Сима Пандуровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сима Пандуровић

SimaPandurovic.jpg
Сима Пандуровић

Информације
Датум рођења 14. април 1883.
Место рођења Београд (Краљевина Србија)
Датум смрти 27. август 1960.
Место смрти Београд (ФНР Југославија)
Дела
Потпис

Сима Пандуровић (Београд, 14. април 1883Београд, 27. август 1960) је био песник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац. Јавио се с песмама с почетком XX века са пјесницима песимизма (Милан Ракић, и Владислав Петковић Дис), под утицајем проклетих пјесника (Шарл Бодлер, Едгар Алан По).

Биографија[уреди]

Рођен је у Београду од оца Јефте и мајке Јулијане, рођене Бећаревић. Другу мушку гимназију и Филозофске студије завршио је у Београду.[1] Почео је да службује као професор Ваљевске гимназије 1907. године. Јануара 1909.[2] се верио а потом и оженио Браниславом (1887 — 1975), ћерком адвоката Трифуна Милошевића (1847 — 1912) из Ваљева и Милеве.[3] Имали су двоје деце,[1] прво дете је био син Војислав рођен 1912. у Ваљеву.[4] По сопственој молби и уз помоћ Јована Скерлића добио је указ 11. октобра 1910. којим је прешао за професора тада отворене Четврте мушке гимназије у Београду.[2] Учествовао је у Првом светском рату али је због болести отпуштен кући. Током окупације живео је у Ваљеву са женом и двоје мале деце код њене родбине. Због једног говора који је одржао на збору 1917. у Ваљеву интерниран је у логор у Болдогасоњ, а потом у Нежидер, где је остао до завршетка рата.[5] После Првог светског рата био је секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке.

Рано је почео да пише песме, а истовремено је радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис „Полет“, затим са Дисом уређивао „Књижевну недељу“, а после Првог светског рата основао часопис „Мисао“ који је уређивао заједно са Велимиром Живојиновићем Масуком.

Пандуревићево књижевно дело је обимно и разноврсно: „Посмртне почасти“, „Дани и ноћи“, а 1910. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма „На згаришту“, коју је написао са Костом Петровићем. За време Првог светског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране песме под насловом „Оковани стихови“. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом Стихови. Последња његова збирка песама „Песме“, садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано. Једна од његових познатијих песама је „Светковина“.

Пандуревићева дела из области књижевне критике и естетике су: „Огледи из естетике“, „Разговори о књижевности“, Богдан Поповић. Пандуровић је успешно преводио Молијеровог „Тартифа“ и Шекспирове трагедије и драме Хамлет, Ричард III, Хенри IV, Магбет и краљ Лир, све са Живојином Симићем.

После Другог светског рата је ухапшен и судио му је Суд части 1945. године, као и Жанки Стокић.[6] Осуђен је на пет година губитка српске националне части због објављивања текстова у време окупације,[1] за учествовање у раду управног одбора Српске књижевне задруге током окупације (из кога су били одстрањени сви противници квинслиншког режима) и иступања на Коларчевом универзитету у друштву високих квислиншких званичника Велибора Јонића и Владимира Велмар-Јанковића.[7]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Симо Ц. Ћирковић: „Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944“, чланак „Пандуровић, Сима Ј.“, pp. 390, издавач Просвета, Београд 2009.(COBISS)
  2. ^ а б Станиша Војиновић: „Сима Пандуровић и Ваљево“, pp. 120, у публикацији „Гласник“, број 42, Историјски архив Ваљево, 2008. године.
  3. ^ Милорад Радојчић: „Ваљевски јавни правозаступници до Првог светског рата“, pp. 28, у публикацији „Гласник“, број 42, Историјски архив Ваљево, 2008. године.
  4. ^ Милорад Радојчић: „Рођени, венчани и умрли 1912“, pp. 192, у публикацији „Колубара велики народни календар за преступну 2012. годину“, Ваљево
  5. ^ Станиша Војиновић: „Сима Пандуровић и Ваљево“, pp. 124, у публикацији „Гласник“, број 42, Историјски архив Ваљево, 2008. године.
  6. ^ Предраг Пузић: Ломача за Sensa, Злочин и казна Светислава Стефановића, pp. 51, Каирос, Сремски Карловци, 2003., Приступљено 25. 4. 2013.
  7. ^ Милан Радановић. Кућа терора у Музеју револуције. стр. 48. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :