Симонида Палеолог Немањић

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Симонида Немањић)
Симонида Палеолог
Српска краљица Симонида, фреска настала око 1320. године из манастира Грачаница који је 1310. подигао краљ Милутин.
Лични подаци
Датум рођења1294.
Место рођењаКонстантинопољ, Византијско царство
Датум смртипосле 1345.
Место смртиКонстантинопољ, Византијско царство
Породица
СупружникСтефан Урош II Милутин
РодитељиАндроник II Палеолог
Ирина Монфератска
ДинастијаНемањићи
Палеолози
краљица Србије
ПретходникАна Тертер
НаследникТеодора Смилец

Симонида (грч. Σιμωνις; Константинопољ, 1294 — Константинопољ, после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина.

Андроник II је 1299 понудио српском краљу Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између Византије и Србије. Симонида је умрла после 1345. као монахиња.

Њена необична судбина и лепота су били инспирација многим уметницима. Песник Милан Ракић је написао поему „Симонида“, а Милутин Бојић је написао драму „Краљева јесен“. Астероид 1675 Симонида који је открио астроном Милорад Б. Протић је добио име по Симониди Немањић.

Порекло[уреди | уреди извор]

Симонида се родила 1294. године, као једина ћерка Ирине (Јоланде) од Монферата, друге супруге византијског цара Андроника II Палеолога. Ирина и Андроник су већ имали три сина: Јована, Теодора и Димитрија. Ирина је имала и неколико побачаја или рано умрле деце.

Пошто се цар жалио на губитак женске деце по порођају,[1] када је дошло време да се царица поново породи, по речима историчара Георгија Пахимера, једна од искуснијих дворских дама је предложила да се у току порођаја истовремено пред иконама дванаест апостола одржавају молитве и запали по једна свећа исте величине и тежине. По овом византијском обичају, који се задржао и вековима након пропасти Византије, новорођенче је требало назвати по апостолу испред чије иконе би свећа последња догорела.

Пошто се најдуже одржала свећа пред иконом Св. Петра, чије је првобитно име било Симон, девојчица је добила име Симонида, апсолутно, до тада уникатно име у византијској традицији.[а]

Уговарање удаје[уреди | уреди извор]

Византијско царство из доба владавине Андроника II је било под сталним притиском многобројних непријатеља. Европским провинцијама царства, пре свега Македонији, стално је претио српски краљ Стефан Урош II Милутин који је још почетак своје владавине 1282. обележио освајањем Скопља. Након тога, ратоборни српски краљ је заузео читаву Вардарску Македонију, а његови ратници су наставили да упадају у византијске области.

На крају, након што је Милутин успео да освоји Драч (1296),[3] Андроник је наредне године 1297. покушао да преокрене ратну срећу, па је против Срба упутио славног војсковођу Михаила Главаса Тархониота, некадашњег победника над Бугарима. Главас је пак претрпео пораз и по повратку у Константинопољ предложио је цару да покуша да склопи трајан мир са српским краљем путем династичког брака. Андроник је прихватио предлог и упутио је Милутину, великог логотета, ученог дипломату Теодора Метохита, који је већ успешно уговорио брак између престолонаследника Михаила IX и Рите-Марије, ћерке јерменског краља Киликије Лава III.

Преговори о миру са српским двором су били дуги и неодлучни.[4] Трајали су од 1297. до 1299. Успостављање мира између Србије и Византије је одговарало Милутину, мада се његова властела противила, а за успостављање њихових добрих односа нису били заинтересовани ни суседи, Бугарска и Епир.[3]

Метохит је морао да долази пет пута на српски двор у Скопљу, последњи пут 1298. године,[4] како би успешно окончао дипломатске игре и уговорио венчање. О путовањима у Србију Метохит је сачинио извештај Посланичко слово (грч. Πρεσβεντικος).[4]

И сам Андроник II је у току преговора доживео неколико тешких преокрета. Цар је у почетку планирао да Милутину понуди брак са својом сестром Евдокијом, удовицом трапезунтског цара Јована II Великог Комнина (12801297). Нешто пре него што је прошло годину дана од мужевљеве смрти, она се са млађим сином вратила у Цариград (1298). Према византијским обичајима достојанство према умрлом супружнику се чува најмање годину дана. Позивајући се на то, Евдокија је одбила да се по други пут удаје[5] и вратила се у далеки Трапезунт. Међутим, ови разлози за одбијање нису убедили, ни увређеног Милутина, не само као краља већ и као мушкарца,[6] већ ни њеног брата Андроника.[5]

Андронику је тада, од неудатих женских чланова династије, преостала једино петогодишња ћерка Симонида. Византијци иначе, нису били присталице нити су одобравили рану удају посебно због разлике у годинама. Граница заснивања потпуних брачних односа за женску децу је била 12-13 година, мада она није постојала за владарске бракове од изузетне политичке важности. Византијска страна је очекивала да ће Симонида у Србији бити само одгајана до сазревања за брачне односе.[7]

Захваљујући Метохитовом поверљивом извештају Посланичком слову упућеног месазону (царевом првом министру) Нићифору Хумну, са једног од пет путовања у Србију[8] знамо да је на немањићком двору постојала јака опозиција браку са византијском принцезом. Српско племство, али и византијски пребези, су желели наставак рата против царства зарад нових освајања и стицања плена. Поред тога, крајем 1298. умро је бугарски цар Смилец и његова удовица, Андроникова сестра од стрица, понудила је брак Милутину, чиме би се отворила могућност персоналне уније или чак уједињења Краљевине Србије и Другог Бугарског царства.

После свих дипломатских преокрета, царски византијски пар је решио да зарад мира ипак жртвује своју једину ћерку.

Византијски државни и црквени врх су од самог почетка имали опречна мишљења о овом браку.[9] Након доношења одлуке о удаји цар се суочио са противљењем црквених кругова, пре свих, строгог цариградског патријарха Јована XII Козме.

Милутин је бракове склапао пре свега вођен политичким разлозима, што је за то доба била уобичајена пракса. Његови бракови, не само да су склапани под неуобичајеним околностима, већ су и саблажњавали савременике, те доводили у неприлике, како српску, тако и грчку цркву.[10] С првом женом Јеленом, која је била српска властелинка се оженио после 1270. године.[11] Постоје и мишљења да је реч о ванбрачној вези. Из овог брака се сматра да је 1275. рођен Стефан, касније краљ Србије, Стефан Дечански.[12] Брак је развргнут, пре 1282. Након тога се оженио ћерком Јована Тесалијског, чије име у историји није упамћено, а брак је трајао кратко од 1282. до 1283.[12] Трећа жена је била ћерка бугарског цара Георгија Тертера, за коју се сматра да се звала Ана Тертер.[13] Ана је приликом уласка у брак имала највише пет година.[13] Тај брак је трајао од 1284. до 1292, када је цар протеран са трона, а брак изгубио политички смисао. Ана је остала у Србији до 1299.[14] Четврта жена је била Јелисавета, сестра Драгутинове жене Каталине, а брак је трајао вероватно од 1292. Брак је био потребан ради учвршћивања угарско-српског савеза против Дрмана и Јуделина и њихових савезника. У том браку су рођене ћерке Царица и Ана-Неда. Јелисавета је напустила Србију пре 1298. године.[15]

По црквеном праву српски краљ је важио за бигамисту. Осим тога, краљ је био не само четрдесетак година старији од Симониде, већ и четири године од свог будућег таста.

Цар се 4. марта 1299. састао са патријархом у Силиврији, али није дозволио првосвештенику отварање спорних питања. Увређени патријарх је одбио да се врати у цариградску патријаршију пре него што га цар удостоји пријема.

Византија и Србија у овим преговорима су били потпуно равноправне државе, а орођавање византијског цара са српским краљем је по значају и угледу превазилазило све претходне бракове српских краљева са страним невестама.[16] Венчање је било преломни догађај у регионалној историји, а његове последице су далеко уочљивије у српском краљевству, него у византијском царству.[17] Милутину је венчање подигло међународни углед и престиж, озакоњена је и обезбеђена сигурност територија које је Милутин освојио у Византији, чиме су легитимизована и даља освајања у Македонији.[18]

С Византијске стране је тражено да заклетву положе краљ и краљица-мајка, због њеног великог угледа и утицаја у српским земљама,[19] сматрајући да би тиме склапање брака добило потребан престиж, што је за цара Андроника, због размирица с патријархом око венчања, имало суштинску важност,[20] као и управници и велможе из земље, тражило се јемство српског свештенства, а најпре архиепископа, те предаја талаца пребега Котанице Торника (чији је погранични рат са Византијом и прелазак на српску страну представљао дуготрајан, и све оштрији, проблем за Византију[21]), Милутинове жене Ане Тертер и других талаца, као гарант Милутиновог испуњења обавеза. Због великог неповерења, тражено је да се примопредаја талаца изврши на неутралној територији,[22] на средини Вардара.

Сви византијски захтеви који се односе на потврду брачног уговора, осим присуства и заклетве краљице-мајке, која је изгледа била незадовољна и претходним синовљевим браком, под изговором о тешкоћама пута преко великих планина,[20] су били усвојени.[22] Посебну улогу у преговорима је имао архиепископ Јевстатије II, као гарант црквене подршке Милутину.[22]

Удаја[уреди | уреди извор]

И поред свега, Андроник и његова бројна свита су кренули у Солун где су стигли у време Ускрса и где је прослављено венчање, које је обавио охридски архиепископ Макарије. Српски краљ и његови племићи су били угошћени у Солуну, где су обе стране размениле скупоцене дарове.

Византијски цар је Милутину званично препустио територије, које је краљ дотада освојио, као мираз за његову ћерку, мада је један део територије изгледа ипак био враћен.[3] На тај начин је на идеолошком плану величина и част Византије и њеног цара сачувана, а у стварности Вардарска Македонија и северна Албанија су за Византију заувек изгубљени.

У априлу 1299. године Симонида је отпутовала у Србију са супругом.

Долазак Симониде на српски двор означио је и својеврсну „византинизацију” Србије. Није се радило само о преузимању неких византијских обичаја на двору, већ и о увођењу појединих византијских титула или чак установа, као што је била пронија. Био је то талас византијског утицаја, највећи до владе Милутиновог унука, краља и цара Стефана Душана, средином 14. века.[23]

Брак[уреди | уреди извор]

Стефан Урош II Милутин, ктиторски портрет настао око 1315. године. Краљ је приказан са моделом црквице Св. Јоакима и Ане (тзв. Краљеве цркве) у Студеници.

Расла је и васпитавана на српском двору, који је по церемонијалу и начину живота све више личио на византијски.

О Симонидином брачном животу са Милутином је сачувано тек неколико спорадичних помена. По споразуму, којим је српско-византијска граница повучена линијом Охрид-Штип-Велес, при чему су поменути градови остали у рукама цара, мада је Милутин, неколиког година касније освојио и привремено држао Штип.[3]

Симонида је требало да буде васпитана на српском двору све док не буде била довољно стара да преузме све брачне обавезе. По средњовековним мерилима младе племкиње су постајале пунолетне обично у 12. години и тада су и удаване. По Пахимеровим речима, приликом првог сусрета Милутин је, супротно обичајима, сишао са коња и Симониду дочекао пре као господарицу, него као супругу. Сам детаљ открива колико је Милутин, већ искусни политичар и ратник, придавао овом браку, првом, а показаће се и једином који је један српски владар успео да склопи са ћерком византијског цара, формално првог међу владарима хришћанске Васељене.

