Сењски Рудник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сењски Рудник

Сењски рудник.jpg

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Поморавски
Општина Деспотовац
Становништво
Становништво (2011) 595
Положај
Координате 43°59′28″N 21°34′05″E / 43.991, 21.568166
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 666 m
Сењски Рудник на мапи Србије
{{{alt}}}
Сењски Рудник
Сењски Рудник на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 35234
Позивни број 035
Регистарска ознака DE


Координате: 43° 59′ 28" СГШ, 21° 34′ 05" ИГД

Сењски Рудник на регионалном путу Р-103

Сењски Рудник је насеље у Србији у општини Деспотовац у Поморавском округу. Удаљен је 20 километара од Деспотовца и Ћуприје.[1] У Сењском Руднику налази се истоимени рудник, најстарији активни рудник мрког угља у Србији[2], као и најстарије рударско насеље у Србији[1].

Историја[уреди]

Проналазак угља[уреди]

О времену откривања угљених наслага у овом крају постоји више варијанти, али је најприхватљивија „Прича старог рудара о нездравом камену", Драгослава Пандуровића, у књизи „100 година Сењског рудника (1853—1953)" у којој каже да је угаљ пронашао његов отац, Лазар Пандуровић у околини села Сења 1849. године, док је са својим друговима чувао свиње у густим буковим шумама. Он је камење необичног изгледа назвао „нездраво камење“, јер му један од таквих случајно пао у ветру, при чему му се прво „указала сјајна црвена ужарена маса“, која се затим „претворила у густ сиви пепео“. Лазар је у то време био ретко писмен и паметан човек. У жељи да сазна о чему се ради однео је неколико узорака у Ћуприју, а одатле су они послати у Београд. Министарство народне привреде позвало је рударског инжењера Василија Божића из Срема (тада у Аустроугарска) и послало га на испитивање терена.[3]

Отварање рудника[уреди]

С обзиром да је у то време саграђена Тополивница у Крагујевцу и да је морало да се обезбеди гориво за њен рад, „Попечатељство финансија-рударско одељење“ донело је одлуку да се отвори рудник, на челу са стручњаком Василије Божићем, док је за надзорника постављен Лазар Пандуровић. Нови рудник је добио име „Мајдан Александровац“ по имену тадашњег књаза српског Александра Карађорђевића. Овај назив рудник је задржао све до Александровог свргнућа 1858. године, а 1860. године рудник добија назив Мајдан код Сења, док је садашњи назив Сењски рудник новијег датума.[3]

Први радови у руднику су се огледали у томе да се искрчи столетна букова и храстова шума да би се пробио пут до села, а угаљ откопава површински. Према писаним документима прва пошиљка угља за Тополивницу у Крагујевцу је била 12. маја 1854. године и том приликом је отпремљено 98 кола која су носила терет од 26.320 ока угља. Угаљ се у то време копао сезонски од пролећа до јесени, док би радови у зимском периоду престајали. Анархично и нестручно откопавање угља у том првом периоду убрзо је довело да великог проблема код свих рудара, а то је јамски пожар. Већ 1856. године у ондашњем руднику избио је такав пожар, који се са великом муком угасио. Но, поред свих проблема у руднику се вадио угаљ и слао у Тополивницу у Крагујевац. Тако се код државних ограна све више утврђивала чињеница да угљарска привреда мора да се развија. Због тога је 1861. године донесено решење о изградњи првих зграда у руднику за смештај радника и шупа за смештај угља.[4]

Прво окно[уреди]

Прво окно „Александрово“ било је слабо и несигурно. Рудари су се при уласку у јаму крстили и читали молитву. Растреситу земљу су подупирали ретким стубовима, а ово је доводило до тешких несрећа, које су изазивале велики страх.[3] Поткоп, односно улаз у рудник, саграђен је 1860. године и зидан је у облику лука од клесаног камена. Бочни зидови од ломњеног камена испред улаза су под нагибом и у функцији су консолидације терена и учвршћења улазног лука у тунел. Управна зграда изнад улаза је бондручне конструкције, која се својим централним истуреним делом ослоњена на лук. Сама зграда састоји се од једне просторије са улазом и три прозора са чеоне стране. Испред улаза у поткоп налази се манипулативни простор величине 50x60 m, који је служио за утовар угља, а осми њих ту се налазила барака за одржавање и сервисирање машина, као и централни магацин представљају јединствену целину Александровог поткопа, који је 1975.[5]

Приватизација[уреди]

