Свјатослав I Кијевски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свјатослав I

Кнез Свјатослав прима грчке (византијске) посланике, минијатура из 15. века
Кнез Свјатослав прима грчке (византијске) посланике, минијатура из 15. века

Датум рођења око 942.
Датум смрти март 972.
Титула кнез
Период 945972
Претходник/ци Игор Кијевски
Наследник/ци Владимир I Велики
Порекло и породица
Династија Рјуриковичи
Отац Игор Кијевски
Мајка кнегиња Олга
Свјатослав дочекује византисјког цара Јована Цимискија.
Грб Свјатослава.
Експанзија кијевске Русије под Свјатославом.

Свјатослав I Кијевски (око 942. — март 972) или Свјатослав Игорович (рус. Святослав Игоревич) био је кнез Кијевске Русије[1][2]. Рођен је као син кнеза Игора и његове супруге Олге. Своју владавину Свјатослав је провео у сталним војним походима на истоку и југу који су довели до пропасти две до тада моћне државе у Источној Европи, Хазарског каганата и Првог бугарског царства. Такође, потчинио је и бројна источнословенска племена, поразио Алане и Волшке Бугаре [3] и повремено је склапао савезе са Печенезима и Угрима.

Његова десетогодишња владавина била је обележена брзим ширењем руске државе на долину реке Волге, степе северно од Црног мора и на Балканско полуострво. Током своје кратке владавине Свјатослав је створио најпространију државу у тадашњој Европи, а 969. је престоницу пренео из Кијева у Перејаславец (Мали Преслав) на Дунаву. Насупрот својој мајци Олги, која је примила хришћанство, Свјатослав је остао веран многобоштву. Свјатославова изненадна смрт у борби са Печенезима 972. године довела је до брзог распада његове државе која није била чвршће повезана изнутра. Такође, нерешено питање наслеђа довело је до братоубилачког рата између тројице његових синова из кога је као победник изашао Владимир I Велики.

Име[уреди]

Свјатослав је био и први владар Кијевске Русије који је, према Повести минулих лета, имао потпуно словенско име, за разлику од предака, који су имали имена пореклом из старонордијског језика. После њега, пракса са словенским именима је била уобичајна (Владимир, Јарослав, Мистислав,...).

Младост и личне одлике[уреди]

О младости се мало зна, ни година рођења није поуздана. Отац Игор је био убијен 945. од стране мало познатог словенског племена Древљана. Мајка Олга је била регент у Кијеву све до Свјатославовог пунолетства (око 963). Његов тутор је био Варег по имену Асмуд. Свјатослав се није превише интересовао за администрацију, док је са друге стране време углавном проводио са својом ратничком дружином у борбама са околним државама. Према Повести минулих лета у војне походе ишао је без коморе, посуда за припремање хране, месо није кувао, већ је секао комадиће коњетине, говедине или дивљачи и пекао их на угљу. Такође, није носио шатор, већ је испод себе простирао коњско ћебе, а седло је стављао под главу. Ратници из његове пратње чинили су исто то.

Физички изглед[уреди]

Био је просечне висине и грађе. Носио је бело одело и једну минђушу са рубином и двоје бисера.

Свјатославова мајка Олга са пратњом у Цариграду (Илустрована хроника Јована Скилице, 12. век).

Упрскос томе да му је мајка Олга у Цариграду, на двору цара Константина VII Порфирогенета, 945. или 957. прешла у хришћанство, Свјатослав је остао многобожац који је поштовао словенска божанства попут Велес и Перуна.

Религијска веровања[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Породица[уреди]

Свјатослав је имао троје деца: Владимира, Олега и Јарополка.

Војни походи према истоку[уреди]

Након преузимања престола кијевске Русије почео је експанзију у поречје реке Волге и понтске степе. Ту је имао велики успех са освајањем хазарског каганата, који је важио за једну од јачих творевина у источној Европи. Разлог конфликта Руса и Хазара није познат, једна од могућности је борба за богати трговачки канал који се водио реком Волгом. Хазари су на Волги добро зарађивали са порезима на трговину и транспорт на самој реци Волги. Неки историчари наводе да је Византија наговорила кијевске Русе на обрачун са јеврејским Хазарима, којима на византијском двору Романа I Лакапина нису били склони.

Свјатослав је у бој против Хазара новаћио источнословенска племена, а оне који му се нису хтјели придружити је напао и приморао на плачење пореза њима и не више Хазарима. Таква је судбина здесила племе Вјатичи. Напредовањем по реци Оки и Волги упао је у Волга Бугарију, које је подјармио да су плачали данак. У тим походима је Свјатослав користио најамнике из племена Огуз и Печенега, вероватно због недостатка добре коњанице, коју су супротне стране имале.