Сам цар се по повратку у Цариград крајем 1300. године, након подугачког боравка у Солуну, морао суочити са огорченим патријархом Јованом XII. Андроник, који се одлично разумео у реторику, теологију и филозофију, посетио је патријарха у манастиру и придобио га дирљивим говором. у коме је истакао да је неповољни брак склопљен из државних интереса: "Јер цар нема других родитеља осим закона и нема друге деце осим свих Ромеја." Правдајући се патријарху Васељенске патријаршије, Андроник је објашњавао како он није имао намеру да прави нагодбу са Милутином, нити је тиме желео да оствари себи неки добитак, али да је Милутин освојио и неповратно опустошио делове царства, те да се таквим браком осигурава и уређује оно што ратом и биткама није могло бити решено,[24] да би Византија добила мир, поднета је жртва ради општег добра.[25]

Патријарха је највише бринуло питање Симонидиног правног положаја пошто је Милутин са Андрониковом ћерком склопио брак који православна црква није сматрала канонским. Оправдање је нађено у чињеници да је Милутин склопио брак са Бугарком Аном док му је прва жена Јелена, ћерка тесалског деспота Јована I Дуке, још увек била у животу. Самим тим, Милутинов трећи брак са Аном био је правно и канонски ништаван, док је тиме Симонида сада, када је тесалска деспина била мртва, имала сва права на положај законите Милутинове супруге и српске краљице.

Патријарх је прихватио његова објашњења и обећао да ће се вратити у патријаршију.[25]

Симонидин брак са Милутином изгледа да је највише био од користи њеној мајци. Ирина Монфератска била је, по речима историчара Нићифора Григоре, одлучна да обезбеди византијски престо једном од својих синова. Међутим, Андроник је имао потомство из првог брака које је уживало предност у односу на његову децу са монфератском маркизом. Када је пропао царичин покушај да обезбеди територијалне апанаже својим синовима, око Ускрса 1303. напустила је Цариград и преселила се у Солун на који је њена породица полагала право још од Четвртог крсташког похода 1204. године. Одатле је редовно писала зету Милутину и Андроник II се у Цариграду почео бојати да Ирина подстиче српског краља на нови рат. Поред тога, Милутин и Симонида су по Григори, сваке године добијали све раскошније и богатије поклоне од царице-мајке. Ирина је наводно све наде полагала у Симонидино потомство. Григора је забележио како је Милутин конзумирао брак са Симонидом у време када је она имала само осам година (1302) чиме је повредио девојчицину материцу и онемогућио је да рађа[б]. У сваком случају, неко време после 1306, када је Симонида по ондашњим мерилима постала пунолетна, дошло се до закључка да је нероткиња.

Када је постало извесно да Симонида не може да има своју децу, царица Ирина се окренула својим преосталим синовима, још увек младом Димитрију, и Теодору који је од 1306. наследио ујака Јована као маркиз од Монферата.

Након што су српско-византијски односи захладили у периоду 13081310. године, Ирина је покушавала да наговори зета да српски престо остави једном од њених синова. У томе је царица превидела да је Милутин у складу са Дежевским споразумом из 1282. имао обавезе да престо остави у наследство потомцима свог брата Стефана Драгутина.

Поред тога, Милутин је још пре 1306. за престолонаследника прогласио свог прворођеног, али ванбрачног сина Стефана, будућег Стефана Уроша III Дечанског.[26] Од њега је 1309. најпре начинио младог краља, поверивши му Зету на управу.

Приближавањем Византији и орођавањем са династијом Палеолога настали су проблеми између Милутина и Милутиновог брата Драгутина, а браку се супротстављала и њихова мајка Јелена.[27] Драгутин је намеравао да нападне брата због промене његове политике и окретању Византији.[19] Није познато чему се дугује овакав преокрет у политици краља Милутина, као ни тренутак, околности, ни разлог раздора са његовим старијим братом Драгутином, као и са сином Стефаном. Сукоби су највероватније покренути Милутиновом намером да искључи Драгутинове синове као претенденте на српски престо, [28] под утицајем Симониде и њене мајке.[29] Међутим, Милутин је из грађанског рата (13011312) са братом Драгутином, сремским краљем, изашао као победник. Милутинов положај у одређивању наследника је постао још лакши након након ослепљавања сина Стефана (1314) у Скопљу и смрти брата Драгутина (1316), те затварања синовца Владислава.[30]