За овај рудник је карактеристично да је од свог постанка, па до данас, увек био у рукама државе и њених органа, сем у једном кратком периоду од 1869. до 1874. године, када је био под патронатом „Прве српске банке“, али се у овом периоду није могло говорити о неком напретку, јер је једини потрошач био Тополивница у Крагујевцу. Банака је инверстирала у Сење са околним тереном од милион квадратних метара, 125000 динара, што јој је за 5650 метарских центи угља добијеног до 1873. донело свега 11.000 динара. Пошто је претрпела огромну штету, заједно с другим још већим губицима, банка је ликвидирана, а Сење је уступљено држави.[6] Тако се, 1874. године Сење поново нашло у „у рукама“ Министарства финансија, које је по сазнању да ће се градити пруга Београд—Ћуприја—Ниш, позвало, а с обзиром да тадашња Србија није имала образоване рударе и геологе, позвала, у то време цењеног стручњака Феликса Хофмана, банатског Немца[7], да на простору рудника проучи угљени предео и предложи ограничење рудног простора за државу.[4]

Пруга[уреди]

Овај инжењер обавио је свој задатак у периоду од јуна до августа 1874. године, а 1875. године своје мишљење и налаз доставио је Министарству финансија. У овом периоду је важно да полако расте број радника, ко и број објеката поред рудника. Након пуштања у рад пруге Београд-Ћуприја-Ниш (1884. године), дошло се до сазнања да се проширује број потрошача сењског угља, а за то је заслужна железница. Зато је било потребно изградити пругу уског колосека Ћуприја — Сењски Рудник, која је пуштена у рад 1892. године, а 1908. године ова пруга је продужена до Равне Реке.[4]

Са изградњом пруге, Сењски Рудник почиње брже да се развија. Трансопрт угља је много бржи и економичнији, изграђују се нови станови, изграђена је и пуштена у рад основна школа (1869. године). 1891. године основана је британска каса у којој су радници издвајали 1% зараде. У то време 1894. године, бригу о развоју и раду Сењског Рудника преузима Дирекција државних железница. Да би се угаљ лакше продавао у Ћуприји је 1897. године подигнута Брикетница, 1899. године и прва машинска сепарација. Како су радови у јами стало напредовали, 1898. године отпочела је изградња новог окна — „Јоксимовић“.[4]

Дан рудара[уреди]

Почетком 20. века Сењски Рудник је постао највећи и најперспективни рудник мрког угља у земљи. 21. јула 1903. године се догодила велика рударска несрећа, када је цела смена погинула. Поводом те несреће мештани су 1906. године Цркву Светог Прокопија, а 21. јул је почео да се обележава као дан рудара. Неколико дана после несреће тј. 6. августа у знак протеста подигнут је штрајк, који је трајао до 15. августа. Због тог штрајка за време комунизма, као дан рудара уместо Светог Прокопија, славио се 6. август, да би се крајем 90-их година 20. века поново, незванично поново почео да се слави Свети Прокопије, заштитник рудара. Данас је Свети Прокопије и слава целог насеља.[4]


Рударски инжењер Петар Илић је 1903. године покренуо рударски часопис „Рударски гласник“. У то време Сењски Рудник је са Вршком Чуком био први извозник угља. 1908. године рудник је добио електрично осветљење из електричне централе у Равној Реци.[4]

Први светски рат[уреди]

За време Првог светског рата Сењски Рудник је био под бугарском окупацијом, али је управљење рудником и његовом производњом било у рукама Немаца. После ослобођења наставило се са обновом и развојем Сењског Рудника. Основан је 1923. године фудбалски клуб „Рудар“, који је један међу најстаријим клубовима у Србији. 1924. и 1925. године је извршено бетонирање новог извозног окна, а и постављење новог извозног торња са парним извозним стројем који су добијени из рудника у Врднику. Извозни строј је данас у функцији и један је од неколико симбола овог рударског насеља. 1930. године на рачун ратних репарација набављена је и пуштена у рад нова термоелектрана која је радила све до 1974. године када је демонтирана. 1934. године је изграђена канализација у Сењском Руднику, а 1936. и 1937. године далековод Сењски Рудник - Ћуприја.[4]

Други светски рат[уреди]

Пре почетка Другог светског рата у Сењском Руднику већина радника је била из непосредне околине, затим из околине Ужица, Врања, нешто из Лике и Хрватског Загорја. Рудник се током рата налазио под управом Немаца. Одмах по доласку окупатора сачињени су спискови за ликвидацију људи из Равне Реке, Сењског Рудника и осталих рударских насеља. У списковима су се налазила имена свих напредних рудара, учесника радничког покрета и чланова и руководилаца синдиката. Крајем маја 1941. године, у Сисевац је дошао шпански борац Бранко Крсмановић из Горње Мутнице и одржао састанак са групом рудара. Извођене су саботаже кварова на машинама, дрвној жичари Троглан Баре — Сењски Рудник, да би се смањио извоз угља и што мање угља ставило на расположење окупатору.[8]

Послератни период[уреди]

