Скијашки скокови

Из Википедије, слободне енциклопедије

Скијашки скокови су спортска дисциплина скакања на скијама у којој се скијаш спушта низ посебно конструисану скакаоницу те након одраза покушава 'прелетети' што већу удаљеност. Скакаоница је прекривена снегом па су такмичења могућа само у зимским условима. Ипак, данас постоје и варијанте израде скакаонице с вештачком подлогом те се такмичења могу одржавати целе године, а једна варијанта тог спорта се изводи и на води.

Скијашки скокови су стандардни спорт на Зимским олимпијским играма.

Ски скакач у Калгарију, Канада.

Историја[уреди]

Као већина скијашких дисциплина и скијашки скокови најраније се помињу у скандинавским земљама. У прво време око 1810. године скакало се са одскочишта направљеног од набацаног снега испод неке природне стрме падине. Скакач је добијао залет спустивши се низ падину, а затим се одразио са одскочишта и летио 15-20 метара. Око 1840. скакачи су одскочиште сместили на саму стрмину падине. Сачувани цртежи из 1862, 1880. и 1888. приказују скакаче како скачу с једним дигачким штапом у руци скупљених кољена и након доскока изводе телемарк. Sondre Nordheim је први почео скакати без штапа, па је његов „елегантни“ скок побудио велику пажњу, означивши прекретницу код скијашких скокова. Тек 60-их година предпрошлог века почињу се градити скијашке скакаонице од којих је вероватно скакаоница у Холменколену (Holmenkollen) код Осла била једна од првих.

Скакачи-самоуци у почетку су постигли скокове од око 20 метара. У Холменколену одржавају се од 1883. уз скијашка такмичења у трчању и такмичења у скијашким скоковима. Прве норвешке скакаонице биле су за данашње појмове веома кратке, тако да је рекордна дужина скока 1868 Sondre Nordheim износила је 19 метара, а скокови 1910. (Х. Хансен)45, 1914. (А. Амундсен) 54, док је 1933. Сигмунд Руд скочио 86 метара.

Такмичење у скијашким скоковима[уреди]

Савремена скијашка скакаоница

Циљ такмичења у скијашким скоковима је прескочити што већу удаљеност. Међутим, оцењује се и стил скакача, па је за победу осим дугог скока потребно приказати и добру технику лета те сигуран доскок. Укупни бодови се израчунавају по оствареној дужини скока те збиру средње 3 оцене 5 судија (највећа и најмања оцена се бришу), од којих сваки може за стил доделити максимално 20 бодова. Бодови за дужину скока се додељују према односу дужине скока и положаја обрачунске тачке поједине скакаонице. За скок тачно на обрачунску тачку (удаљеност) скакач добије 60 бодова, за сваки метар мање/више додаје се или одузима 1,8 бодова по метру.

Иако се техника скока с развојем овог спорта доста мењала кроз историју, техника доскока је углавном она према телемарк техници. Преовладавајућа техника положаја тела током лета је тзв. V-техника, приликом које скакач држи скије у 'V' положају, с реповима скија скупљеним а врховима одвојеним.

Такмичења у скијашким скоковима се одржавају углавном на три врсте скакаоница, које се разликују по величини:

  • 90-метарска скакаоница – обрачунска тачка је на 90 метара, а скакачи постижу даљине до 110 метара у оптималним условима.
  • 120-метарска скакаоница – обрачунска тачка је на удаљености од 115 до 145 метара, зависно од скакаонице.
  • Скијашка летаоница - то су скакаонице са обрачунском тачком преко 180 метара, таквих је само 5 на свету (Викерсунд, Оберстдорф, Кулм, Харахов и Планица) и на њима се могу постићи дужине скока чак до 240 метара. Од 1985. године сви неслужбени светски рекорди у скијашким летовима су постигнути на Великанки на Планици. Актуелни светски рекорд је постигнут 2005. године када је Бјорн Ајнер Роморен „долетео“ на 239 метара и успео остати на ногама, након њега је Јане Ахонен слетио на 240 метара, али му тај лет није признат, јер је при доскоку пао. Често се за такмичење на таквим скакаоницама користи назив 'скијашки летови', да би се нагласила велика дужина скокова.