Милутин је изашао у сусрет Ирининим жељама, да допусти посету Симонидиној браћи, како би се упознали са земљом у којој би требало да владају.[31] Најпре је у посету дошао млади Димитрије. Он је вероватно у пролеће 1314. године посетио сестру на српском двору. Прави циљ ове посете није остао тајна за престолонаследника Стефана, који се уз подршку једног дела властеле побунио против оца. Стари Милутин пак био је далеко од беспомоћног па је Стефан потучен, заробљен и на крају ослепљен. Ослепљени Стефан и његова породица су послати у Цариград где су стављени под надзор цара Андроника. Након Димитрија и Теодор Монфератски је, вероватно крајем 1316. посетио Милутина и Симониду, али се показало да ни он не може да се одржи у Србији дуже, јер су га суровост и непријатност земље одбијали свом силином и спречавали да тамо остане и живи дуже време, те се вратио својој супрузи у Ломбардији.

У ствари, међу српским племством и свештенством се већ утврдило схватање по коме је само Немањин потомак, потомак светородног корена династије, могао бити легитимни владар, тако да византијски принчеви највероватније и нису имали праве изгледе за српску круну. Питање наследника престола Милутин је решио у корист свог сина Константина, који се уз краља и краљицу-маћеху спомиње у натпису на икони коју је српски краљ поклонио 1319. катедрали Св. Николе у Барију у јужној Италији.

Посета Београду[уреди | уреди извор]

Убрзо после помирења Драгутина и Милутина, око 1315. године Симонида је у Београду посетила краља Драгутина и краљицу Каталину. Београд је у то време био највећи град Драгутинове области и њен верски центар. Симониду су дочекали Драгутин са женом и властелом, као и посланици угарског краља Карла Роберта са даровима.[32] Симонида се поклонила икони Богородице, која се налазила у највећој градској цркви, која је сматрана чудотворном. Икона је била највећа београдска светиња, коју су понели Срби из Београда, када су 1521. године били протерани у Турску. Симонида и Каталина су обишле су гроб краљице Јелене.[33]

Монахиња[уреди | уреди извор]

Српска краљица Симонида, фреска из Краљеве цркве у манастиру Студеница

Царица-мајка Ирина Монфератска је умрла у Драми у Тракији, највероватније 1317. године. Симонида је дошла на мајчину сахрану и уредила је пренос царичиног тела у Цариград. Покојница је сахрањена у манастиру Христа Пантократора, а њено богатство су разделила њена деца. Након мајчине сахране Симонида се дуже задржала у родном Константинопољу, све док није стигло српско посланство, које је цару запретило ратом уколико ћерку одмах не пошаље назад. Симонида, која се наводно уплашила за свој живот због Милутиновог гнева, одлучила је да покуша да побегне од заједничког живота са њим тако што ће се замонашити. Пошто није желела да кривица падне на њеног оца сачекала је са извршењем свог наума док није стигла у Сер. После ноћења у граду појавила се ујутру у монашкој ризи пред Милутиновим људима. Њихово запрепашћење и збуњеност пресекао је Симонидин полубрат, деспот Константин Палеолог који јој је стргао монашку одећу, натерао је да обуче световну одећу, те је предао српском посланству и поред Симонидиног опирања и суза.[34]

Уз Милутина је остала до његове смрти.

Њена жеља да се замонаши се испунила након Милутинове смрти 29. октобра 1321. године. Већ крајем те године се вратила свом оцу у византијску престоницу и известила га о новим приликама у Србији. У Милутиновој биографији коју је саставио Данилов настављач спомиње се како је Симонида 1324. након Милутинове канонизације послала из Цариграда скупоцено кандило и златоткани покров за његову гробницу. Након тога се замонашила у цариградском манастиру Светог Андрије. Византијски извори нису сачували ову вест познату Даниловом настављачу, нити су забележили Симонидино монашко име.

Иако се замонашила Симонида је вероватно наставила да живи на царском двору. Григора спомиње да је у току грађанског рата Андроника и његовог унука Андроника III Симонида спадала у најужи круг повереника старог цара. Симонида је око себе окупљала лажне пророке и трбухозборце који су јој, као и њеном оцу, уливали лажне наде у коначан успех. Ипак, старији Андроник је свргнут и натеран да се повуче у монашки живот. Умро је у зору 13. фебруара 1332. године. На самрти су уз њега били и монахиња Симонида и Нићифор Григора кога је бивша српска краљица задужила да му одржи посмртни говор.

