Сергије Лукач

С Википедије, слободне енциклопедије
Сергије Лукач
Лични подаци
Датум рођења(1920-08-07)7. август 1920.
Место рођењаСарајево, Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти5. новембар 2004.(2004-11-05) (84 год.)
Место смртиБеоград, Србија и Црна Гора
СупружникОгњенка Милићевић
Новинарски рад
НовинеНин

Сергије Лукач (Сарајево, 7. август 1920 — Београд, 5. новембар 2004), често неправилно као Сергеј, био је српски[1] новинар, правник и универзитетски професор.

Животопис[уреди | уреди извор]

Рођен у Сарајеву 7. августа 1920. као јединац од мајке Лини Гугисберг, Немице и оца Феодора, Србина, чувенога лекара, доктора, професора и спортисте. Ђед с очеве стране је био шумски инжењер Стeво, рођен у „малом месту крај Карловца у Хрватској, од оца земљорадника (Симо) који је раније био аустријски 'фелвебел' и касније у пензији држао малу трговачку радњу.”[1] Бака му је била Катинка (рођена Поповић) из Славонскога Брода „од оца Стеве Поповића, банко-чиновника и мајке Марије која је рано умрла од ТБЦ плућа.”[1] Добио је име по стрицу, Феодоровом брату који је умро пред сам крај Првог светског рата на фронту.[1] Другогa стрица Алексу су му усташе свирепо убиле.[1]

Сергије је одрастао у Мостару:

Грађански је Мостар играо тенис у шумици црногорице код Северног логора. Инжињерске, директорске, адвокатске и докторске супруге су се досађивале док су мужеви аргатовали. Моја је мајка рођена Гугисберг пила чај са млеком са госпођом Хеди Хлубна-Штајгер, такођер Швајцарком и супругом оног незаборавног добричине доктора Драгутина Хлубне који је као и мој отац завршио медицину у Берну. Замислите, две Швајцарке у једном Мостару. Понекад је мотоциклистички клуб излазио на излете у благајску Текију на кату или код Џебе на Буни на најбољу пастрмку на свету. У глухој провинцији једва се чуо тутањ чизама Вермахта...[2]

Студирао је права у Греноблу, Београду, а у Загребу је дипломирао.[3] Из Гренобла се вратио пред почетак Другог светског рата.[1] Када су усташе из Мостара одвеле на стрељање оца Феодора (који је се спасао тако што је с високог гребена скочио у Неретву), мајка га је отпремила одмах за Београд.[1]

У Другом светском рату био је тешко рањен на Сремскоме фронту „кроз десни лакат са повредом зглоба и костију”.[2] Озледе су биле лоше третиране у Београду, па га је отац Феодор морао оперисати у Зрењанину.[2]

На Факултету политичких наука докторирао је о теми „Историја новинарства у Србији“. Био је дугогодишњи је уредник Нина, оснивач Катедре за новинарство на Факултету политичких наука Универзитета у Београду и редовни професор предмета Теорије и технике новинарства. „Студенти су волели Сергијева предавања, његову живост, асоцијативност, мултидисциплинарност, неку врсту ренесансне формуле у којој се спајају умеће, писменост и широка култура, а све то са истраживачком упорношћу и рентгенским осветљавањем позадине.”[3]

Био је познати спортиста, атлетичар, спринтер и тренер у Атлетском савезу Југославије.

Био је велики навијач Југословенског спортског друштва Партизан.[3] „Једном, кад је његов Партизан изгубио од неких Немаца (као по правилу у другом полувремену), у новинарском истраживању дошао је чак до податка да већина првотимаца Партизана у детињству у кући није имала сат.”[3]

Лукач је 1998. године пророчки написао будућност новинарства и Мреже:

Дочекаће нас почетак трећег миленијума са новим техничко-технолошким, електронским, немогућим могућностима телекомуникације и информатике. Према њима данашње чудо Интернет убрзо ће изгледати као фосил из палеолита. Размак између догађаја и извештаја ће се истопити до нуле, а информативни глобализам изгледаће и деци нешто што се подразумева. Новинар ће извештавати брзином светлости, а у торби ће носити електронске меморије о свему и свачему. Биће и жестоке конкуренције!

...

Новинаре ће у XXI веку сачекати још жешћи притисци политичко-привредних силника. Они су одувек тежили да укину право на различитост и уведу монопол своје истине. Најмање желе новинаре који ће бити уста народа намењена ушима владара. Просто је цинично и несхватљиво колико је тиранима стало до доброг јавног мњења. Историјски су те бруталне силе побеђивале у понекој бици, али су на концу, као и свака диктатура лажи, изгубили ратове. Новинарски Гебелси и њихови господари трају кратко.[3]

Његова друга супруга је била знаменита професорка и редитељ Огњенка Милићевић. „Из првог брака има јединицу кћерку која живи удата у Фрајбургу у Швајцарској.”[1] Његова прва супруга, Загребчанка — с којом је био шест година у браку — умрла је од рака дојке у Француској.[1]

Умро је у петак, петога новембра 2004. године, а кремиран је на Новоме гробљу у Београду.

Књиге и студије[уреди | уреди извор]

Лукач је био продуктиван новинар (написао је много новинарских текстова), али никада није волео да објављује књиге и да их пише. Литература из које се учило на ФПН-у била су само предавања, а иза њега су остале само белешке с предавања писане машином за куцање и само за интерну употребу.

  • Теорија и техника новинарства: /белешке предавања/ (1979)
  • Одрази времена (2007)

Преводи[уреди | уреди извор]

  • Erich Maria Remarque: Искра живота превели Огњенка Милићевић и Сергије Лукач редиговао Ника Милићевић
  • Дневник Адама и Еве, Марк Твен ; превео Сергије Лукач ; илустрације Паја Станковић, Импресум: Београд : „Спортска књига“, 1957
  • Празник у Риму, Одет Фери ; превели Коља Пајић и Сергије Лукач, Београд, Спортска књига, 1954.
  • Gustav Schwab: Бајке из класичне старине : / ; прев. с њемачког Огњенка Милићевић и Сергије Лукач. -

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з Milošević, Milan (27. 12. 2012). „Burni vek u dnevniku jednog lekara”. Nedeljnik Vreme. Архивирано из оригинала 02. 02. 2021. г. Приступљено 16. 9. 2020. 
  2. ^ а б в Lukač, Feodor (10. 1. 2013). „Burni vek u dnevniku jednog lekara (2)”. Nedeljnik Vreme. Приступљено 16. 9. 2020. 
  3. ^ а б в г д Milošević, Milan (11. 11. 2004). „Zbogom profesore”. Nedeljnik Vreme. Приступљено 16. 9. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сергије_Лукач&oldid=27154263”