Свети Петар

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Симон Петар)
Каравађо: Распеће Светог Петра

Свети Петар (ГалилејаРим, 64) је био један од дванаест апостола.

Животопис[уреди]

Свети Петар је био међу првим Јеврејима који су постали ученици Исуса Христа. О његовом животу говоре приче из Новог завета. По њима је Петар био вођа првобитне заједнице јерусалимских хришћана.

Петар је био рибар на Тиберијском језеру. Са братом Андрејем одлучио је да постане Исусов ученик. Тада је добио арамејско име Кефа (камен), што је на грчком било Петар (грч. Πέτρος). У Матејевом јеванђељу каже се да је Христ сматрао Петра за темељ своје Цркве.

Петар се увек помиње први међу 12 апостола, и као онај који говори у њихово име. Често се у Библији спомиње, заједно са Јаковом и Јованом, као сведок важних догађаја (преображење). Свети Павле је сведочио да је Петар апостол за Јевреје, док је он апостол за остале народе.

Сва четири јеванђеља тврде да је на Тајној вечери Христос предсказао да ће га се Петар три пута одрећи пре него што петао закукуриче три пута. У три јеванђеља се описује како је Петар испунио ово пророчанство бојећи се од освете народа.

Петар је после проведених тридесетак година као свештеник кренуо за Рим где ће постати мученик. Апокрифна „Петрова писма“ кажу да је распет на крсту постављеном натрашке, јер је рекао да не заслужује да умре на исти начин као Исус.

Постоји још једна често помињана легенда која се везује за мучеништво и смрт Светог Петра. По њој је Петар покушао да побегне из Рима, а на путу га је срела визија Исуса. На питање: „Куда идеш господару?“ (лат. Quo vadis, Domine?), Исус му је одговорио: „Идем у Рим да ме поново распну“. На ово се Петар предомислио и вратио у Рим прихвативши своје мучеништво.

Римокатоличка црква сматра да је апостол Петар био први антиохијски епископ и оснивач римске цркве, то јест први римски епископ, и да је римским епископима Исус Христос наменио улогу врховног вође, учитеља и судије у хришћанској заједници. То је основа за теорију о примату римских бискупа. Остале хришћанске цркве не деле ово мишљење. За православну, англиканску и древноисточне цркве, Свети Петар је светац и први римски епископ.

Већина протестантских и католичких теолога,[1] и многи историчари,[2] сматрају да је Петар смртно страдао за време Нерона у Риму. Неки од истраживача сумњају у црквене ставове о улози Светог Петра у време раног хришћанства.[3][4][5][6][7] На пример, историчар Ото Цвирлајн је у две опсежне студије демонстрирао да не постоје докази, ни писани, ни археолошки, да је Петар икада био у Риму.[8][9][10]

Икона из манастира Св. Катарине на Синају

Свети Петар у православљу[уреди]

У православном календару, Свети Петар се спомиње 29. јануара због верига, у које би окован од беззаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7).

Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски Свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентинијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида Цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара Нерона.

Српска православна црква слави га 16. јануара и 29. јуна по црквеном, а 29. јануара и 12. јула по грегоријанском календару.

Референце[уреди]

  1. ^ "most scholars, both Roman Catholic and Protestant, concur that Peter died in Rome" Keener, Craig S., The Gospel of Matthew: A Socio-Rhetorical Commentary, p. 425, n. 74, 2009 Wm. B. Eerdmans Publishing Company
  2. ^ O'Connor, Daniel William (2013). „Saint Peter the Apostle“. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Online. p. 5 Приступљено 12. 4. 2013.. „[M]any scholars… accept Rome as the location of the martyrdom and the reign of Nero as the time.“ 
  3. ^ Brown, Raymond E. and Meier, John P. (1983). Antioch and Rome: New Testament Cradles of Christianity. Paulist Press. стр. 98. ISBN 978-0-8091-0339-3. „As for Peter, we have no knowledge at all of when he came to Rome and what he did there before he was martyred. Certainly he was not the original missionary who brought Christianity to Rome (and therefore not the founder of the church of Rome in that sense). There is no serious proof that he was the bishop (or local ecclesiastical officer) of the Roman church—a claim not made till the third century. Most likely he did not spend any major time at Rome before 58 when Paul wrote to the Romans, and so it may have been only in the 60s and relatively shortly before his martyrdom that Peter came to the capital.“ 
  4. ^ Cullmann, Oscar (1962). Peter: Disciple, Apostle, Martyr, 2nd ed.. Westminster Press. стр. 234. „"In the New Testament [Jerusalem] is the only church of which we hear that Peter stood at its head. Of other episcopates of Peter we know nothing certain. Concerning Antioch, indeed… there is a tradition, first appearing in the course of the second century, according to which Peter was its bishop. The assertion that he was Bishop of Rome we first find at a much later time. From the second half of the second century we do possess texts that mention the apostolic foundation of Rome, and at this time, which is indeed rather late, this foundation is traced back to Peter and Paul, an assertion that cannot be supported historically. Even here, however, nothing is said as yet of an episcopal office of Peter."“ 
  5. ^ Chadwick, Henry (1993). The Early Church, rev. ed.. Penguin Books. стр. 18. „No doubt Peter's presence in Rome in the sixties must indicate a concern for Gentile Christianity, but we have no information whatever about his activity or the length of his stay there. That he was in Rome for twenty-five years is third-century legend.“ 
  6. ^ J.N.D. Kelly, Oxford Dictionary of the Popes (Oxford University Press, 1996), p. 6. "Ignatius assumed that Peter and Paul wielded special authority over the Roman church, while Irenaeus claimed that they jointly founded it and inaugurated its succession of bishops. Nothing, however, is known of their constitutional roles, least of all Peter's as presumed leader of the community."
  7. ^ Building Unity, Ecumenical Documents IV (Paulist Press, 1989), p. 130. "There is increasing agreement that Peter went to Rome and was martyred there, but we have no trustworthy evidence that Peter ever served as the supervisor or bishop of the local church in Rome."
  8. ^ Pieter Willem van der Horst, review of Otto Zwierlein, Petrus in Rom: die literarischen Zeugnisse. Mit einer kritischen Edition der Martyrien des Petrus und Paulus auf neuer handschriftlicher Grundlage, Berlin: Walter de Gruyter, 2009, in Bryn Mawr Classical Review 2010.03.25.
  9. ^ James Dunn, review of Zwierlein 2009, in Review of Biblical Literature 2010.
  10. ^ Zwierlein, Otto: Petrus und Paulus in Jerusalem und Rom. Vom Neuen Testament zu den apokryphen Apostelakten. Berlin: Walter de Gruyter. 2013. ISBN 978-3-11-030331-5. pp.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]