У наративним изворима Симонида се последњи пут помиње код њеног познаника Григоре у вези са догађајима из 1336. године. Када је Андроник III Палеолог разоткрио заверу једног броја младих цариградских племића да побију царску породицу, међу осумњиченима се нашао и деспот Димитрије Палеолог, несуђени Милутинов престолонаследник. Цар је суочио оптужене пред синклитом, поротом коју су чинили сви епископи присутни у том тренутку у Цариграду, као и представници становништва Цариграда. Симонида, обучена као монахиња је присуствовала суђењу седећи у ложи са осталим чланицама царске породице. Андроник је читаву прилику искористио да демонстрира своје царско милосрђе према оптуженицима, а преко оптужби против Димитрија је прешао ћутке, из поштовања према својој тетки Симониди. Један каснији извор, списак знаменитих антипаламита, открива да је Симонида била у животу и током 40-их година 14. века и да се веома интересовала за теолошка питања. Могуће је да је Нићифор Григора имао удела у њеном прихватању антипаламитског става. Због овог поменика у данашњој историјској науци се сматра да је Симонида умрла после 1345. године.

Умрла је у Зихнијском манастиру код Сера у храму Св. Јована Претече и ту је сахрањена. Ту цркву је касније изнова подигао цар Душан, поставши њезин ктитор.[35]

У модерној српској култури и науци[уреди | уреди извор]

Њена необична судбина била је инспирација многим уметницима, а лепота опевана у песмама и приказана на многим фрескама и сликама.[36]

  • Фреска са њеним ликом у манастиру Грачаница, у цркви Св. Богородице (благовештења), живописаној око 1320. се сматра једном од највреднијих фресака српског средњовековног сликарства. Фреска се налази у пролазу између припрате и наоса. Краљ Милутин је на јужној, а краљица Симонида на северној страни. Одозго из темена лука, благосиља их Христос у попрсју, окружен херувимима, док два анђела с крунама слећу према краљевском пару. На фресци, Симонида има раскошну хаљину и огртач, у левој руци држи жезло, а на глави јој је отворена круна с великим обоцима.[37] Оваква круна је касније постала уобичајена за представе српских владарки.[38]
  • Фреска у малој Милутиновој цркви у манастиру Студеница, подигнутој 1314. године је смештена у прилично опширној композицији. Симонида с малом Богородицом у наручју се налази поред Јоакима, пред Христом, а и иза ње стоји Милутин с моделом задужбине.[37]
  • Портрет краљице Симониде и краља Милутина налази се на фресци у манастиру Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Приказани су како стоје на супедиону, на којем су двоглави орлови, по византијској моди.[39]
  • У свом делу Житије Светог Стефана Дечанског из 15. века, дечански игуман Григорије Цамблак је Симониду представио као маћеху-прељубницу, са циљем да се Стефан прикаже као мученик, a одговорност за ослепљење пребаци са оца Милутина на њу, при чему се одступа умногоме од историјских података и чињеница.[40]
  • Милан Ракић инспирисан Симонидином фреском у манастиру Грачаници написао је истоимену лирску песму.[36]
  • Милутин Бојић написао је психолошку драму Краљева јесен (1912). Драма је написана у једном чину и састоји се из низа сцена у којима се појављује велики број ликова. Централни је лик Симониде, а читаво дело се може поделити на део пре и на део након њене појаве на сцени. У драми се разматрају разлози за ослепљење Стефана Дечанског. Дело представља комбинацију историјских чињеница и Цанблакових литерарних наговештаја из 15. века. Драма је изведена два пута у позоришту 1913. и 1965. године.[41]
  • Милорад Б. Протић је открио 20. марта 1938. астероид који је назвао 1675 Симонида.[36]

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Alexius Doukas Palaiologos
 
 
 
 
 
 
 
8. Андроник Дука Комнин Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Eirene Komnene
 