Ослобођен је 15. октобра 1944. године, а 29. јуна 1945. године формирано је предузеће „Сењско ресавски рудници мрког угаља“, у чијем саставу су ушли Сењски Рудник са Равном Реком, Ресавицом и Сисевцем. Већ 1945. године рађена су нова истраживања у тзв. „Липовом долу“. [4]

У послератној обнови и изградњи државе Сењски Рудник је има значајно место, јер је својим угљем доприносио економском просперитету и развоју. Насеље је прерасло у рударски градић са развијеном инфраструктуром.[4] Имало је железничку пругу, две болнице, од којих је једна по опремљености хирургије била одмах уз Војномедицинску академију, радиле су термоелектране, штампарија, биоскоп.[1]

Петријин венац[уреди]

У Сењком Руднику су снимљени филм и телевизијска серија „Петријин венац“, у режији Срђана Карановића, по истоименом делу књижевника и академика Драгослава Михаиловића.[1]

Споменици културе[уреди]

Александров поткоп, манипулативни простор за утовар угља, са управном зградом, бараком за одржавање машина и централни магацин, представљају су заштићени споменик културе решењем Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу од 1975.

У Сењском Руднику још увек ради парна машина за превоз рудара у јаму, направљена 1872. године у Грацу у аустроугарској фабрици „Јожеф Кереши“. Најпре је инсталирана у руднику Врдник на Фрушкој гори 1876. године, где је радила све до 1922. године, када је пребачена у Сењски Рудник.[9]

Музеј угљарства је отворен 1980. године, а од 1983. године, заједно са непосредном околином проглашен спомеником културе од велике важности за Републику Србију. Основан је ради приказивања рударско–техничко–историјског развоја нашег рудника и осталих рудника Србије. Излозбени простор града–музеја износи 550 м2, на коме приказан је технички и историјски развој рударства, и изложени рударски алат из античког и римског доба, затим прост и механизовани рударски алат, збирке лампи за осветљење у рудницима, рударске машине за механизовано откопавање угља, геолошко–рударске карте, затим збирке фотографије са рударским мотивима и збирка архивске грађе везане за рударство.[10]

Еко музеј[уреди]

У току је реализација пројекта „Сењски Рудник - еко музеј“ чији је циљ да се заштити и очува природно и културно наслеђе најстаријег активног рудника мрког угља у Србији, зауставе пропадање и депопулација, рехабилитацијом насеља Сењски Рудник.[2]

Демографија[уреди]

У насељу Сењски Рудник живи 475 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,4 година (39,8 код мушкараца и 43,1 код жена). У насељу има 220 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,70. Према попису из 2002. било је 595 становника (према попису из 1991. било је 722 становника), да би се њихов број смањио на 438 становника према Попису из 2011. године.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња четири пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 942 [11]
1953. 1487
1961. 1564
1971. 993
1981. 802
1991. 722 722
2002. 596 595
2011. 438
Етнички састав према попису из 2002.[12]
Срби
  
538 90,42%
Муслимани
  
10 1,68%
Роми
  
9 1,51%
Југословени
  
9 1,51%
Албанци
  
8 1,34%
Словенци
  
5 0,84%
Хрвати
  
3 0,50%
Црногорци
  
2 0,33%
Македонци
  
1 0,16%
Горанци
  
1 0,16%
Бугари
  
1 0,16%
непознато
  
5 0,84%


Референце[уреди]

  1. ^ а б в г Министарство културе и информисања: „Сењски рудник Еко музеј по пројекту Савета Европе“, 19.08.2010, приступ 23.5.2013
  2. ^ а б Јавно предузеће за подземну експлоатацију угља Ресавица: „Сењски Рудник - Еко музеј“, приступ 23.5.2013
  3. ^ а б в Знаци: На обронцима Бељанице, Дамњан Поповић, Новинско предузеће „Дневник", Нови Сад, 1969, приступ 23.5.2013
  4. ^ а б в г д ђ е ж з Сењски рудник: „Историја насеља - 150 година Сењског Рудника“, приступ 23.5.2013
  5. ^ Споменици културе у Србији: „Александров поткоп у Сењском Руднику“, приступ 23.5.2013
  6. ^ Феликс Катанић: es.scribd.com/doc/14428868/F-Kanic-Srbija-Zemlja-i-Stanovnistvo „Србија земља и становништво од римског доба до краја XIX века“
  7. ^ Народна библиотека Бор - Бележница бр. 10: „Фрања Шистек“, Драгица Радетић, Бор, 2004, приступ 23.5.2013
  8. ^ Знаци: „Мијалова јама“, Душан Прица, Јоксим Радојковић, Деспотовац, 1984, приступ 23.5.2013
  9. ^ Сењски Рудник: „Извозна машина“, приступ 23.5.2013
  10. ^ Сењски Рудник: „Музеј угљарства“, приступ 23.5.2013
  11. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  12. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  13. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]