Сирмијум

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 44° 59' СГ Ш, 19° 36' ИГД

Макета Сирмијума у Визиторском центру „Царска палата“.
Руине Царске палате Сирмијум.
Сирмијум једна од четири престонице позног Римског царства. Град је био престоница Префектуре Илирик 318-379
Први печат и грб римског насеља Сирм (иум)а. Богиња Фортуна са богатим равничарским плодовима

Сирмијум (лат. Sirmium) (данашња Сремска Митровица), био је антички град и један од четири престонице Римског царства. Сирмијум је никао на ушћу Босута у Саву, на јужним обронцима Фрушке горе, у 1. веку. Претпоставља се да су га основали Илири. Захваљујући реци и пловидби, град се брзо развијао и растао. Седам владара Римског царства рођена су у Сирмијуму и његовој околини: Трајан Деције, Аурелијан, Проб, Максимијан, Хостилијан, Констанције II и Грацијан. Град је био седиште провинције Доња Панонија, повремена царска резиденција, епископски центар и моћни логор легионара који су бранили царство од упада варварских племена. То је било у периоду од 1. до 4. века нове ере. Сирмијум је постао престоница Римског царства 1. марта 293. године за време владавине, Галерија. Град је био престоница неколико деценија. У 4. веку помиње се као најлепши и најбогатији град Илирика. Од 4. до 6. века напредак Сирмијума су прекинули, тада чести, напади Варвара: Готи, Хуни, Гепиди ... Завршни ударац задали су Авари,505. године, после чијег је разорног напада становништво побегло, а град запаљен. У средњем веку када је обновљен био је познат као град св. Димитрија по чему је и добио име.

Археолошка истраживања открила су велики део старог насеља. Град је био простран, окружен бедемима и рововима унутар којих се налазила царска палата. Истраживања спроведена од средине 20. века открила су делове хиподрома, више луксузних кућа и вила украшених фрескама и мозаицима. Видљиви су остаци јавних купатила, некрополе, хореума, трговачих и занатских центара. Данас се антички остаци налазе испод савременог града и само су делимично презентовани, колико то допушта простор археолошких ископина, које се налазе између зграда. Фреске и скулптуре које су пронађене на 74 локалитета у Сирмијуму, доказују да су их радили прворазредни уметници и декоратери.

На локалитету Глац недалеко од Сремске Митровице налази се још неископана палата императора Максимијана Херкулија подигнута на месту где су му родитељи радили као надничари на имању једног римског колона. Приликом изградње Хируршког блока, пронађено је монументално Јупитерово светилиште са преко осамдесет жртвеника, што је друго по величини у Европи. Остаци Царске палате су 2008. године заштићени „ламинарним шатором“. На површини од 2.500 квадрата је изложено 250 квадрата подних мозаика, на многим местима мозици су у три слоја, што говори о обнављању царске палате са сменом владара.

Сирмијум је имао два моста са којима је била премошћена река Сава, на то указују историјски извори. Моста Ад Басанте (према Босни) се налазио на траси нешто северније од старог понтонског моста у Сремској Митровици. Аретемидин мост се налазио у близини данашњег пешачког моста који спаја центар Сремске и Мачванске Митровице, на том мосту су због приповедања хришћанства погубљени 304. године и први епископ Сирмијума Иринеј, и његов ђакон Димитрије са многим сирмијумским мученицима. После 313. године Сирмијум постаје важан хришћански центар. До сада је откривено осам ранохришћанских храмова, од којих су најпозантији они посвећени Св. Иринеју, Св. Димитрију и Св. Синеноту.

Посебности и занимљивости[уреди]

Тркач са сирмијумског хиподрома. Зидна слика
Златни новац Флавија Клаудија Јулијана кован у Сирмијуму око 361.
Деције Трајан први је од десет римских царева рођених у Сирмијуму и околини
  • За време ископавања темеља за нову сремскомитровачку робну кућу током лета 1972. године, један радник је, на око 2m дубине ископа, случајно својим ашовом пробио зазидани кожни замотуљак из кога су испала тачно 33 златна римска новчића, вероватно део заборављеног и скривеног блага једне богате сирмијумске породице. 4 пронађена новчића искована за време владавине Констанција II сматрају се најрепрезентативнијим примерцима касноримског доба (4. век) и непроцењиве су вредности. Радник чији је ашов изнео на светлост дана једно од највећих археолошких открића на нашим просторима никада није награђен. Иронично, млади радник, средњошколац, који је хонорарно радио на ископу током распуста, звао се Златенко.
  • Испод данашње Сремске Митровице, некада античког Сирмијума, налази се једини неископани римски хиподром на свету, саграђен почетком 4. века царским указом цара Константина, или цара Лицинија. Огромна грађевина дужине око 450-500m и ширине 150m налази се у остацима око 4m испод нивоа данашње Митровице и простире у широком простору од тзв. јалијских бара на југоистоку до зграде данашњег СУП-а на северозападу, тангирајући простор Царске палате за коју је била функционално везана. Сирмијумски хиподром сматра се највећом (!) грађевином римске античке архитектуре ван Италије. Постојање овакве структуре (тачније високих трибина хиподрома) утицало је на формирање занимљиве теренске слике тог дела града која подсећа на дугачку ”долину”, где је најнижа тачка данашња Масарикова улица, а затим се терен ”пење” у правцу југа (пут према Сави) и севера (пут према градској Гимназији). Оно што је једино сигурно, сваки покушај ископавања целине, или дела хиподрома за последицу би имао рушење постојећих градских структура, где су неке старе и по 100 и више година и сматрају се заштићеним објектима културе.
  • Тачно на месту некадашњег сирмијумског Артемидиног моста где су у време прогона хришћана вршена погубљења ”сирмијумских светих мученика”, 1993. године подигнут је најдужи висећи пешачки мост у Европи.[1][2] По једном од погубљених мученика, Св. Иринеју, мост добија име.
  • Најпознатији историчар 4. века, Амијан Марцелин, назвао је Сирмијум „славном и многољудном мајком градова“.
  • У периоду Римског царства у Сирмијуму и околини рођено је десет римских императора, а осморица других су боравили у њему у току своје владавине (од неколико месеци до више година) због владарских обавеза, или планирања и вођења војних похода. Најмање два императора умрла су у граду од последица заразе кугом.
  • У времену кулминације моћи града (4. век) Сирмијум је у једном тренутку имао и преко 100.000 становника, што би у данашњем времену одговарало статусу и значају Лондона.
  • Најстарија откривена хришћанска црква у нашој земљи (данас конзервирана у остацима) налази се у некадашњем Сирмијуму.
  • У време највећег успона Сирмијума, постојао је савршен систем водовода (10m високи аквадукти) који је град снабдевао пијаћом водом са фрушкогорских извора. Акведукт се од извора Врањаш, у подножју Фрушке горе, до Сирмијума простирао у дужини од око 14 километара. Траса и остаци акведукта прате данас централну осу града, тј. улице Фрушкогорску и Краља Петра I. Пад терена према Сави омогућио је и несметан ток канализације према реци. Канали за одвођење такође су били веома успешно решени, по узору на велике градове, Рим пре свих. Остаци аквадукта били су очувани све до 1908. године, када је градски магистрат донео одлуку да се поруше, а материјал угради у пут за Манђелос. Том приликом је чувени митровачки учитељ и археолог Игњат Јунг, из протеста, напустио град и породицу и нестао у непознатом правцу, а судбина му се ни данас не зна.
  • Топографија Сирмијума умногоме се разликовала у односу на данашњу Сремске Митровице. Данашњи град има више узвишења него римски (као последица наслага земље током векова) и другачије водотокове фрушкогорских потока који се уливају у Саву. Сирмијум је био град малих бара и језера, временом исушених. Једна од најизраженијих промена је, по овдашњим археолозима, промена тока Саве, која је у римско доба у току код Сирмијума стварала две речне аде данас делове сремског, односно мачванског копна.