 
 
 
 
 
 
4. Михајло VIII Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Alexius Komnenos Palaiologos
 
 
 
 
 
 
 
9. Теодора Анђелина Палеологина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Eirene Komnene Angelina
 
 
 
 
 
 
 
2. Андроник II Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Isaac Doukas Vatatzes
 
 
 
 
 
 
 
10. Јован Дука Ватац
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Theodora Doukaina Vatatzina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. John Komnenos Angelos
 
 
 
 
 
 
 
11. Eudokia Angelina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Симонида Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Вилијам VI од Монферата
 
 
 
 
 
 
 
12. Boniface II, Marquess of Montferrat
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Berta of Clavesana
 
 
 
 
 
 
 
6. Вилијам VII од Монферата
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Амедео IV од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
13. Margaret of Savoy
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Anne of Burgundy
 
 
 
 
 
 
 
3. Ирина од Монферата
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Фернандо III од Кастиље и Леона
 
 
 
 
 
 
 
14. Алфонсо X од Кастиље и Леона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Elisabeth of Hohenstaufen
 
 
 
 
 
 
 
7. Беатрис од Кастиље и Леона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Ђауме I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
15. Јоланда од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Јоланда од Угарске
 
 
 
 
 
 

Напомена[уреди | уреди извор]

  1. ^ Позната је још само Симонида Палеологова Асанова у 15. веку[2]
  2. ^ Данашња медицинска наука сматра да би се таква повреда осмогодишње девојчице завршила смртоносним исходом. Због тога, као и због Григориног малициозног става према царици Ирини и њеним плановима, ова вест је међу данашњим историчарима одбачена као неверодостојна. Види: ВИИНЈ VI. стр. 177, нап. 55.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Максимовић 1986, стр. 48.
  2. ^ Мичета 2017, стр. 141.
  3. ^ а б в г Благојевић 1989, стр. 109.
  4. ^ а б в Николић 2013, стр. 98.
  5. ^ а б Мичета 2017, стр. 140.
  6. ^ Мичета 2017, стр. 17.
  7. ^ Мичета 2017, стр. 143.
  8. ^ Мичета 2017, стр. 153.
  9. ^ Мичета 2017, стр. 147.
  10. ^ Мичета 2017, стр. 125.
  11. ^ Мичета 2017, стр. 126.
  12. ^ а б Мичета 2017, стр. 127.
  13. ^ а б Мичета 2017, стр. 129.
  14. ^ Мичета 2017, стр. 131.
  15. ^ Мичета 2017, стр. 130.
  16. ^ Мичета 2017, стр. 144.
  17. ^ Мичета 2017, стр. 151.
  18. ^ Мичета 2017, стр. 152.
  19. ^ а б Мичета 2017, стр. 218.
  20. ^ а б Максимовић 1986, стр. 53.
  21. ^ Максимовић 1986, стр. 12.
  22. ^ а б в Мичета 2017, стр. 145.
  23. ^ Радић 2013, стр. 723.
  24. ^ Мичета 2017, стр. 149.
  25. ^ а б Мичета 2017, стр. 150.
  26. ^ Мичета 2017, стр. 238.
  27. ^ Мичета 2017, стр. 217.
  28. ^ Мичета 2017, стр. 219.
  29. ^ Мичета 2017, стр. 241.
  30. ^ Ћирковић & Ферјанчић 1986, стр. 179.
  31. ^ Мичета 2017, стр. 239.
  32. ^ Лазаревић 1990, стр. 15.
  33. ^ Лазаревић 1990, стр. 16.
  34. ^ Мичета 2017, стр. 162.
  35. ^ Срећковић, Пантелија (2021). Историја српскога народа. Младеновац: Мирдин. стр. 457. 
  36. ^ а б в Лопушина & 4. 12. 2014.
  37. ^ а б Пантелић 2015.
  38. ^ Одак 2015, стр. 178.
  39. ^ Одак 2015, стр. 244.
  40. ^ Панић 2006, стр. 85.
  41. ^ Панић 2006, стр. 89.

Литература[уреди | уреди извор]