965. Свјатослав уништи хазарски град Саркел и упадне у град Керч на Криму. Код Серкела подиже насеље звано Бјела Вjежа (рус. Белая Вежа) (Бео торањ). 968. или 969. сруши хазарску престоницу Атилу. Путописац, који је након напада обишао Атилу написао је да од града није остало ништа, чак ни лишће на дрвечу. Арпаски хроничар Ибн Хаукал пише о напади Свјатослава на град Самандар, који се налази у данашњем Дагестану, ипак се Свјатослав није одлучио за заузимање северног Кавказа, који је вио центар Хазара. Приликом повратка у Кијев напао је Осете и приморао их у вазалство.

Протеривањем Хазара око Волге отворило је врата трговачком путу у правцу север-југ, преко степа све до Црног мора.

Свјатослав напада Бугаре (Манасијев летопис, 14. век).

Балкански поход[уреди]

Свјатослав је поразио Хазаре и у корист Византије упркос томе да су још за време његовог оца Игора био вођен рат кијевских Руса и Византије, који се је завршио са поразом Руса 944. Ипак је за време Свјатослава било добрих односа са Византијом, томе у добро говори чињеница коју је у хроници забележио Јован Скилица, да су Руси слали војну морнарицу у помоћ Византији у време похода Нићифора Фоке на Крит.

Нићифор Фока је 967. или 968. послао Свјатославу свог емисара Калокира, са намјером да Свјатослава наговори да нападне Бугаре. При томе је добио 15.000 унца у злату. Свјатослав је пристао и на поход кренуо са 60.000 војника, укљјучујући и и најамничке одреде Печенега. Бугарски цар Борис II Бугарски је био поражен и указивало је да ће Руси заузети цели део северне Бугарске, али је тада дошло до подмитивања Печенега од стране Византије, који су почели са опсадом Кијева. Мајка Олга и син Владимир су се тада налазили у граду и после повлачења Печенега слали су писмо по Свјатослава, који се вратио и поразио остатке Печенега у околини. Освојене територије Бугарске је одбио пренијети под Византију. Након смрти маме Олге, која је умрла 3 дана након свађе Олге и бојара са Свјатославом, престоницу пренесе у Прејаславец, на ушће Дунава, које је важило за богати трговачки пут. У хроници Повест минулих лета је за 969. записано да је нову престоницу схватао као центар своје нове државе и тачку где теће трговина златом, свилом, вина и осталих добина из Византије према западу, коњи и сребро из правца Мађарске и Чешке и кожа, мед, восак и робови из руских земља.

У лету 969. крене у нови поход, а кијевску Русију подели на три управне јединице, које су управљали његови три синови. Руска војска са најамничким трупама Мађара и Печенега упада у бугарску Тракију и заузме Филипољ а становништво масакрира. Византијски цар Ниђиофор одговори утврђивањем бедема Цариграда и повећањем коњаничких трупа. Усред тих припрема збачен је са престола и убијен од наследника и новог цара Јована I Цимискија.

Први покушај Јована I Цимискија да одбаци Свјатослава је пропао. Руске трупе су прешле Дунав и почеле са опсадом Адријанопола, што је у љету 970., због релативне близине, проширило панику на улице Цариграда. На крају исте године Византија, под командом Варде Склира победи заједничке трупе Руса, Бугара, Мађара и Печенега у бици код Аркадиапоља, док је у међувремену Јован Цимискије сузбијао побуну Варда Фоке у Малој Азији и након побједе водио војску на Балкан и заузео град Маркиапољ, где су Руси држали део бугарске царске породице. Јован Цимискије се прогласио за ослободилаца Бугарске од Свјатослава. Свјатослав се је повукао до града Доростола (данашња Силистра), коју је византијска војска опседала 65 дана. Видевши да је одсјечен Свјатослав се предао уз договор да ће напустити Балкан, одвојити јужни Крим Византији и вратити се западно од Дњепра. Свјатослав је са војском одпловио реком до отока Березан, на ушћу Дњепра, где је презимио. Тамо их је ухватио велики глад.

Свјатославова кампанија на Балкану за кијевску Русију није уродила плодом, али је зато сузбио бугарскио царство, које је било мања претња и српским земљама. Такође је то пошло на руку Византији, чији Василиј II Бугароубица је четири деценије са успехом водио борбе против Бугара.

Смрт и последице[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

У уметности и књижевности[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Игор Кијевски
Кијевска Русија
(945. — 972.)
Наследник:
Јарополк I Кијевски
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}