Симонида Немањић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
„Симонида“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Симонида (вишезначна одредница).
Симонида Немањић

Српска краљица Симонида, фреска настала око 1320. године из манастира Грачаница који је 1310. подигао краљ Милутин.
Српска краљица Симонида, фреска настала око 1320. године из манастира Грачаница који је 1310. подигао краљ Милутин.

Датум рођења 1294.
Место рођења Константинопољ (Византијско царство Византијско царство)
Датум смрти после 1345.
Место смрти Константинопољ (Византијско царство Византијско царство)
Титула краљица Србије
Претходник Ана Тертер
Наследник Теодора Смилец
Порекло
Династија Немањићи
Палеолози
Отац Андроник II
Мајка Ирина Монфератска
Породица
Супружник Стефан Уроша II Милутин

Симонида Немањић (грч. Σιμωνις; рођена 1294, умрла после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина.

Након склапања мира између српског краља Милутина и византијског цара Андроника II 1299, Андроник је понудио Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између две државе. Симонида је била позната по својој лепоти, њена фреска у манастиру Грачаница је једна од највреднијих фресака српског средњовековног сликарства. Фреска је делимично упропашћена, па тако на слици Симонида нема очи. Симонида је умрла после 1345. као монахиња.

Песник Милан Ракић је написао поему „Симонида“, а Милутин Бојић је написао драму „Краљева јесен“. Астероид 1675 Симонида који је открио астроном Милорад Б. Протић је добио име по Симониди Немањић.

Порекло[уреди]

Симонида се родила 1294. године као једина ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и његове друге супруге Ирине (Јоланде) од Монферата. Ирина је Андронику родила три сина: Јована, Теодора и Димитрија, али је такође и неколико пута побацила. Када је дошло време да се царица поново породи, по речима историчара Георгија Пахимера, једна од дворских дама је предложила да се у току порођаја истовремено пред иконама дванаест апостола одржавају молитве и запали по једна свећа исте величине. По овом византијском обичају, новорођенче је требало назвати по апостолу испред чије иконе би свећа последња догорела. Пошто се најдуже одржала свећа пред иконом св. Петра, чије је првобитно име било Симон, Андроникова ћеркица је добила име Симонида, апсолутно уникатно у византијској историји.

Удаја[уреди]

Византијско царство из доба владе Андроника II било је под сталним притиском многобројних непријатеља. Европским провинцијама царства, пре свега Македонији, стално је претио српски краљ Стефан Урош II Милутин који је још почетак своје владе 1282. обележио освајањем Скопља. Након тога, ратоборни српски краљ је заузео читаву вардарску Македонију, а његови ратници су наставили да упадају у византијске области. На крају, Андроник је 1297. покушао да преокрене ратну срећу и против Срба је упутио славног војсковођу Михаила Главаса Тархониота, некадашњег победника над Бугарима. Главас је пак претрпео пораз и по повратку у Константинопољ предложио је цару да покуша да склопи трајан мир са српским краљем путем династичког брака. Андроник је прихватио предлог и упутио је Милутину ученог дипломату Теодора Метохита који је већ успешно уговорио брак између престолонаследника Михаила IX и Рите-Марије, ћерке јерменског краља Киликије Лава III.

Преговори са српским двором били су дуги и неодлучни и Метохит је морао да путује пет пута како би успешно окончао дипломатске игре. И сам Андроник II је у току преговора доживео неколико тешких преокрета. Цар је у почетку планирао да Милутину понуди брак са својом сестром Евдокијом, удовицом трапезунтског цара Јована II Великог Комнина (1280—1297). Међутим, Евдокија је одбила да се по други пут удаје и вратила се у далеки Трапезунт. Андронику је тада, од неудатих женских чланова династије, преостала једино петогодишња ћерка Симонида. Захваљујући Метохитовом Посланичком слову месазону (царевом првом министру) Нићифору Хумну знамо да је на немањићком двору постојала јака опозиција браку са византијском принцезом. Српско племство, али и византијски пребези, су желели наставак рата против царства зарад нових освајања и стицања плена. Поред тога, крајем 1298. умро је бугарски цар Смилец и његова удовица, Андроникова сестра од стрица, понудила је брак Милутину чиме се отворила могућност персоналне уније, или чак и уједињења Краљевине Србије и Другог Бугарског царства.

После свих дипломатских преокрета, царски пар је решио да зарад мира ипак жртвује своју једину ћерку. Након тога цар се суочио са противљењем црквених кругова, пре свих строгог цариградског патријарха Јована XII Козме. Милутин је наиме већ био у трећем браку са Аном, ћерком бугарског цара Георгија Тертера. Поред тога и друга супруга, угарска принцеза Јелисавета (Ержебет) још је била у животу, тако да је по црквеном праву српски краљ важио за бигамисту. Најзад, краљ је био не само четрдесетак година старији од мале невесте, већ и четири године од свог будућег таста. Цар се 4. марта 1299. састао са патријархом у Силиврији али није дозволио првосвештенику отварање спорних питања. Увређени патријарх је одбио да се врати у цариградску патријаршију пре него што га цар удостоји пријема. И поред тога, Андроник и његова бројна свита су кренули у Солун где су стигли у време Ускрса и где је прослављено венчање које је обавио охридски архиепископ Макарије. Претходно је неповерљиви Милутин организовао размену талаца и предају његове дотадашње супруге Ане Византинцима на средини Вардара. Након тога, српски краљ и његови племићи су били угошћени у Солуну где су обе стране размениле скупоцене дарове. Византијски цар је Милутину званично препустио територије које је краљ дотада освојио као мираз за његову ћерку. Тиме је на идеолошком плану величина и част Византије и њеног цара сачувана, а у стварности вардарска Македонија и северна Албанија су заувек изгубљени. У априлу 1299. године малена Симонида је отпутовала у Србију са својим времешним супругом.

Брак[уреди]

Стефан Урош II Милутин, ктиторски портрет настао око 1315. године. Краљ је приказан са моделом црквице св. Јоакима и Ане (тзв. Краљеве цркве) у Студеници.

О Симонидином брачном животу са Милутином није сачувано је тек неколико спорадичних помена. По споразуму, којим је српско-византијска граница повучена линијом Охрид-Штип-Велес, при чему су поменути градови остали у рукама цара, Симонида је требало да буде васпитана на српском двору све док не буде била довољно стара да преузме све брачне обавезе. По средњовековним мерилима младе племкиње су постајале пунолетне обично у 12. години и тада су и удаване. По Пахимеровим речима, приликом првог сусрета Милутин је, супротно обичајима, сишао са коња и Симониду дочекао пре као господарицу, него као супругу. Сам детаљ открива колико је Милутин, већ искусни политичар и ратник, придавао овом браку, првом, а показаће се и једином који је један српски владар успео да склопи са ћерком византијског цара, формално првог међу владарима хришћанске Васељене.

Сам цар се по повратку у Цариград крајем 1300. године, након подугачког боравка у Солуну, морао суочити са огорченим патријархом Јованом XII. Андроник, који се одлично разумео у реторику, теологију и филозофију, је посетио патријарха у манастиру и придобио га дирљивим говором у коме је истакао да је неповољни брак склопљен из државних интереса: "Јер цар нема других родитеља осим закона и нема друге деце осим свих Ромеја." Патријарха је највише бринуло питање Симонидиног правног положаја пошто је Милутин са Андрониковом ћерком склопио четврти брак који православна црква није сматрала канонским. Оправдање је нађено у чињеници да је Милутин склопио брак са Бугарком Аном док му је прва жена Јелена, ћерка тесалског деспота Јована I Дуке, још увек била у животу. Самим тим, Милутинов трећи брак са Аном био је правно и канонски ништаван, док је тиме Симонида сада, када је тесалска деспина била мртва, имала сва права на положај законите Милутинове супруге и српске краљице.

Симонидин брак са Милутином изгледа да је највише био од користи њеној мајци. Ирина Монфератска била је, по речима историчара Нићифора Григоре, одлучна да обезбеди византијски престо једном од својих синова. Међутим, Андроник је имао потомство из првог брака које је уживало предност у односу на његову децу са монфератском маркизом. Када је пропао царичин покушај да обезбеди територијалне апанаже својим синовима, око Ускрса 1303. напустила је Цариград и преселила се у Солун на који је њена породица полагала право још од Четвртог крсташког похода 1204. године. Одатле је редовно писала зету Милутину и Андроник II се у Цариграду почео бојати да Ирина подстиче српског краља на нови рат. Поред тога, Милутин и Симонида су по Григори, сваке године добијали све раскошније и богатије поклоне од царице-мајке. Ирина је наводно све наде полагала у Симонидино потомство. Григора је забележио како је Милутин конзумирао брак са Симонидом у време када је она имала само осам година (1302) чиме је повредио девојчицину материцу и онемогућио је да рађа [1]. У сваком случају, неко време после 1306, када је Симонида по ондашњим мерилима постала пунолетна, постало је јасно да је млада краљица нероткиња.

Сада се царица Ирина окренула својим преосталим синовима, још увек младом Димитрију, и Теодору који је од 1306. наследио ујака Јована као маркиз од Монферата. Након што су српско-византијски односи захладили у периоду 1308—1310. године, Ирина је покушавала да наговори зета да српски престо остави једном од њених синова. У томе је царица превидела да је Милутин у складу са Дежевским споразумом из 1282. имао обавезе да престо остави у наследство потомцима свог брата Стефана Драгутина. Поред тога, Милутин је 1309. произвео свог ванбрачног сина Стефана, будућег Стефана Уроша III Дечанског, у младог краља и поверио му Зету на управу. Међутим, Милутин је из грађанског рата (13011312) са братом Драгутином, сремским краљем, изашао као победник и млади Димитрије је вероватно у пролеће 1314. године посетио сестру на српском двору. Прави циљ ове посете није остао тајна за престолонаследника Стефана који се уз подршку једног дела властеле побунио против оца. Стари Милутин пак био је далеко од беспомоћног па је Стефан потучен, заробљен и на крају ослепљен. У Житију Светог Стефана Дечанског из 15. века, дечански игуман Григорије Цамблак је забележио како је Милутин ослепео сина по жељи своје младе супруге. Ова прича ипак потиче из познијег хагиографског извора и не сматра се у науци веродостојном. Ослепљени Стефан и његова породица су послати у Цариград где су стављени под надзор цара Андроника. Што се Димитријеве посете Србији тиче, суровост и непријатност земље одбијали су га свом силином и спречавали да тамо остане и живи дуже време. Након Димитрија и Теодор Монфератски је, вероватно крајем 1316. посетио Милутина и Симониду али се показало да ни он не може да се одржи у Србији дуже. У ствари, међу српским племством и свештенством се већ утврдило схватање по коме је само Немањин потомак, потомак светородног корена династије, могао бити легитимни владар, тако да византијски принчеви највероватније и нису имали праве изгледе за српску круну. Питање наследника престола Милутин је решио у корист свог сина Константина који се уз краља и краљицу-маћеху спомиње у натпису на икони коју је српски краљ поклонио 1319. катедрали св. Николе у Барију у јужној Италији.

Монахиња[уреди]

Српска краљица Симонида, фреска из Краљеве цркве у Студеници

Царица-мајка Ирина Монфератска умрла је најпосле у Драми у Тракији највероватније 1317. године. Симонида је дошла на мајчину сахрану и уредила је пренос царичиног тела у Цариград. Покојница је сахрањена у манастиру Христа Пантократора, а њено богатство су разделила њена деца. Након мајчине сахране Симонида се дуже задржала у родном Константинопољу све док није стигло српско посланство које је цару запретило ратом уколико ћерку одмах не пошаље назад. Симонида, која се наводно уплашила за свој живот због Милутиновог гнева, одлучила је да покуша да побегне од заједничког живота са њим тако што ће обући монашку одору. Пошто није желела да кривица падне на њеног оца сачекала је са извршењем свог наума док није стигла у Сер. После ноћења у граду појавила се ујутру у монашкој ризи пред Милутиновим људима. Њихово запрепашћење и збуњеност пресекао је Симонидин полубрат, деспот Константин Палеолог који јој је стргао монашку одећу, натерао је да обуче световну одежду и брже-боље је предао српском посланству и поред Симонидиног опирања и суза.

