Синдром хроничног умора

Из Википедије, слободне енциклопедије
Синдром хроничног умора
Класификација и спољашњи ресурси
ICD-10 G93.3
ICD-9 780.71
DiseasesDB 1645
MedlinePlus 001244
eMedicine med/3392 ped/2795
MeSH D015673

Синдром хроничног умора или хронични синдром замора (енгл. Chronic fatigue syndrome - CFS[1]) је поремећај који карактеришу болови у мишићима, пролонгирана летаргија, ниска енергија, несаница и апатија. Други називи за овај синдром су: поствирални синдром замора, бенигни мијалгички енцефаломијелитис, мијалгички енцефаломијелитис, сидром хроничног замора и имунолошке дисфункције. Често је праћен психосоцијалним проблемима попут депресије, анксиозности, вокационих тешкоћа и породичних конфликата. У екстремним случајевима доводи до тзв. „изгарања“.[2] Узроци овог стања су недовољно познати. CFS симптоми укључују болове у мишићима и зглобовима по целом телу, когнитивне сметње, хроничну, понекад веома тешку менталну и физичку исцрпљеност, те још неке друге карактеристичне симптоме који се јаве код дотада здраве и активне особе. Замор је чест симптом многих болести. CFS је мултисистемна болест, и релативно је ретка.[3] Дијагноза се поставља на основу већег броја карактеристика, од којих је најчешћа тешка ментална и физичка исцрпљеност која се погоршава напором, а траје најмање шест месеци. Сви дијагностички критеријуми захтевају да симптоми нису узроковани ни једним другим медицинским стањем. Пацијенти који болују од CFS могу се жалити и на друге симптоме[4], као што су мишићна слабост, когнитивна дисфункција, имунолошка преосетљивост, ортостатска нетолеранција (поремећај аутономног живчаног система који се јавља кад особа стоји), пробавне сметње, клиничка депресија, слаб имунолошки одговор, срчане и респираторне сметње. Нејасно је да ли су ти симптоми узроковани придруженим болесним стањима, или пак имају заједнички узрок са CFS.[5] До потпуног оздрављења долази у само 5-10% случајева.[6] Сматра се да је CFS учесталост у САД 4 оболела на 1000 одраслих.[7]

Из непознатих разлога CFS се јавља најчешће код особа у четрдесетим и педесетим годинама живота, и то чешће код жена него код мушкараца.[8][9] Сматра се да је CFS заступљеност међу децом и адолесцентима мања[6]. Резултати истраживања о тој теми су противречни.[10] До сад није било медицинских испитивања којих би произашла широко прихваћена дијагностичка средства за CFS. Мада бројна испитивања могу у одређеној мери да помогну у постављању дијагнозе, сама CFS дијагноза се поставља искључивањем свих осталих дијагноза, што се темељи претежно на пацијентовој историји болести и критеријима симптома.[11] Иако постоје општа слагања да је CFS претња здрављу, квалитету живота и продуктивности оболелога, различите групе лекара, истраживача и бораца за права пацијената промовишу различите номенклатуре, дијагностичке критеријуме, хипотезе о узроку, те лечењу; као резултат, постоје бројне противречности о разним аспектима ове болести. И сам назив CFS је контроверзан, јер, како верују лаичка удружења и стручњаци који се баве овом болешћу, тривијализује ову болест, и зато настоје да промене тај назив.

Знакови и симптоми[уреди]

Почетак[уреди]

Већина CFS случајева почиње изненада.[12] Обично су праћени болесним стањем попут грипа,[5]; чешће се јављају зими.[13][14] Знатан број случајева почиње унутар неколико месеци након неког тежег стреса.[12][15][16] Једна аустралијска проспективна студија показала је да у групи испитаника који су преболели инфекцију виралним или невиралним патогеном постоји један подскуп оних који удовољавају критеријима за CFS, те су аутори студије закључили да је „постинфективни CFS ваљан модел за истраживање патофизиолошких механизама који узрокују CFS".[17] Ипак, ни тачна заступљеност, нити праве улоге инфекције и стреса у развоју CFS, још увек нису познате. Доказани су различити потенцијални ризични фактори развоја CFS, но „још увек недостаје коначан доказ који би употребљив за лекаре“.[18]

Симптоми[уреди]

Најчешћи дијагностички критеријум и CFS дефиниција која се коришти за истраживачке и клиничке сврхе објављена је од стране америчког Центара за контролу и превенцију болести (CDC).[4] CDC дефиниција захтева да су следећа два критеријума задовољена:[19]

  1. Нова појава (а не целоживотна) необјашњивог, персистентног телесног умора независног од напора, који се одмором битно не поправља, те који узрокује знатно смањење ранијег нивоа активности.
  2. Четири или више од следећих симптома у трајању од шест мјесеци или дуже:
  • Оштећено памћење или концентрација
  • опште лоше осећање ("малаксалост") након напора, при чему физички или ментални напори узрокују „екстремну, продужену исцрпљеност и лоше осећање“
  • Сан који не доноси одмор нити освежење
  • Мишићни бол (мијалгија)
  • Бол у више зглобова (артралгија)
  • Главобоља нове врсте или јачег интензитета
  • Упале грла, честе или понављајуће
  • Болно осјетљиви лимфни чворови (на врату или под пазухом)

Кад се симптоми могу приписати другим стањима и болестима, дијагноза CFS се искључује. CDC посебно наводи неколико болести чији симптоми подсјећају на CFS: мононуклеоза, борелиоза (Лумеова болест), лупус, мултипла склероза, фибромијалгија, примарни поремећаји спавања, тешки депресивни поремећаји. Такође, нежељени учинци неких лекова могу наликовати на CFS.[19]

Нивои активности[уреди]

Пацијенти се жале на велико смањење нивоа телесне активности[20], са поседичном онеспособљеношћу попут других медицинских стања праћених умором[21], као што су: мултипла склероза, касни ступањ AIDS-а, лупус еритематозус, реуматоидни артритис, срчана болест, завршни ступањ престанка рада бубрега, хронична опструктивна болест плућа, те учинци хемотерапије.[22] Тежина симптома и онеспособљености једнака је у оба пола[23]; код свих оболелих јавља се јаки, онеспособљавајући хронични бол.[24] Међутим, функционални капацитет обољелих од CFS веома се разликује од особе до особе.[25] Док неки болесници воде релативно нормалне животе, остали су посве везани уз кревет и неспособни да брину за себе. Више од половине оболелих неспособно је за рад, а готово две трећине због своје болести има смањену радну способност. Више од половине оболелих је на боловању, а мање од петине ради пуно радно време.[11]

Механизам[уреди]

Механизми и патогенеза CFS су непознати.[6] Спровођена су истраживања и испитиване хипотезе о биомедицинским и епидемиолошким карактеристикама болести. То је обухватало оксидативни стрес, генетску предиспозицију,[26] инфекцију вирусима и патогеним бактеријама, абнормалност хипоталамо-хипофизно-адреналне осовине (иако није јасно је ли она CFS узрок или посљедица), аутоимунитет, имунолошку дисфункцију, као и менталне и психосоцијалне чиниоце који би могли узроковати или доприносити овој болести.[27] Неки оболели од CFS жестоко одбацују било какав утицај психолошких чинилаца и чврсто вјерују да њихово стање има искључиво физички узрок.[28]

Психолошки чиниоци[уреди]

Могућа улога психолошких чинилаца у СКУ је и нејасна. У прегледном чланку Принса и сарадника тврди се да се СКУ одржава до у бескрај управо тиме што се пацијенти фиксирају на физички узрок своје болести или симптома. У истом се чланку цитира истраживање које указује да недостатак подршке или подупирања болесничког понашања од стране болесникове социјалне мреже може код неких скупина оболелих од СКУ бити удружено са успореним опоравком.[29]

Иако су неуротичност, интровертност и екстровертност раније били навођени као ризични чиниоци за развој СКУ,[29] систематско истраживање карактерних чинилаца уродило је закључком да, иако се чини да карактер често игра улогу у СКУ, тешко је извући опште закључке или потврду да веза између карактерних црта и СКУ заиста постоји.[30] Уопште, није доказан нити један клинички користан ризични чинилац.[31]

Класификација[уреди]

Будући да не постоје никакве медицинске претраге нити физички знакови на основу којих би се поставила дијагноза СКУ,[6] pretrage se koriste samo da bi se isključili drugi mogući uzroci simptoma.[32] Најчешће и најшире кориштен[4] клинички и истраживачки опис СКУ је ЦДЦ дефиниција објављена 1994.[32] Дефиниција коју је дао ЦДЦ 1994. године, такође позната и као Фукудина дефиниција (према првом аутору извештаја), темељена је на Холмесовом или ЦДЦ 1988 систему бодовања.[33] Критерији из 1994. захтевају постојање само четири симптома уз постојање умора, док су критеријуми из 1988. захтевали шест до осам симптома.[34]

Остале важније дефиниције СКУ:

  • Оксфордски критеријуми (1991)[35]
  • Канадска дефиниција мијалгичног енцефаломијелитиса/СКУ из 2003. године[36] развијена је „у покушају да се искључе психијатријски случајеви“.[29] Ова дефиниција захтева постојање симптома из бар једне категорије аутономних, неуроендокриних или имунолошких симптома. Лекари британског Националног здравственог система (engl. National Health Service) противе се употреби ове дефиниције случајева, будући да би се применом захтева за овим додатним симптомима/знаковима могли изоставити неки пацијенти;[34] осим тога, ти критеријуми нису проверени за примену у истраживачке сврхе.[37]

Кориштење различитих дефиниција може утицати на избор типова пацијената,[38] а постоји и истраживање које сугерира да подтипови пацијената оболелих од СКУ заиста постоје.[39][40][41][42] Клиничке смернице, којима је циљ унаприђење дијагностике, поступака и лечења, се темеље на описима случајева. Смернице се обично израђују на националним или интернационалним нивоима, а обично то чине медицинска удружења или државна тела након што су смернице проверене и доказане као ваљане, те обично садрже и изјаве о консензусу. Пример за то је смерница коју је за Национални здравствени сервис у Енглеској и Велсу 2007. године донео Национални институт за здравство и клиничку изврсност (engl. National Institute for Health and Clinical Excellence'', скраћено NICE).[34]

Лечење[уреди]

Многи пацијенти се чак ни уз лечење никад не опораве сасвим од СКУ, осим тога, нема универзално делотворног начина лечења.[43] Као методе лечења препоручају се дијете односно нутриционистика, физиотерапија, дијетарни суплементи, антидепресиви, аналгетици, ходање, те комплементарна и алтернативна медицина, но једине методе са научно доказаном делотворношћу јесу когнитивна бихевиорална терапија и терапија дозираним вежбањем.[4] Ове две методе показале су се делотворнима у неколико рандомизираних контролираних истраживања.[29][44][45][46][47] Будући да клиничка истраживања захтевају да пацијенти посјећују клинику, могуће је да су тешки пацијенти тиме искључени из истраживања.[44]

Когнитивна бихевиорална терапија[уреди]

Когнитивна бихевиорална терапија (КБТ), је облик психолошке терапије, умерено делотворне код СКУ.[48] Будући да је узрок, или узроци, СКУ непознати, КБТ настоји помоћи пацијентима да разумију своје индивидуалне симптоме и уверења, те да развију делотворне стратегије којима би побољшали своје функционисање у свакодневници.[49] Винцент Деари, истраживач СКУ, верује да КБТ модел медицински необјашњених телесних симптома има хеуристичку вредност у стварању симптома у стањима попут СКУ.[50]

Метаанализа Кохранове библиотеке 15 рандомизираних, контролираних истраживана КБТ са укупно 1043 испитаника закључила је да КБТ делотворно смањује симптоме умора. Упоређујући КБТ и „обичну негу“, четири истраживања обухваћена овом метаанализом показала су да је КБТ делотворнија ((40% насупрот 26%). У три истраживања се КБТ показала бољом од осталих облика психолошке терапије (48% насупрот 27%). Повољни учинци могу по завршетку терапије нестати; аутори метаанализе пишу да „је темељ доказа делотворности по завршетку терапије ограничен на мали број истраживања с неконзистентним налазима“, те препоручују даља истраживања.[51] Druga nedavna metaanaliza pronašla je da se poboljšanja u randomiziranim kontroliranim istraživanjima kreću od 33% do 73%.[48] Једна студија кохорте од 96 пацијената сугерише да КБТ може олакшати потпун опоравак неких пацијената, од којих 69% више није задовољавало ЦДЦ критерије за дијагнозу СКУ, а 23% је себе сматрало „потпуно опорављенима“.[52]

Терапија дозираним вежбањем[уреди]

Више од половине истраживаних пацијената са СКУ осећало је побољшање услед терапије дозираним вежбањем, једним обликом физичке терапије.[29] Метаанализа већег броја рандомизираних контролисаних истраживања терапије вежбањем код пацијената са СКУ показала се делотворнијом за симптоме умора од контролне групе.[44][53] Неке организације пацијената побијају вредност резултата истраживања лечења вежбањем.[54]

Остало[уреди]

Предлагани су разни други начини лечења СКУ, али њихова делотворност није потврђена.[29] Лекови од којих се очекивала делотворност у смањивању поремећаја узрокованих стресом су антидепресиви и имуномодулатори.[55] Многи пацијенти са СКУ су преосјетљиви на лекове, посебно на седативе, док неки пате до преосетљивости на храну и хемијске материје.[56]

Пацијенти са СКУ у поређењу с оболелима од других болести имају врло слаб одговор на плацебо, што је можда узроковано њиховим измењеним психијатријским и психолошким очекивањима у вези њихове болести.[28]

Прогноза[уреди]

Опоравак[уреди]

Систематски прегледни рад који је обухватио 14 истраживања исхода нелечених болесника са СКУ открила је да је „медијан стопе потпуног опоравка 5% (распон, 0–31%), те да је медијан пропорције пацијената код којих је дошло до побољшања 39,5 % (распон, 8–63%). Стопа повратка на посао је у три обухваћене студије исхода била од 8 до 30%." .... " У пет студија се током радобља праћења погоршање симптома јавило у 5 до 20% пацијената." Добар је исход био удружен с блажим умором у време почетка истраживања, осећајем контроле над својим симптомима, и неприписивању болести телесним узроцима.[57] Други је прегледни рад открио да деца имају бољу прогнозу од одраслих, те да се током раздобља праћења опоравило 54–94% деце, у поређењу са 10% одраслих који су се вратили на ниво функционисања од пре болести.[58] Према ЦДЦ, кашњење с дијагнозом и почињањем лечења може смањити шансу за опоравак.[59]

Смрти[уреди]

Веза СКУ и смртности је нејасна. Систематски прегледни рад који је обухватио 14 истраживања исхода нелечених болесника са СКУ забељежио је 8 смрти, од којих две нису биле у вези са СКУ, један испитаник починио је самоубиство, а околности смрти остале петорице остале су нејасне.[57] До данас су проведене две студије о очекиваном трајању живота оболелих од СКУ. Прелиминарна студија чланова група за самопомоћ оболелих од СКУ известила је о већој вероватноћи умирања у ранијој доби од карцинома и самоубиства,[60] док је друга студија с много већим бројем испитаника и дужим периодом праћења открила да се стопа смртности оболелих од СКУ не разликује од оне код опште популације у САД.[61]

Епидемиологија[уреди]

Будући да постоје бројне дефиниције СКУ, процене преваленције веома варирају. Студије у САД говоре о преваленцији од 75 до 420 случајева СКУ на 100.000 одраслих. ЦДЦ пак наводи да од СКУ болује више од милион Американаца, те да је приближно 80% случајева недијагнозирано.[6] Чини се да су овој болести подложне све етничке и расне групе, те да су групе с нижим приходима нешто склоније појави СКУ.[9] Жене обољевају чешће, те чине 60 до 85% од укупног броја случајева; ипак, постоје назнаке да је преваленција међу мушкарцима нижа због непријављивања случајева. Болест је чешћа код људи у доби од 40 до 59 година. Крвни сродници људи који болују од СКУ имај већу веројатноћу да и сами оболе.[9][62] Нема доказа да је СКУ заразна болест, иако је установљена код више чланова исте породице; верује се да је узрок томе генетска веза, али потребна су даља истраживања да би се ова претпоставка потврдила.[63]

Сличне болести и болести из истог спектра[уреди]

Неке болести се значајно преклапају са СКУ. Поремећаји штитне жлезде, анемија и дијабетес су само неке од болести које ваља искључити код пацијента код којега се сумња на СКУ.[32][34][64]

Особе с фибромијалгијом пате од мишићних боли и поремећаја спавања. Умор и мишићна бол често се јављају као у почетним фазама разних насљедних болести мишића, а такође и у неким аутоимуним, ендокринолошким и метаболичким синдромима; како код њих нема очитих биохемијских/метаболичких поремећаја нити неуролошких симптома, сметње се код таквих болесника често приписују СКУ или фибромиалгији. Вишеструка хемијска преосетљивост, и пост-полио синдром имају симптоме сличне онима у СКУ,[65][66] а за овај други се сматра да има заједничку патофизиолошку основу са СКУ.[66]

Иако постлајм синдром и СКУ имају многе исте карактеристике/симптоме, једна је студија показала да пацијенти с постлајме синдромом имају више когнитивних сметњи, а пацијенти са СКУ имају више симптома налик грипу.[67]

Студија из 2006. године показала је да недостаје литературе на основу које би се установила јасна разлика између недиференцираних соматоформних поремећаја и СКУ. Аутор студије тврди да је искуство умора као потпуно телесно, а не ментално, садржано у дефиницији соматоморфног поремећаја, док то није случај са СКУ.[68] Дијагноза хистерије није првенствено дијагноза на основу искључивања других стања и поремећаја, већ захтева задовољавање критерија на основу постизања примарног и секундарног добитка из болести.[69] Примарна депресија може се диференцијално дијагностички искључити на основу непостојања анхедоније, варијабилности (лабилности) расположења, те присутности сензорних феномена и телесних знакова као што су атаксија, миоклонус, те, што је најважније, нетолеранције вежбања праћене парезом, општим лошим осећањем (малаксањем) и општом детериорацијом. Осећај потиштености је такође и веома учестала реакција на губитке узроковане хроничном болешћу[70], што у неким случајевима може прерасти у коморбидну ситуациону депресију.

Коморбидитет[уреди]

Многи пацијенти обољели од СКУ имају, или се чини да имају, и друге медицинске проблеме или сродне дијагнозе. Честа је коморбидна фибромиалгија, али само пацијенти с фибромиалгијом показују абнормалне одговоре на бол.[71] Фибромиалгија се појављује код великог постотка оболелих до СКУ у времену од појаве до друге године трајања СКУ, па неки истраживачи сугеришу да су фибромиалгија и СКУ сродне болести.[72] Како је већ споменуто, многи болесници са СКУ такође имају и друге сметње као што су синдром иритабилног црева, бол у темпоромандибуларном зглобу, главобољу укључиво и мигрену, те друге облике мијалгије. Оболели од СКУ имају значајно већу учесталост поремећаја расположења него општа популација.[73] У поређењу с популацијом која не осјећа умор, мушки болесници са СКУ имају већу учесталост стања познатог као простатитис), а жене оболеле од СКУ имају већу учесталост хроничног бола у карлици.[74] СКУ је значајно чешћи код жена с ендометриозом него у општој женској популацији у САД.[75]

Историја[уреди]

Године 1934. је у Окружној болници Лос Анђелоса забележена епидемија стања које је тад названо „атипични полиомијелитис“. Стање је било веома налик на оно које се данас назива СКУ, тад је сматрано обликом полиомијелитиса, а захватило је велик број медицинских сестара и лечника.[76] Године 1955. у лондонској Ројал фри болници избила је још једна епидемија која је претежно захватила медицинско особље. Такође је наликовала на СКУ, а названа је Ројал фри болест (болест болнице „Ројал фри“) и бенигни мијалгички енцефаломијелитис. Описали су је Ахенсон, Рамсеј и други.[77] Године 1969. бенигни миалгички енцефаломијелитис је по први пут уврштен у Међународну класификацију болести, и то у групу Болести нервног система.[78]

Назив синдрома хроничног умора предложен је 1988. године у чланку „Синдром хроничног умора: радна дефиниција“, као замјена за синдром хроничне Епстајн-Барове вирозе. Ова радна дефиниција болести објављена је након што су епидемиолози америчког Центра за контролу и спречавање болести испитали пацијенте захваћене епидемијом на подручју језера Тахо.[79][80][81] Године 2006. је амерички ЦДЦ отпочео с програмом информисања широке јавности о синдрому хроничног умора.[6]

Друштво и култура[уреди]

Социјални аспекти[уреди]

Многи оболели од СКУ жале се да дијагноза ове болести са собом повлачи значајну социјалну стигму, те да се често сматрају симулантима, хипохондријацима, фобичарима, и да „траже пажњу“. Будући да не постоји нити једна медицинска претрага којом се може дијагнозирати СКУ, сматра се да је лако симулирати симптоме налик СКУ ради прибављања финансијске, социјалне или емоционалне добити.[82][83] Оболели од СКУ аргументују да су корист од накнада за боловање односно инвалиднина много скромније него што се мисли, и да би оболели од СКУ много радије били здрави и независни. Аустралске клиничке смернице за СКУ из 2002. наводе: „У одсутности доказа да се ради о симулирању, ваља избегавати сумњичења о подсвесној мотивацији; психоаналитички концепт „секундарне добити“ је у медиколегалним круговима пречесто злоупотребљиван, и нема чврсту емпиријску подлогу“.[84]

Једна је студија показала да оболели од СКУ трпе тежак психосоцијални терет.[85] У једној другој студији коју је провело британско удружење пацијената на 2338 испитаника показало је да управо болесници с најтежим симптомима често добивају најмање потпоре од здравствених и социјалних служби.[86] Такође је доказано да оболели од СКУ добивају мање социјалне потпоре него пацијенти излечени од карцинома или пак здрави испитаници из контролне групе, што може перпетуирати тежину умора и функционалну онеспособљеност у СКУ.[87] Истраживање које је провео Тимес Труст открило је да деца оболела од СКУ често тврде како се боре за признавање својих потреба и/или осјећају да их здравствено и наставно особље злоставља.[88] Недореченост СКУ као медицинског стања узрокује јак осјећај стигматизираности.[89] Друга студија сугерише да, иако нема полне разлике у симптомима СКУ, мушкарци и жене различито перципирају своју болест, а здравствени радници третирају их на различите начине.[90] Анксиозност и депресија честа су посљедица емоционалних, социјалних и финансијских криза узрокованих синдромом хроничног умора; анализа података о смрти оболелих од СКУ показала је да је самоубиство један од три најчешћа узрока смрти, те да је просечно доба самоубојица са СКУ много нижа од просечног доба самоубојица из остале популације.[60]

Односи лекар - пацијент[уреди]

У почетку многи лекари нису признавали СКУ као реално постојеће медицинско стање, нити је постојало слагање колика је преваленција СКУ.[91][92] Било је много неслагања у погледу вероватних узрока, дијагностике и лечења те болести.[93][94][95][96][97] Контекст у којем се побија постојање ове болести може тешко погодити оболеле од СКУ, оштетити однос лекара и пацијента, лекарево поуздање да је у стању да дијагнозира и лечи, способност да с пацијентом разговара о тој болести, те потакнути болна питања о одштети, боловању, кривици.[98] Етиологија СКУ није позната, и у стручној јавности владају велике поделе око тога треба ли финансирање истраживања и лечење СКУ усмерити на физиолошке, психолошке или психосоцијалне аспекте СКУ. Подела је нарочито дубока између пацијената, те заговорника психолошког и психосоцијалног лечења у Великој Британији.[97] Оболели од СКУ жале се како морају водити тешку борбу за здравствену помоћ и законско признавање, а све због бирократског негирања ове болести зато што јој је етиологија непозната. Неслагања о томе како би се здравствени састав требао поставити према овој болести узроковало је дуготрајан и скуп сукоб свих умешаних.[92][99]

Назив[уреди]

Избор назива за синдром хроничног умора био је велик проблем будући да нема сугласности између клиничке, истраживачке и болесничке заједнице о карактеристикама и узроцима ове болести. Различити ауторитети за ову болест сматрају да је СКУ болест средишњег живчаног система, инфективна или постинфективна болест; кардиоваскуларни, имунолошки или психијатријски поремећај; сматрају и да СКУ може бити не само један хомогени поремећај са широким спектром клиничких слика, већ и група различитих поремећаја који имају исте клиничке карактеристике.

Различите заједнице су у разна времена називале ову болест веома различито. Осим назива „синдром хроничног умора“, кориштени су и називи: Акурејријева болест, бенигни мијалгички енцефаломијелитис, синдром имунолошке дисфункције с хроничним умором, хронична инфективна мононуклеоза, епидемијски мијалгички енцефаломијелитис, епидемијска неуромијастенија, исландска болест, мијалгички енцефалтис, мијалгичка ецефалопатија, поствирални синдром хроничног умора, raphe nucleus енцефалопатија, болест болнице Ројал фри, Тапануи грипа, јапијевска грипа (који се данас сматра погрдним).[100][101] Многи верују да би назив који звучи више медицински, попут назива „синдром имунолошке дисфункције с хроничним умором“, или пак „мијалгички енцефалтис“, у јавности побољшао перцепцију ове болести,[102] јер сматрају да назив СКУ тривијализира ову болест и онемогућава да је се схвати као озбиљан здравствени проблем.[103][104]

Истраживачи доводе у питање прецизност назива „мијалгички енцефалтис“ будући да „нема јасних патолошких промена ни у мишићима, нити у средишњем нервном систему“.[1][105] Због тога су 1996. године британска Краљевска удружења лекара, психијатара и лекара опште медицине препоручила кориштење назива „синдром хроничног умора“, а не „мијалгички енцефаломијелитис“.[1][106] Та је препорука уважена само донекле, и доживела је тешке критике зато што није уважила гледишта оболелих. У једном коментару у Ланцету 2002. године цитирано је истраживање „Радне групе за синдром хроничног умора/мијалгички енцефаломијелитис"[107] уз објашњење како чињеница да се за ову болест користе оба назива симболизује поштовање за различита становишта о њој, уз истовремено признавање да и даље нема консензуса о називу који би био свима прихватљив.[108]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Evangard B, Schacterie R.S., Komaroff A. L. (1999). „Chronic fatigue syndrome: new insights and old ignorance“. Journal of Internal Medicine Nov;246 (5): 455-469. DOI:10.1046/j.1365-2796.1999.00513.x. PMID 10583715 Приступљено 3. 11. 2008.. 
  2. ^ Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.
  3. ^ Ranjith G (2005). „Epidemiology of chronic fatigue syndrome.“. Occup Med (Lond) 55 (1): 13-29. DOI:10.1093/occmed/kqi012. PMID 15699086. 
  4. ^ а б в г Wyller VB (2007). „The chronic fatigue syndrome--an update“. Acta neurologica Scandinavica. Supplementum 187: 7-14. DOI:10.1111/j.1600-0404.2007.00840.x. PMID 17419822. 
  5. ^ а б Afari N, Buchwald D (2003). „Chronic fatigue syndrome: a review“. Am J Psychiatr 160 (2): 221-36. DOI:10.1176/appi.ajp.160.2.221. PMID 12562565. 
  6. ^ а б в г д ђ „Chronic Fatigue Syndrome Basic Facts“ (htm). Centers for Disease Control and Prevention. 9. 5. 2006. Приступљено 7. 2. 2008.. 
  7. ^ Jason LA et al. (1999). „A community-based study of chronic fatigue syndrome“. Arch. Intern. Med. 159 (18): 2129-37. DOI:10.1001/archinte.159.18.2129. PMID 10527290. 
  8. ^ Gallagher AM, Thomas JM, Hamilton WT, White PD (2004). „Incidence of fatigue symptoms and diagnoses presenting in UK primary care from 1990 to 2001“. J R Soc Med 97 (12): 571-5. DOI:10.1258/jrsm.97.12.571. PMID 15574853. 
  9. ^ а б в „Chronic Fatigue Syndrome Who's at risk?“. Centers for Disease Control and Prevention. 10. 3. 2006. Приступљено 7. 2. 2008.. 
  10. ^ Farmer A, Fowler T, Scourfield J, Thapar A (June 2004). „Prevalence of chronic disabling fatigue in children and adolescents“. Br J Psychiatry 184: 477-81. DOI:10.1192/bjp.184.6.477. PMID 15172940. 
  11. ^ а б Ross SD, Estok RP, Frame D, Stone LR, Ludensky V, Levine CB (2004). „Disability and chronic fatigue syndrome: a focus on function.“. Arch Intern Med 164 (10): 1098-107. DOI:10.1001/archinte.164.10.1098. PMID 15159267. 
  12. ^ а б Salit IE (1997). „Precipitating factors for the chronic fatigue syndrome.“. J Psychiatr Res 31 (1): 59-65. DOI:10.1016/S0022-3956(96)00050-7. PMID 9201648. 
  13. ^ Jason LA, Taylor RR, Carrico AW (2001). „A community-based study of seasonal variation in the onset of chronic fatigue syndrome and idiopathic chronic fatigue.“. Chronobiol Int 18 (2): 315-9. DOI:10.1081/CBI-100103194. PMID 11379670. 
  14. ^ Zhang QW, Natelson BH, Ottenweller JE, Servatius RJ, Nelson JJ, De Luca J, Tiersky L, Lange G (2000). „Chronic fatigue syndrome beginning suddenly occurs seasonally over the year.“. Chronobiol Int 17 (1): 95-9. DOI:10.1081/CBI-100101035. PMID 10672437. 
  15. ^ Hatcher S, House A (2003). „Life events, difficulties and dilemmas in the onset of chronic fatigue syndrome: a case-control study.“ (PDF). Psychol Med 33 (7): 1185-92. DOI:10.1017/S0033291703008274. PMID 14580073. 
  16. ^ Theorell T, Blomkvist V, Lindh G, Evengard B. „Critical life events, infections, and symptoms during the year preceding chronic fatigue syndrome (CFS): an examination of CFS patients and subjects with a nonspecific life crisis.“. Psychosom Med. 61 (3): 304-10. PMID 10367610. 
  17. ^ Hickie I, Davenport T, Wakefield D, et al (2006). „Post-infective and chronic fatigue syndromes precipitated by viral and non-viral pathogens: prospective cohort study“. BMJ 333 (7568): 575. DOI:10.1136/bmj.38933.585764.AE. PMID 16950834. 
  18. ^ Hempel S, Chambers D, Bagnall AM, Forbes C (July 2008). „Risk factors for chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis: a systematic scoping review of multiple predictor studies.“. Psychol Med 38 (7): 915-26. PMID 17892624. 
  19. ^ а б „Chronic Fatigue Syndrome: Diagnosing CFS“. Centers for Disease Control and Prevention. 3. 5. 2006. Приступљено 22. 1. 2009.. 
  20. ^ McCully KK, Sisto SA, Natelson BH (1996). „Use of exercise for treatment of chronic fatigue syndrome.“. Sports Med 21 (1): 35-48. DOI:10.2165/00007256-199621010-00004. PMID 8771284. 
  21. ^ Solomon L, Nisenbaum R, Reyes M, Papanicolaou DA, Reeves WC (2003). „Functional status of persons with chronic fatigue syndrome in the Wichita, Kansas, population.“. Health Qual Life Outcomes 1 (1): 48-58. DOI:10.1186/1477-7525-1-48. PMID 14577835.  PMC 239865
  22. ^ „Chronic Fatigue Syndrome: Clinical Course“. Centers for Disease Control and Prevention. 9. 5. 2006. Приступљено 15. 1. 2009.. 
  23. ^ Ho-Yen DO, McNamara I (1991). „General practitioners' experience of the chronic fatigue syndrome“. Br J Gen Pract 41 (349): 324-6. PMID 1777276. 
  24. ^ Meeus M, Nijs J, Meirleir KD (2007). „Chronic musculoskeletal pain in patients with the chronic fatigue syndrome: A systematic review.“. Eur J Pain 11 (4): 377-386. DOI:10.1016/j.ejpain.2006.06.005. PMID 16843021. 
  25. ^ Vanness JM, Snell CR, Strayer DR, Dempsey L 4th, Stevens SR (2003). „Subclassifying chronic fatigue syndrome through exercise testing.“. Med Sci Sports Exerc 35 (6): 908-13. DOI:10.1249/01.MSS.0000069510.58763.E8. PMID 12783037. 
  26. ^ Sanders P, Korf J (2007). „Neuroaetiology of chronic fatigue syndrome: An overview“. World J Biol Psychiatry 9: 1-7. DOI:10.1080/15622970701310971. PMID 17853290. 
  27. ^ Vercoulen JH, Swanink CM, Galama JM, et al (1998). „The persistence of fatigue in chronic fatigue syndrome and multiple sclerosis: development of a model“. J Psychosom Res 45 (6): 507-17. DOI:10.1016/S0022-3999(98)00023-3. PMID 9859853. 
  28. ^ а б Cho HJ, Hotopf M, Wessely S (2005). „The placebo response in the treatment of chronic fatigue syndrome: a systematic fatigue syndrome (CFS) or myalgic encephalomyelitis (ME)“. Psychosom Med 67 (2): 301-13. DOI:10.1097/01.psy.0000156969.76986.e0. PMID 15784798 Приступљено 12. 12. 2008.. 
  29. ^ а б в г д ђ Prins JB, van der Meer JW, Bleijenberg G (2006). „Chronic fatigue syndrome“. Lancet 367 (9507): 346-55. DOI:10.1016/S0140-6736(06)68073-2. PMID 16443043. 
  30. ^ van Geelen SM, Sinnema G, Hermans HJ, Kuis W (January 2007). „Personality and chronic fatigue syndrome: Methodological and conceptual issues.“. Clin Psychol Rev. PMID 17350740. 
  31. ^ Hempel S, Chambers D, Bagnall AM, Forbes C (July 2008). „Risk factors for chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis: a systematic scoping review of multiple predictor studies.“. Psychol Med 38 (7): 915-26. PMID 17892624. 
  32. ^ а б в Fukuda K, Straus S, Hickie I, Sharpe M, Dobbins J, Komaroff A (15 Dec 1994). „The chronic fatigue syndrome: a comprehensive approach to its definition and study. International Chronic Fatigue Syndrome Study Group.“. Ann Intern Med 121 (12): 953-9. PMID 7978722. 
  33. ^ Holmes G, Kaplan J, Gantz N, Komaroff A, Schonberger L, Straus S, Jones J, Dubois R, Cunningham-Rundles C, Pahwa S (1988). Details „Chronic fatigue syndrome: a working case definition,“. Ann Intern Med 108 (3): 387-9. PMID 2829679. 
  34. ^ а б в г Guideline 53: Chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis (or encephalopathy). London: = National Institute for Health and Clinical Excellence. 2007. ISBN 978-1-84629-453-2. 
  35. ^ Sharpe M, Archard L, Banatvala J, Borysiewicz L, Clare A, David A, Edwards R, Hawton K, Lambert H, Lane R (1991). „A report--chronic fatigue syndrome: guidelines for research“. J R Soc Med 84 (2): 118-21. PMID 1999813. 
  36. ^ Carruthers BM, et al. (2003). „Myalgic encephalomyalitis/chronic fatigue syndrome: Clinical working definition, diagnostic and treatment protocols“ (PDF). Journal of Chronic Fatigue Syndrome 11 (1): 7-36. DOI:10.1300/J092v11n01_02. 
  37. ^ Wearden AJ, Riste L, Dowrick C, Chew-Graham C, Bentall RP, Morriss RK, Peters S, Dunn G, Richardson G, Lovell K, Powell P (2006). „Fatigue Intervention by Nurses Evaluation - The FINE Trial. A randomised controlled trial of nurse led self-help treatment for patients in primary care with chronic fatigue syndrome: study protocol“. BMC Med 4 (9): 9. DOI:10.1186/1741-7015-4-9. PMID 16603058. 
  38. ^ Reeves WC, Lloyd A, Vernon SD, Klimas N, Jason LA, Bleijenberg G, Evengard B, White PD, Nisenbaum R, Unger ER (2003). „Identification of ambiguities in the 1994 chronic fatigue syndrome research case definition and recommendations for resolution.“. BMC Health Serv Res 3 (1): 25. DOI:10.1186/1472-6963-3-25. PMID 14702202. 
  39. ^ Jason LA, Corradi K, Torres-Harding S, Taylor RR, King C (2005). „Chronic fatigue syndrome: the need for subtypes.“. Neuropsychol Rev 15 (1): 29-58. DOI:10.1007/s11065-005-3588-2. PMID 15929497. 
  40. ^ Whistler T, Unger ER, Nisenbaum R, Vernon SD (December 2003). „Integration of gene expression, clinical, and epidemiologic data to characterize Chronic Fatigue Syndrome“. J Transl Med 1 (1): 10. DOI:10.1186/1479-5876-1-10. PMC 305360. PMID 14641939. 
  41. ^ Kennedy G, Abbot NC, Spence V, Underwood C, Belch JJ (February 2004). „The specificity of the CDC-1994 criteria for chronic fatigue syndrome: comparison of health status in three groups of patients who fulfill the criteria“. Ann Epidemiol 14 (2): 95-100. DOI:10.1016/j.annepidem.2003.10.004. PMID 15018881. 
  42. ^ Aslakson E, Vollmer-Conna U, White PD (April 2006). „The validity of an empirical delineation of heterogeneity in chronic unexplained fatigue“. Pharmacogenomics 7 (3): 365-73. DOI:10.2217/14622416.7.3.365. PMID 16610947. 
  43. ^ Rimes KA, Chalder T. (2005). „Treatments for chronic fatigue syndrome.“. Occupational Medicine 55 (1): 32-39. DOI:10.1093/occmed/kqi015. PMID 15699088. 
  44. ^ а б в Chambers D, Bagnall AM, Hempel S, Forbes C (2006). „Interventions for the treatment, management and rehabilitation of patients with chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis: an updated systematic review“. Journal of the Royal Society of Medicine 99 (10): 506-20. DOI:10.1258/jrsm.99.10.506. PMID 17021301. 
  45. ^ Raine R, Haines A, Sensky T, Hutchings A, Larkin K, Black N (2002). „Systematic review of mental health interventions for patients with common somatic symptoms: can research evidence from secondary care be extrapolated to primary care?“. BMJ 325 (7372): 1082-. DOI:10.1136/bmj.325.7372.1082. PMID 12424170. 
  46. ^ Whiting P, Bagnall AM, Sowden AJ, Cornell JE, Mulrow CD, Ramirez G (September 2001). „Interventions for the treatment and management of chronic fatigue syndrome: a systematic review“. JAMA 286 (11): 1360-8. DOI:10.1001/jama.286.11.1360. PMID 11560542. 
  47. ^ Reid S, Chalder T, Cleare A, Hotopf M, Wessely S. (2000). „Chronic fatigue syndrome“. BMJ 320 (7230): 292-6. DOI:10.1136/bmj.320.7230.292. PMID 10650029. 
  48. ^ а б Malouff JM, et al. (June 2008). „Efficacy of cognitive behavioral therapy for chronic fatigue syndrome: a meta-analysis“. Clin Psychol Rev 28 (5): 736-45. DOI:10.1016/j.cpr.2007.10.004. PMID 18060672. 
  49. ^ Wolfe F; Chalmers A; Littlejohn GO & Salit I (1995). Fibromyalgia, Chronic Fatigue Syndrome, and Repetitive Strain Injury: Current Concepts in Diagnosis, Management, Disability, and Health Economics. New York: Haworth Medical Press. стр. 142. ISBN 978-1-56024-744-9. 
  50. ^ Deary V, Chalder T, Sharpe M (October 2007). „The cognitive behavioural model of medically unexplained symptoms: a theoretical and empirical review“. Clin Psychol Rev 27 (7): 781–97. DOI:10.1016/j.cpr.2007.07.002. PMID 17822818. 
  51. ^ Price JR, Mitchell E, Tidy E, Hunot V (2008). „Cognitive behaviour therapy for chronic fatigue syndrome in adults“. Cochrane Database Syst Rev (3): CD001027. DOI:10.1002/14651858.CD001027.pub2. PMID 18646067. 
  52. ^ Knoop H, Bleijenberg G, Gielissen MF, van der Meer JW, White PD (2007). „Is a full recovery possible after cognitive behavioural therapy for chronic fatigue syndrome?“. Psychother Psychosom 76 (3): 171-6. DOI:10.1159/000099844. PMID 17426416. 
  53. ^ Edmonds M, McGuire H, Price J (2004). „Exercise therapy for chronic fatigue syndrome“. Cochrane Database Syst Rev (3): CD003200. DOI:10.1002/14651858.CD003200.pub2. PMID 15266475. 
  54. ^ White PD, Sharpe MC, Chalder T, DeCesare JC, Walwyn R (2007). „Protocol for the PACE trial: a randomised controlled trial of adaptive pacing, cognitive behaviour therapy, and graded exercise, as supplements to standardised specialist medical care versus standardised specialist medical care alone for patients with the chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis or encephalopathy“. BMC Neurol 7: 6. DOI:10.1186/1471-2377-7-6. PMID 17397525. 
  55. ^ Covelli V, Passeri ME, Leogrande D, Jirillo E, Amati L (2005). „Drug targets in stress-related disorders“. Curr. Med. Chem. 12 (15): 1801-9. DOI:10.2174/0929867054367202. PMID 16029148. 
  56. ^ National Center for Infectious Diseases (11. 5. 2005.). „Treatment of Patients with Chronic Fatigue Syndrome“. Centers for Disease Control and Prevention Приступљено 7. 4. 2008.. 
  57. ^ а б Cairns R, Hotopf M (2005). „A systematic review describing the prognosis of chronic fatigue syndrome“. Occupational medicine (Oxford, England) 55 (1): 20-31. DOI:10.1093/occmed/kqi013. PMID 15699087. 
  58. ^ Joyce J, Hotopf M, Wessely S. (1997). „The prognosis of chronic fatigue and chronic fatigue syndrome: a systematic review.“. QJM 90 (3): 223-33. DOI:10.1093/qjmed/90.3.223. PMID 9093600. 
  59. ^ „CFS Toolkit for Health Care Professionals: Basic CFS Overview“ (PDF file, 31 KB). U.S. Department of Health and Human Services, Centers for Disease Control and Prevention Приступљено 19. 3. 2008.. 
  60. ^ а б Jason LA, Corradi K, Gress S, Williams S, Torres-Harding S (2006). „Causes of death among patients with chronic fatigue syndrome“. Health care for women international 27 (7): 615-26. DOI:10.1080/07399330600803766. PMID 16844674. 
  61. ^ Smith WR, Noonan C, Buchwald D (2006). „Mortality in a cohort of chronically fatigued patients“. Psychological medicine 36 (9): 1301-6. DOI:10.1017/S0033291706007975. PMID 16893495. 
  62. ^ Walsh CM, Zainal NZ, Middleton SJ, Paykel ES (2001). „A family history study of chronic fatigue syndrome.“. Psychiatr Genet 11 (3): 123-8. DOI:10.1097/00041444-200109000-00003. PMID 11702053. 
  63. ^ „Chronic Fatigue Syndrome: Who's at Risk?“. Centers for Disease Control and Prevention. 3. 5. 2006. Приступљено 12. 12. 2008.. 
  64. ^ Craig, T and Kakumanu S (Mar 2002). „Chronic fatigue syndrome: evaluation and treatment“. Am Fam Physician. 65 (6): 1083-90. PMID 11925084. 
  65. ^ Vojdani A, Thrasher J (2004). „Cellular and humoral immune abnormalities in Gulf War veterans.“. Environ Health Perspect 112 (8): 840-6. DOI:10.1289/ehp.6881. PMID 15175170. 
  66. ^ а б Bruno RL, Creange SJ, Frick NM (1998). „Parallels between post-polio fatigue and chronic fatigue syndrome: a common pathophysiology?“. Am J Med. 105 (3A): 66S–73S. DOI:10.1016/S0002-9343(98)00161-2. PMID 9790485. 
  67. ^ Gaudino EA, Coyle PK, Krupp LB (1997). „Post-Lyme syndrome and chronic fatigue syndrome. Neuropsychiatric similarities and differences.“. Arch Neurol 54 (11): 1372-6. PMID 9362985. 
  68. ^ van Staden WC (2006). „Conceptual issues in undifferentiated somatoform disorder and chronic fatigue syndrome.“. Curr Opin Psychiatry 19 (6): 613-8. PMID 17012941. 
  69. ^ Jenkins R, Mowbray J, ed. Post-viral Fatigue Syndrome. 1991 John Wiley & Sons Ltd
  70. ^ Frank RG, Chaney JM, Clay DL, Shutty MS, Beck NC, Kay DR, Elliott TR, Grambling S (1992). „Dysphoria: a major symptom factor in persons with disability or chronic illness.“. Psychiatry Res 43 (3): 231-41. DOI:10.1016/0165-1781(92)90056-9. PMID 1438622. 
  71. ^ Bradley LA, McKendree-Smith NL, Alarcon GS (2000). „Pain complaints in patients with fibromyalgia versus chronic fatigue syndrome.“. Curr Rev Pain 4 (2): 148-57. PMID 10998728. 
  72. ^ Friedberg F, Jason LA (2001). „Chronic fatigue syndrome and fibromyalgia: clinical assessment and treatment.“. J Clin Psychol. 57 (4): 433-55. DOI:10.1002/jclp.1040. PMID 11255201. 
  73. ^ Prins J, Bleijenberg G, Rouweler EK, van der Meer J. (2005). „Effect of psychiatric disorders on outcome of cognitive-behavioural therapy for chronic fatigue syndrome.“. Br J Psychiatry 187: 184-5. DOI:10.1192/bjp.187.2.184. PMID 16055833. 
  74. ^ Aaron LA, Herrell R, Ashton S, Belcourt M, Schmaling K, Goldberg J, Buchwald D (2001). „Comorbid clinical conditions in chronic fatigue: a co-twin control study.“. J Gen Intern Med 16 (1): 24-31. DOI:10.1111/j.1525-1497.2001.03419.x. PMID 11251747. 
  75. ^ Sinaii N, Cleary SD, Ballweg ML, Nieman LK, Stratton P (2002). „High rates of autoimmune and endocrine disorders, fibromyalgia, chronic fatigue syndrome and atopic diseases among women with endometriosis: a survey analysis.“. Hum Reprod 17 (10): 2715-24. DOI:10.1093/humrep/17.10.2715. PMID 12351553. 
  76. ^ Patarca-Montero R (2004). Medical Etiology, Assessment, and Treatment of Chronic Fatigue and Malaise. Haworth Press. стр. 6–7. ISBN 978-0-7890-2196-0. 
  77. ^ „AN OUTBREAK of encephalomyelitis in the Royal Free Hospital Group, London, in 1955“. Br Med J 2 (5050): 895–904. 1957. DOI:10.1136/bmj.2.5050.895. PMID 13472002. 
  78. ^ International Classification of Diseases, I, World Health Organization, 1969, pp. 158, (vol 2, pp. 173) 
  79. ^ Holmes G et al. (1988). „Chronic fatigue syndrome: a working case definition.“. Ann Intern Med 108 (3): 387-9. PMID 2829679. 
  80. ^ Sharpe M & Campling F (2000). Chronic Fatigue Syndrome (CFS/ME): TheFacts. Oxford: Oxford Press. стр. 14,15. ISBN 978-0-19-263049-0 Приступљено 2. 4. 2008.. 
  81. ^ Packard RM, Berkelman RL, Brown PJ, Frumkin H (2004). Emerging Illnesses and Society. JHU Press. стр. 156. ISBN 978-0-8018-7942-5 Приступљено 2. 4. 2008.. 
  82. ^ Rogers 1997, стране 40
  83. ^ Malleson 2005, стране 59
  84. ^ Working Group of the Royal Australasian College of Physicians (2002). „Chronic fatigue syndrome. Clinical practice guidelines--2002.“. Med J Aust 176: Suppl:S23–56. PMID 12056987. 
  85. ^ Van Houdenhove B, Neerinckx E, Onghena P, Vingerhoets A, Lysens R, Vertommen H (2002). „Daily hassles reported by chronic fatigue syndrome and fibromyalgia patients in tertiary care: a controlled quantitative and qualitative study.“. Psychother Psychosom 71 (4): 207-13. DOI:10.1159/000063646. PMID 12097786. 
  86. ^ Action for M.E. in the UK, Severely Neglected: Membership Survey London: Action for M.E.; 2001
  87. ^ Prins JB, Bos E, Huibers MJ, Servaes P, van der Werf SP, van der Meer JW, Bleijenberg G (2004). „Social support and the persistence of complaints in chronic fatigue syndrome.“. Psychother Psychosom 73 (3): 174-82. DOI:10.1159/000076455. PMID 15031590. 
  88. ^ Colby J (2007). „Special problems of children with myalgic encephalomyelitis/chronic fatigue syndrome and the enteroviral link.“. J Clin Pathol 60 (2): 125-8. DOI:10.1136/jcp.2006.042606. PMID 16935964. 16935964. 
  89. ^ Looper KJ, Kirmayer LJ (2004). „Perceived stigma in functional somatic syndromes and comparable medical conditions.“. J Psychosom Res 57 (4): 373-8. PMID 15518673. 
  90. ^ Clarke JN (1999). „Chronic fatigue syndrome: gender differences in the search for legitimacy.“. Aust N Z J Ment Health Nurs 8 (4): 123-33. DOI:10.1046/j.1440-0979.1999.00145.x. PMID 10855087. 
  91. ^ Wallace, PG (October 1991). „Post-viral fatigue syndrome. Epidemiology: a critical review“. Br Med Bull. 47 (4): 942-951. PMID 1794092. 
  92. ^ а б Mounstephen, A,; Sharpe M. (May 1997). „Chronic fatigue syndrome and occupational health“. Occup Med (Lond). May;47(4):. 47 (4): 217-227. DOI:10.1093/occmed/47.4.217. PMID 1794092. 
  93. ^ Hooge J (1992). „Chronic fatigue syndrome: cause, controversy and care“. Br J Nurs 1 (9): 440-1, 443, 445–6. PMID 1446147. 
  94. ^ Sharpe M (1996). „Chronic fatigue syndrome“. Psychiatr. Clin. North Am. 19 (3): 549-73. DOI:10.1016/S0193-953X(05)70305-1. PMID 8856816. 
  95. ^ Denz-Penhey H, Murdoch JC (1993). „General practitioners acceptance of the validity of chronic fatigue syndrome as a diagnosis“. N. Z. Med. J. 106 (953): 122-4. PMID 8474729. 
  96. ^ Greenlee JE, Rose JW (2000). „Controversies in neurological infectious diseases“. Semin Neurol 20 (3): 375-86. DOI:10.1055/s-2000-9429. PMID 11051301. 
  97. ^ а б Horton-Salway M (2007). „The ME Bandwagon and other labels: constructing the genuine case in talk about a controversial illness“. Br J Soc Psychol 46 (Pt 4): 895-914. DOI:10.1348/014466607X173456. PMID 17535450. 
  98. ^ Engel CC, Adkins JA, Cowan DN (2002). „Caring for medically unexplained physical symptoms after toxic environmental exposures: effects of contested causation“. Environ. Health Perspect. 110 Suppl 4: 641-7. PMID 12194900. 
  99. ^ Dumit, J. (8. 8. 2005.). „Illnesses you have to fight to get: facts as forces in uncertain, emergent illnesses.“. Soc Sci Med. Feb;62 (3): 577-90. PMID 16085344. 
  100. ^ NORD (23. 6. 2008.). „Chronic Fatigue Syndrome/Myalgic Encephalomyelitis“ (html). National Organization for Rare Disorders, Inc. Приступљено 1. 7. 2008.. 
  101. ^ Donoghue (1992), стр. 15.
  102. ^ „About CFIDS“. CFIDS Association of America Приступљено 23. 10. 2008.. 
  103. ^ Sharpe M (2002). „The report of the Chief Medical Officer's CFS/ME working group: what does it say and will it help?“. Clin Med 2 (5): 427–9. PMID 12448589. 
  104. ^ Tuller, D (17. 7. 2007.). „Chronic Fatigue Syndrome No Longer Seen as "Yuppie Flu"“. The New York Times Приступљено 23. 10. 2008.. 
  105. ^ „The Psychiatry Research Trust - Chronic Fatigue Syndrome“ Приступљено 30. 11. 2008.. 
  106. ^ Royal Colleges of Physicians, Psychiatrists and General Practitioners (1996). Chronic fatigue syndrome; Report of a joint working group of the Royal Colleges of Physicians, Psychiatrists and General Practitioners. London, UK: Royal College of Physicians of London. ISBN 978-1-86016-046-2. 
  107. ^ „Report of the Working Party on CSF/ME to the Chief Medical Officer for England and Wales“ (pdf). Department of Health. January 2002 Приступљено 25. 1. 2009.. 
  108. ^ Clark C, Buchwald D, MacIntyre A, Sharpe M, Wessely S (January 2002). „Chronic fatigue syndrome: a step towards agreement“. Lancet 359 (9301): 97–8. DOI:10.1016/S0140-6736(02)07336-1. PMID 11809249. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).