Серафими

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фреска серафима који чувају капије раја

Серафими (грч. σεραφείμ; хеб. שְׂרָפִיםужарени, пламени, горући; бића која горе непрестаним огњем) су небеска бића у хришћанству и јудаизму. У небеској хијерархији у јудаизму налазе се на петом од девет места, у хришћанству на првом месту. Серафими се такође спомињу у неканонској књизи — Књига по Еноху.

Историја[уреди]

У Старом завету се спомињу у књизи пророка Језекије (Језек. 1,5) и пророка Исаије (Ис.6,2) У Новом завету се спомињу у откровењу Јованомом (Откр. Јов 4,7). Серафими се појављују у 2. веку пре Христа у Књизи по Еноху, где се описују као drakones (δράκονες „Змајеви“), такође се и помињу и у Гностичким текстовима као замјолики анђели.

Опис[уреди]

Серафим.jpg

У књизи пророка Исаије се помињу као шестокрила бића: „Серафими стајаху више њега сваки их имаше шест крила: двјема заклањаше лице своје и двјема заклањаше ноге своје, а двјема лећаше.“ (Ис.6.2). У Библији се та реч најпре налази тамо где је названа отровна змија (ватрена змија), која наноси смртну рану (4 Мој 21,6), (5 Мој 8,15). Поред тога, сераф се употребљава и у смислу лечења: према (4 Мој 21,8), поглед на серафа подигнутог на мотку доноси оздрављење ономе кога змије уједу (2 Цар 18,4; Јн 3,14). Пророк Исаија користи исти израз да би њиме означио крилата небеска бића (Анђеле), које посматра у своме виђењу приликом позива на своју пророчку службу (Ис 6,1-7). У Исаијином виђењу, серафими су представљени како окружују Господњи престо. Они имају човечији лик, а сваки од њих има шест крила: једним паром крила прекривају своја лица, јер су недостојни да гледају Господа; другим паром крила - ноге, недостојни да их Господ посматра, а трећи пар крила служи им да лете, како би непрестано извршавали небеске заповести свога Цара и Господа. При томе, непрестано су певали песму „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе његове!“ (јев: кадош, кадош, кадош), и од грмљавине овога гласа потресли су се темељи храма и храм се напунио димом. Из овога се види да серафими нису само духови, него и да су највиша духовна бића, најближа Богу.

У Цркви[уреди]

Према небеској јерархији Светог Дионисија Ареопагита (гл. 5-9), серафими заузимају прво место у првом реду, од три реда по три лика небеских бића. Име серафим јасно изражава њихово непрестано и вечно делање у близини Бога, њихову ревност и опредељеност; изражај њихове снажне, неисцрпне и неуморне активности, устремљеност ка божанском; пламтећу, постојану, неослабиву и истрајну устремљеност; њихову уздигнутост у односу на анђелске чинове испод њих; нескривени, неугасиви и непромењиви сјај и снагу која сатире и уништава силе мрака пред собом, њихову ватреност и хитрину.

Серафими поседују способност да ниже анђелске чинове узводе на више, да буде и распламсавају у њима онај исти горући огањ који они сами имају у себи. Исто тако, будући да су пламени и огњевити, имају способност да очишћавајући пале, сажижу и уништавају сваку помраченост. „Серафим кога је видео пророк Језекија (Јез 1) јесте изображење верних душа, које се подвизавају да достигну савршенство. Он је имао шест крила пуних очију, затим четири лица која гледају на четири стране: једно, које личи на лице човека, друго - на лице телета, треће - на лице лава, и четврто - на лице орла. Прво лице серафимово, лице човека, означава верне који живе у свету и испуњавају заповести које важе за њих. Ако неко од њих оде у монаштво, поприма изглед телета стога што почиње да носи теже напоре у испуњавању монашких правила и вршењу телесних подвига. Ко излази у усамљеност, усавршивши се у поретку општежића, и ступа у борбу са невидљивим демонима, постаје сличан лаву, цару дивљих звери. А када победи невидљиве непријатеље и завлада над страстима, потчинивши их себи, биће уздигнут на горе Духом Светим и видеће божанствена виђења. Тиме ће постати сличан орлу: његов ум ће тада видети све што са њим може да се деси са шест страна, постајући сличан оним шесторим крилима - пуних очију. Тако ће он постати у потпуности духовни серафим и наследити вечно блаженство.“ (Св. Антоније Велики)


Литература[уреди]

Извори[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :