Сиргијан Палеолог

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сиргијан Палеолог Филантропен

Пошаљи фотографију

Лични подаци
Војска Византија (до 1333)
Краљевина Србија[a] (1333—1334)
Ранг/чин мега дукс
Битке и ратови Византијски грађански рат 1321–1328.
Опсада Солуна 1334.

Сиргијан[1] Палеолог Филантропен[b] (грч. Συργιάννης Παλαιολόγος Φιλανθρωπηνός, око 1290–1334) је био византијски аристократа и војсковођа мешаног куманског и грчког порекла, који је био укључен у грађански рат између цара Андроника II Палеолога (владао 1282–1328) и његовог унука Андроника III (владао 1328–1341). Био је лојалан само себи и својим личним амбицијама, мењао је стране неколико пута, и завршио велики део освајања Македоније за српског[c] краља Стефана Душана пре него што су га убили Византинци.

Порекло, породица и рана каријера[уреди]

Сиргијан се родио око 1290. године. Добио је име по оцу или евентаулно деди, куманског вође који се настанио у Византији, заједно са многим другима из свог племена, за време владавине Јована III Дуке Ватаца (владао 1221–1254). Изворно име старијег Сиргијана било је Сициган (од кумано-турског Sïčğan, „миш"); касније је хеленизовано у Сиргијан ("господар Јован") када је крштен.[2][3] Старији Сиргијан је напредовао у хијерархији византијске војске, вероватно достигавши врховни чин мега доместик.[4] Мајка млађег Сиргијана је била Евгенија Палеолог, члан владајуће династије Палеолога и сестричина цара Михајла VIII (владао 1259–1282). Свестан престижа мајчиног породичног презимена, млади Сиргијан је избарао да то искористи у циљу свог напредовања у византијској хијерархији.[2] Сиргијан је такође имао сестру, Теодору, која се удала за Гија Лизињана, каснији краљ Мале Јерменије као Константин II.[5] Сиргијан се појављује у историји 1315. године, када је постављен као војни управник македонске провинције близу српских граница. Упркос постојећим уговорима и против својих инструкција, одлучио је нападне и Србију и Епир. Разрешен дужности, он се побунио, би заробљен и затворен. Међутим, негде пре 1320. године, најзад је помилован и дата му је команда у Тракији.[2][6][7]

Подршка Андронику III[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Андроник II Палеолог, Андроник III Палеолог и Византијски грађански рат 1321–1328
Цар Андроник III Палеолог. У својој бурној каријери, Сиргијан је као један од његових главних присталица постао његов непријатељ.

Године 1320, након смрти Михаила IX Палеолога (најстарији син Андроника II и савладар од 1295), његов син Андроник III је крунисан као савладар од стране Андроника II. Иако је у почетку био популаран код свог деде, млађи Андроник и његова пратња младе властеле, којој је Сиргијан припадао, је у то време изазвала незадовољство старијег цара због својих бесмислица. Њихови испади су кулминирали погрешном идентификацијом убице царевог млађег брата, Мануела; разјарен, старији Андроник је разрершио свог унука титула, а тиме је отворен дубоки лични расцеп између њих двојице.[8]

У то време, Сиргијан и Јован Кантакузин су купили за себе намесништва у Тракији, где је било испуњено незадовољством због старог цара, и брзо су мобилисали подршку за млађег Андроника. Заједно са Алексејом Апокавком и Теодором Синаденом, припремили су се да збаце остарелог Андроника II у корист његовог унука.[8][9] На Ускрс 1321. године, млађи Андроник је отишао у Хадријанопољ, и избио је устанак. Сиргијан је водио велику војку ка престоници, што је приморало старог цара на преговоре.[10][11][12] Сходно томе, 6. јуна 1321. године, постигнут је договор којим је подељена Византија. Млади Андроник III је признат као савладар и дата му је Тракија да влада њоме као квази-апанаж, поставивши своју резиденцију у Хадријанопољ, а Андроник II је наставио да влада из престонице, Константинопоља, као старији цар.[3][11]

Сиргијан је био незадовољан новим аранжманима, осећајући да није био довољан награћен за своју подршку Андронику III. Он је такође презирао већу наклоност показивану од младог цара Кантакузину, и развио је жестоко супарништво са потоњим другом. Штавише, хроничари такође извештавају причу како је Андроник III покушао да заведе Сиргијанову супругу.[10][13] У децембру 1321. године Сиргијан је променио страну, побегавши у Константинопољ. Награђен узвишеном титулом мега дукса, уверио је Андроника II да настави рат против свог унука.[4][14][11] Међутим у јулу 1322. године, постигнут је још један договор између двојице Андроника, који је поставио Сиргијана у неугодну позицију. Пошто су његове сопствене шеме пропале, почео је да планира убиство остарелог Андроника II и преузмање престола за себе. Међутим, планови су му осујећени а Сиргијан је осуђен на доживотну затворску казну.[4][15][16]

Управа у Македонији, дезертерство у Србију и смрт[уреди]

Андроник III је коначно збацио свог деду 1328. године и осигурао себе као јединог цара. Сиргијан је ослобођен, и могао је да се врати у Андроникову службу, у таквој мери да му је крајем 1329. године била поверена важна управа Солуна, другог највећег града у Византији, као и управа западне Македоније и Албаније.[17][4] Онда је поново осумњичен за заверу против династије Канатакузин, али овога пута са царевом мајком, царицом Маријом. Она је живела у Солуну, где је требала да пази на Сиргијана; уместо тога, постала је толико заслепљена њиме да га је усвојила.[18] Након смрти царице крајем 1333. године завера је разоткривена, а Сиргијан је ухапшен и одведен у Цариград да се суочи са оптужбама за издају. Сиргијан је ипак успео да побегне и од суда се склонио на двор српског[d] краља Душана.[4][19][20]

Vista-xmag.png За више информација видети Освајања Стефана Душана и Словенска опсада Солуна (1334)

Душан је поставио Сиргијана на чело велике српске силе, са којом је 1334. године напао византијску Македонију. Сиргијанове способности као војсковође, његово знање распореда и располагања византијске војске, и пријатељства које је сачувао са неколико локалних византијских официра, имало је као последицу брзо заузеће многих важнијих византијских градова, укључујући Охрид, Прилеп, Струмицу и Костур. Пут је био отворен за напредовање ка Солуну, а Сиргијанова војска се улогорила испред градских зидина, окренута ка византијским помоћним одредима. Обе стране су остајале улогорене суочавајући се на неколико дана, али 23. августа 1334. године, Сиргијан је намамљен од свог логора са само неколико пратилцаца и убијен од Сфранцеса Палеолога[e], византијског војсковође који прешао намерно у српски логор неколико дана раније.[13][21][22] Губитком свог главног војсковође, Срби су се одлучили за мировне преговоре са Византијом, који су међутим били веома били веома повољни по њих јер су у њиховом поседу остали многи градови које је Сиргијан освојио у северној Македонији.[23]

Оцена[уреди]

Сиргијановве амбиције, неискорењива ковања завери и вишеструке издаје начанили су га једном од најмрачнијих личности тог периода у очима историчара савременика и каснијих историчара: тако Нићифор Григора упоређује његов бег у Србију са Темистоклевим бегом ка Персијанцима, Доналд Никол повезује га са Алкибијадом, а Ангелики Лају назива га „највећим присуством зла“ грађанског рата.[21][6]

Напомене[уреди]

  1. ^ Краљевина Рашка
  2. ^ У српској и југословенској литератури спомиње се као Сиргијан.
  3. ^ рашког
  4. ^ рашког
  5. ^ Негде се спомиње као Сфранцис.

Референце[уреди]

  1. ^ Владари српских земаља, Миливоје Пајовић, 2003, pp. 61.
  2. ^ а б в Vásáry 2005, стране 120
  3. ^ а б Norwich 1996, стране 277
  4. ^ а б в г д Kazhdan 1991, стране 1997-
  5. ^ „Byzantium Nobility“. Medieval Lands - A prosopography of medieval European noble and royal families Приступљено 18. 05. 2009.. 
  6. ^ а б Laiou 1972, стране 288
  7. ^ Nicol (1996), стр. 19-20.
  8. ^ а б Fine 1994, стране 250
  9. ^ Nicol (1993), стр. 155-156.
  10. ^ а б Fine 1994, стране 251
  11. ^ а б в Nicol 1993, стране 157
  12. ^ Bartusis (1997), стр. 87.
  13. ^ а б Vásáry 2005, стране 121
  14. ^ Norwich (1996), стр. 278.
  15. ^ Norwich (1996), стр. 282.
  16. ^ Nicol (1993), стр. 158.
  17. ^ Fine 1994, стране 287
  18. ^ Nicol (1996), стр. 30.
  19. ^ Norwich (1996), стр. 283-284.
  20. ^ Nicol (1993), стр. 176-177.
  21. ^ а б Nicol 1993, стране 177
  22. ^ Fine (1994), стр. 287-288.
  23. ^ Fine (1994), pp. 288, 311

Литература[уреди]

Извори[уреди]