Симонидина жеља да обуче монашку ризу испунила се након Милутинове смрти 29. октобра 1321. године. Већ крајем те године вратила се своме оцу у византијску престоницу и известила га о новим приликама у Србији. У Милутиновој биографији коју је саставио Данилов настављач спомиње се да је Симонида када је 1324. Милутин канонизован послала из Цариграда скупоцено кандило и златоткани покров за његову гробницу. Након тога замонашила се у цариградском манастиру св. Андрије. Византијски извори нису сачували ову вест познату Даниловом настављачу нити су забележили Симонидино монашко име.

Иако се замонашила Симонида је изгледа наставила да живи на царском двору. Григора је спомиње да је у току грађанског рата Андроника и његовог унука Андроника III Симонида спадала у најужи круг повереника старог цара. Симонида је око себе окупљала лажне пророке и трбухозборце који су јој, као и њеном оцу, уливали лажне наде у коначан успех. Ипак, старији Андроник је свргнут и натеран да се повуче у монашки живот. Умро је у зору 13. фебруара 1332. године. На самрти су уз њега били и монахиња Симонида и Нићифор Григора кога је бивша српска краљица задужила да одржи посмртни говор.

У наративним изворима Симонида се последњи пут помиње код њеног познаника Григоре у вези са догађајима из 1336. године. Када је Андроник III Палеолог разоткрио заверу једног броја младих цариградских племића да побију царску породицу међу осумњиченима се нашао и деспот Димитрије Палеолог, несуђени Милутинов престолонаследник. Цар је суочио оптужене пред синклитом, поротом коју су чинили сви епископи присутни у том тренутку у Цариграду, као и представници становништва Цариграда. Симонида, обучена у монашку одору, присуствовала је суђењу седећи у ложи са осталим госпама из царске породице. Андроник је читаву прилику искористио да демонстрира своје царско милосрђе према оптуженицима, а преко оптужби против Димитрија је прешао ћутке из поштовања према својој тетки Симониди. Један каснији извор, списак знаменитих антипаламита, открива да је Симонида била у животу и током 40-их година 14. века и да се живо интересовала за теолошка питања. Могуће да је Нићифор Григора имао удела у њеном прихватању антипаламитског става. Због овог поменика у данашњој историјској науци се сматра да је Симонида умрла после 1345. године.

У модерној српској култури и науци[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Референце[уреди]

  1. ^ Данашња медицинска наука сматра да би се таква повреда осмогодишње девојчице завршила смртоносним исходом. Због тога, као и због Григориног малициозног става рема царици Ирини и њеним плановима, ова вест је међу данашњим историчарима одбачена као неверодостојна. Види: ВИИНЈ VI, стр. 177, нап. 55.

Литература[уреди]

  • Византијски извори за историју народа Југославије, Том VI, Београд 1968.
  • М. Ласкарис, Византијске принцезе у средњовековној Србији, Прилог историји византијскосрпских односа од краја XII до средине XV века, Београд 1926. (Фототипско издање Подгорица 1997), 53-82.
  • Д. М. Никол, Византијске племкиње, Десет портрета, 1250-1500, Београд 2002, 81-97 (биографија Симонидине мајке Ирине-Јоланде Монфератске).
  • Р. Радић, Византија. Пурпур и пергамент, Еволута, Београд 2006, 145-150.


Добар чланак Чланак Симонида Немањић је изабран у категорију добрих чланака.
Позивамо Вас да га унапредите и потом предложите као кандидата за сјајан чланак.