  • 1887. године биле су познате и сачуване само три златне и једна сребрна полуга са ковничком ознаком града Рима. Али поменуте године дошло је до великог открића у месту Буџе код Брашова у Румунији. Том приликом пронађено је чак 15 златних полуга са ковничким ознакама Сирмијума. Тежина полуга се кретала од 327 до 524 грама, а данас се исте чувају у трезорима музеја у Лондону, Паризу, Бечу, Будимпешти и Напуљу, где су доспеле трговином антиквитетима. Све полуге су биле обележене са три печата: један је садржавао имена функционера ковнице и контролора чистоће злата, други је био грб града Сирмијума (богиња Фортуна са ознаком СИРМ), а на трећем су била попрсја тројице царева: Грацијана, Валентинијана II и Теодосија I Великог. Сирмијумске полуге одају нам и количину злата која је прошла кроз сирмијумску ковницу, основану још у време Марка Аурелија, јер је пронађен калуп за реверс његовог денара. Између 320. и 326. године, у време Константиновог управљања царством из Сирмијума, у градској ковници кован је само златни новац, и то у две официне. Једна официна је имала 56 ковничких места, значи у Сирмијуму је у том тренутку било 112 ковничара. По рачуницама стручњака, један ковничар је могао дневно да искује 1800 комада новца, што говори да је сирмијумска ковница избацивала 201.600 примерака златних солида. Помножено са 6 година рада, даје цифру од 441.504.000 солида који су били тешки у просеку око 5 грама. Из поменуте рачунице произилази да је у Сирмијуму, за ковање новца, утрошено више од 2.207 тона злата. И овај податак иде у прилог јединствености Сирмијума на нашим просторима, а и податку да је појединим императорима било важније да освоје Сирмијум и ту добију поверење грађана и војске, него да то ураде у Риму. Нажалост, податак о количини искованог злата у сирмијумским ковницама, највише је привлачио тзв. ”дивље копаче” и трговце на црном тржишту, који су последњих деценија 20. века начинили огромну и неповратну, културну и материјалну, штету не само Сирмијуму (Сремској Митровици), већ и целокупној културној баштини Србије.
  • Римски цар-филозоф Марко Аурелије умро је у Сирмијуму 180. године од куге, а не као што се у филмовима и добром делу историјске литературе наводи у Виндобони (данашњи Беч).[3][4][5] Као доказ за ту тврдњу узимају се списи римског писца Херодијана, који помиње да је цар живео у Сирмијуму за време припреме војних похода, као и да је у граду неко време (170-174) боравила и царица Галерија Фаустина са кћерком. Херодијан изричито наводи да је цар Марко Аурелије умро у Сирмијуму од куге 180. године, где је и спаљен, а пепео му је пренесен у Рим. У Сирмијуму је Марко Аурелије примио и владара номадског народа Јаха, Бакадаспеса, који је дошао да моли за мир, али га је цар одбио. Податак о боравку Марка Аурелија у граду налази се и у делу Филострата, у опису пута Херода Атика. Филострат је навео да је град служио као полазна тачка и главни штаб у рату против Германа. Ове тврдње поткрепљује чињеница да је у тренутку смрти цар водио рат против германског племена Маркомани, а које је тада насељавало територију данашње Бачке. Спис који је саставио Филострат веома је значајан и као најстарији писани помен Царске палате у Сирмијуму, што не значи да она и пре тога није постојала, јер је и цар Трајан зиму 100/ 101. године засигурно провео у градској палати. Источно од Сирмијума, на потесу Цреповац, пронађена су два римска миљоказа, један из 161. године и други из 198. године. Оба обележавају растојање до Сирмијума од три римске миље. На првом миљоказу помињу се императори Марко Аурелије и Луције Вер. На том локалитету је био стациониран највећи део римске војске коју је Марко Аурелије окупио за рат против Маркомана, док је сам цар био смештен у сирмијумској градској палати. За Виндобону нема ни један историјски доказ, осим проналаска Аурелијевих списа, мада су делови истих списа (неке врсте дневника филозофских размишљања) пронађени и у другим местима. Иако историчари једногласно напомињу да је те списе (Самоме себи, у оригиналу Ta eis heauton) Аурелије и писао у Сирмијуму, филмски режисери су до данас остали неумољиви. На душу им се ставља и проглашавање његовог сина Комода за зликовца, иако је био миљеник народа и владао чак 13 година.

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ [1] САНУ, Никола Хајдин, пројекти
  2. ^ [2] Danas Online Hodanje po vodi
  3. ^ "Археологија и историја Сирмијума", Петар Милошевић, Матица српска, Нови Сад, 2001, 189-202
  4. ^ "Sirmium - its History from the I century A.D. to 582 A.D., Sirmium I", Мирослава Мирковић, Археолошки институт, Београд, 1971, 34
  5. ^ [3] Marcus Aurelius (AD 121 - AD 180)

Спољашње везе[уреди]