Симпатектомија

С Википедије, слободне енциклопедије
Симпатектомија
Класификација и спољашњи ресурси
МКБ-9-CM05.2

Симпатектомија је хируршка процедура подвезивања или пресецања нервних влакана или уништавање сипатичких ганглија симпатичког нервнног система, дуж грудног или лумбалног дела кичмене мождине.[1]

Овим поступком се се повећава проток крви кроз крвне судове (ваздодилатација) и смањује дуготрајан бол у одређеним болестима изазиваним вазоконстрикцијом или сужењем лумена крвних судова (Биргерова болест, Рејноов феномен, васкулопатија, системска склероза итд). Данас се симпатектомија све више примењује код лечења хиперхидрозе у циљу смањења излучивања зноја и многих других физичких и менталних поремећаја.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Прву симпатектомију обавио је Александар далеке 1889. Прве индикације за примену симпатектомије биле су; епилепсија, црвенило лица, гушавост, идиотија, глауком. Касније је код неколико наведених индикација као што је идиотија и глауком, њена примена напуштена. Како симпатички нервни систем делује на функцију много различитих органа као што су жлезде, крвни судови и мишића, хирурзи су од 1920. почели са експерименталном применом симпатектомије у лечењу бројних физичких и менталних поремећаја.[3]

Следи њена примена код неких од следећих индикација; ангина пекторис, вазазоспастички поремећаји, анксиозност, социјална фобија, вазоспазам крвних судова, болна стања, претерано знојење итд. Данас симпатектомија још увек имс ограничену примену најчешће код; хиперхидрозе, Рејноове болести, рефлексне симпатичке дистрофије.

Оперативни торакоскоп направљен по мери, који се користи за процедуру ендоскопске торакалне симпатектомије.

Сам поступак пресећана живаца (симпатикотомије) је једноставан и лак, али је због приступ нервним влакнима кроз ткива зида грудног коша или трбуха (конвенционалном хируршком методом) јако тежак болан и са много већим ризиком за настанак компликација. Тако је тзв. задњи приступ преко грудног коша, развијен у 1908, захтевао ресекцију ребара. Ресекција у субклавикуларном (изнад кључне кост), приступу је развијена је нешто касније 1935, и био је мање болан него претходни приступ, али су ову методу пратила оштећења важних живаца и крвних судова, у том простору. Због ових проблема, ко и честих секвела након симпатектомије, конвенционални или „отворени“ облик у то доба није била популарна процедуру, иако је и даље настављена њена примена у лечењу хиперхидрозе, Рејноовог феномена и разних психичких поремећаја. Са популаризацијом примене лоботомија у тридесетим и четрдесетим годинама 20. века симпатектомија је пала у немилост неурохирургије, као облих лечења психичких поремећаја у великом мозгу.

Крајем осамдесетих година 20. века од стране Горена Класа и Кристера Дрота (енгл. Goren Claes и Christer Drott) у Шведској је развијена енгл. (ЕТС)-Endoscopic thoracic sympathectomy ендоскопска „минимално инвазивна“ хируршка техника. Ова техника је много конфорнија; време опоравка након интервенције је краће као и број компликација и зато је њена примена све више постала популарна у свету. Данас, се ЕТС операције изводе у многим земљама широм света, изузев у Шведској где је ова метода и настала.

Средином деведесетих година 20. века због учесталих жалби шведских пацијената оперисаних ЕТС техником, на нежељене учинке симпатекотомије, формирана је организација (енгл. FFSO - people disabled by sympathectomy) (особа са инвалидитетом изазваним симпатектомијом), са циљем да заштити права својих и будућих пацијената. Организација је временом нарасла на преко 300 чланова и њихов рад је довео до забране примене ове методе лечења у Шведској. Оба хирурга, пионира ове технике у Шведској, Дрот и Клес, преселиоло је своје ординације из Шведске у друге земље, и у њима и даље обављају операције.

Значај[уреди | уреди извор]

Аутономни нервни систем (ради аутономно без утицаја воље) контролише телесне функције организма, као што су дисање, знојење, рад срца, функције желуца, крвних судова итд. Он такође може привремено да преузме и контролу неких функција које су иначе под свесном контролом (мозга), као што су нпр. трептање очима, дисање...
Аутономни нервни систем се састоји из два подсистема:[4]

Симпатички нервни систем убрзава рад срца, сужава (вазоконстрикција) крвне судове, и подиже крвни притисак. Крвни притисак се контролише помоћу нервних ћелија које пролазе кроз омотаче око артерије. Симпатички нервни систем омогућава организму да одговори на промене којима је он изложен у свакодневном животу. Парасимпатички нервни систем има многе (али не све) истоветне ефекторе као и симпатички нервни систем са најчешће супротним функцијама (нпр. симпатикус стимулише, вагус успорава). Симпатички и парасимпатички систем су две компоненте аутономног нервног система са претежно супротним функцијама, што организму обезбеђује хомеостазу.

Када су угрожене одређене виталне функције организма, симпатички нервни систем повећава своју активност, што;

  • повећава снагу срчаног мишића и убрзава његов рад, што повећава проток крви у организму
  • убрзава и продубљује дисање, што обезбеђује бољу оксигенацију организма
  • повећава проток крви у нервном систему и мишићима, на рачун смањеног протока крви у другим (мање важним - периферним) областима, као што су кожа, дигестивни тракт и вене удова, (механизмом вазоконстрикције крвних судова). Као крајњи ефекат дејства симпатикуса настаје повећање крвног притиска.

Контролну функцију аутономни нервни систем остварује из сопственог контролног центра у хипоталамусу преко вегетативних живаца слањем; рецепторима живчаних-нервних (симпатичких и прасимпатичких) сигнала или преко крви слањем хормонских или ендокриних сигнала. Пресецањем неких од ових путева преношења вегетативних сигнала, (као што то чинимо симпатектомијом), ми „вештачки“ смањујемо утицаје хипоталамуса и блокирамо појаву нежељених функција у организму.

Контролне функције аутономног нервног система

Индикације[уреди | уреди извор]

Симпатектомија се најчешће врши како би се ублажило претерано знојење (код хиперхидрозе), црвенило (хиперемија лица) или искључио прекид или застој у протоку крви кроз сужене крвне судова (исхемија) у прстима руку и ногу, ушима, код особа осетљивих на излагање хладноћи нпр. код Рејноовог феномена, системске склерозе, реуматоидног артритиса. Суженња крвних судова у ногама која изазивају болне грчеве (клаудикације) нпр. код дијабетесне васкулопатије, атеросклерозе Биргерове болести итд. такође се могу лечити симпатектомијом. Симпатектомија може бити корисна и у лечењу рефлексне симпатичке дистрофије. Пошто знојење контролише симпатички нервни систем, симпатектомија је ефикасана у лечењу претераног знојења (хиперхидрозе) на длановима, лицу или испод пазушних јама итд.[1]

Биргерова болест; сегментна стеноза илеофеморалне артерије (око 70%) са субоклузијом феморелне артерије леве ноге, код ове болеснице лечена је применом симпатектомије (подвезивањем живаца у слабинском делу кичмене мождине. (др. М. Димић)

Споредни ефекти[уреди | уреди извор]

Нема ни једне операција без ризика, па тако и симпатектомија има нека специфична нежељена дејства (компликације);[2]

Крварење

У току и после симпатектомије може бити значајно и јавља се у до 5% пацијената.[5]

Инфекција

Као и код други оперативних интервенција увек постоји ризик њеног настанка

Промећај функција живаца

Као нпр. појава латерализације промена, у када болесник има осећај да живи у два одвојена тела; једна половина тела је „отупела или мртва“, а друга половина са хиперактивним функцијама симпатичких живаца.[6]

Екцем руку изазван анхидрозом, као компликација денервације шака грудном симпатектомијом.
Пнеумоторакс

Јавља се у око 2% пацијената.[5]

Компензациона хиперхидроза

Појачано знојење се јавља код готово свих пацијенатанакон операције и најчешће је пролазна. У дужем временском периоду компензациона хиперхидроза се јавља у 1-2 одсто пацијената након симпатектомије. Учесталост израженог или тешког компензационог знојења варира (у разним истраживањима), у распону од 1,2% до чак 30,9% оперисаних пацијената.[6]

Анхидроза

Након грудне симпатектомије у денервисаној области, се може јавити изразита, сувоћа и топлота коже, као последица престанка знојења (анхидроза), која може бити толико изражена да захтева честу примене лосиона за руке, а код екстремних случајева сувоће коже може прећи у екцем (види слику десно).[7]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Cerfolio, Robert J.; De Campos, Jose Ribas Milanez; Bryant, Ayesha S.; Connery, Cliff P.; Miller, Daniel L.; DeCamp, Malcolm M.; McKenna, Robert J.; Krasna, Mark J. (2011). „The Society of Thoracic Surgeons Expert Consensus for the Surgical Treatment of Hyperhidrosis”. The Annals of Thoracic Surgery. 91 (5): 1642—8. .
  2. ^ а б „Transforming Healthcare, Empowering Lives.”. DocDoc (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-09. 
  3. ^ Hashmonai, M.; Kopelman, D. (2003). "History of sympathetic surgery". Clinical Autonomic Research. 13: I6–9.
  4. ^ Redisch, Walter; Tangco, Francisco T.; Wertheimer, Lothar; Lewis, Arthur J.; Steele, J. Murray; Andrews, Dorothy (1957-04-01). „Vasomotor Responses in the Extremities of Subjects with Various Neurologic Lesions”. Circulation. 15 (4): 518—524. doi:10.1161/01.CIR.15.4.518. 
  5. ^ а б Ojimba, TA; Cameron, AEP (2004). „Drawbacks of endoscopic thoracic sympathectomy”. British Journal of Surgery. John Wiley & Sons. 91 (3): 264—269. PMID 14991624. doi:10.1002/bjs.4511. Приступљено 19. 1. 2009. 
  6. ^ а б Dumont P (2008). „Side effects and complications of surgery for hyperhidrosis” (PDF). Thorac Surg Clin. 18 (2): 193—207. PMID 18557592. doi:10.1016/j.thorsurg.2008.01.007. 
  7. ^ Cooper T (1966). „Surgical sympathectomy and adrenergic function”. Pharmacol Rev. 18 (1): 611—8. PMID 5323769. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симпатектомија&oldid=27441178”