затварају током ноћи и по облачном времену. У Јапану уобичајена су имена немуноки, немуриноки и нененоки што значи „спавајуће дрво“, а један од старих синонима албиције био је Acacia nemu Willd. према делу јапанског назива. Руски назив је ака́ция шёлковая – дудова акација (шелкови́ца – дуд) због изгледа цветних пупољака који личе на дудињу.

Ареал[уреди]

Свиласта албиција се од природе јавља у југозападној тропској и суптропској Азији, а у источној Азији се шири према северним, хладнијим деловима, где опстаје и на нижим температурама.

Опис врсте[уреди]

Махуне и семе.
Лист албиције адаксијална, абаксијална страна и затворен лист.
Лоптасте цвасти албиције.

Једнодомо мало листопадно дрво, висине 5–15m усправних и ретких грана које формирају широку, округласту и прозрачну круну. Кора је тамно зеленосива са вертикалним браздама код старијих стабала. Пупољци су црвенкасти и спирално распоређени на изданку.[2]

Листови двоструко парно перасто сложени, 20–45 cm дуги 12–25 cm широки са 8-12 пари сложених листова на којима је 20-30 пари лиски; лиске су елипсасто издужене 1–1,5 cm дуге и 2–4 mm широке.

Цветови двополни, седећи, у густим лоптастим цвастима, бројни, розе, црвенкасти или бели. Цваст има упадљиве кончасте прашнике дужине 3-5 cm који су у основи срасли. Појединачни цветови са малом чашицом и круницом (осим централних). Цветови су привлачни за пчеле и лептире. Цвета од јуна до септембра.

Плод је пљосната, многосемена махуна дужине 10–20 cm дуга и 2–2.5 cm широка, сламнатожуте до браон боје. У свакој махуни је (3) 5-12 (15) зрна. Зреле су у јесен, затворене се дуго задржавају на гранама. Семе браон боје, ексалбуминско, макробиотичко, дужине до 1 cm. У килограму има просечно 26 500 зрна. [3]

Значај за хортикултуру и пејзажну архитектуру[уреди]

У Америци је натурализована и гаји се као украсна биљка; у неким државама САД има статус инвазивне врсте. Код нас се гаји због своје декоративности у различитим категоријама зелених простора (солитерно или у групацији) и до сада није показала инвазивност иако обилно плодоноси. Отпорна је на ниске температуре. Овој врсти потребно је осигурати отворена и светла места када показује највећу виталност. Захтева рахла, свежа и хранљива земљишта. Треба је повремено прихрањивати органско-минералним ђубривима и редовно је и обилно заливати. Орезивањем грана ујесен стимулише се обилније цветање наредне године.[2]

Занимљивост[уреди]

Семе албиције сакупљено у Кини 1793. године и депоновано у колекцији Природњачког музеја (Natural History Museum, London), исклијало је после гашења пожара изазваног немачким бомбама 1940. године, после 147 година. Три исклијале саднице посађене су у близини, али су страдале у новом бомбардовању следеће године.[4]

Референце[уреди]

  1. ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
  2. ^ а б Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
  3. ^ Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
  4. ^ Bewley, J. D. , & Black, M. (1985): Seed, Physiology of Development and Germination. Plenum Pres. New York and London
Викимедијина остава има мултимедијалне датотеке везане за: Albizia julibrissin