Стандардно такмичење се састоји од једног пробног скока и два скока који се оцењују, а бодови оба скока се сабирају за коначни поредак. Постоји и екипно такмичење, у којем се сабирају бодови четири члана једне екипе.

Популарност скијашких скокова[уреди]

Скокови су настали у скандинавским земљама, па су и данас тамо најпопуларнији. Добри такмичари редовно долазе из скандинавских земаља, пре свих Финске и Норвешке, а још су јаке нације у том спорту Немачка, Аустрија, Словенија, Пољска, Чешка, Јапан итд. Стил скијашких скокова Модерна В техника је резултат стила који је први применио Јан Боклев у Шведској 1985. године како би се продужиле дужине лета за око 10% у односу на ранији стил паралелних скија, какав памтимо са Никененом. У модерним скоковима аеродинамика је постала јак фактор и тиче се дизајна скијашких комбинезона. Прва техника скискокова била је Кенгзбергерова техника развијена у Норвешкој од Јакоба Тулина а састојала се у ставу чучња са рукама поред тела на залетишту а онда се усправно излети са рукама паралелним испред тела. Дужине ових скокова биле су од 45 до 100 метара. Тек 1950 је Андреас Дежер је 1950. године и Ерих Виндиш из Немачке развио технику названу рибља јер су руке биле уз тело и то је подсећало на рибља пераја... Ова техника била је стандард од 1950 до 1985. а скије су биле паралелне. Онда је Јан Боклев развио V технику која је данас све присутнија код скакача у светском купу. Завршетак скока је у телемарк стилу када се тле додирује са ногом у получучњу испред ноге, док је доскок на две ноге стилски некоректан али исправан.

Нордијска комбинација[уреди]

Скијашки скокови су саставни део спорта који се назива Нордијска комбинација, а у себи укључује такмичење у скијашком трчању и скијашким скоковима.

Важна такмичења[уреди]

Светски куп[уреди]

Турнеја четири скакаонице[уреди]

Нордијска турнеја[уреди]

Тренутно активни[уреди]

Аустрија

Чешка Република

Finland

Немачка

Јапан

Норвешка

Пољска

Словенија

Швајцарска

Русија

Скијашки летови[уреди]

Скијашки летови су исте форме као и скијашки скокови. Такмичења се одржавају на великим скакаоницама, на којима је критична тачка најмање 185 метара. Тренутно има пет таквих скакаоница у свету: Викерсундбакен у Викерсунду, Норвешка; Оберстдорф, Немачка; Кулм, Аустрија; Леталница, Планица, Словенија; и у Харакову, Чешка Република. Шеста скакаоница, Копер Пик у Мичигену, тренутно се не користи јер не одговара ФИС стандардима.

На овим скакаоницама, скачу се најдужи скокови. Могуће је прећи 200 метара. Тренутни светски рекорд држи Јохан Ремен Евенсен који је у Викерсунду 2011.скочио 246.5м.Од 1972. се сваке друге године одржава Светско првенство у скијашким летовима.

Национални рекорди (првих 20)[уреди]

Бр. Држава Скакач Дужина
1. Застава Норвешке Норвешка Бјорн Ајнер Роморен 239 метара
2. Застава Финске Финска Мати Хаутамеки 235.5 метара
3. Застава Аустрије Аустрија Грегор Шлирензауер 233.5 метара
4. Застава Словеније Словенија Роберт Крањец 229 метара
5. Застава Русије Русија Дмитриј Васиљев 228 метара
6. Застава Немачке Немачка Михаел Неумајер 227.5 метара
7. Застава Пољске Пољска Адам Малиш 225 метара
8. Застава Јапана Јапан Даики Ито 222.5 метара
9. Застава Швајцарске Швајцарска Андреас Кутел 222 метара
10. Застава Сједињених Америчких Држава САД Алан Алборн 221.5 метара
11. Застава Чешке Републике Чешка Антоњин Хајек 219 метара
12. Застава Француске Француска Давид Лазарони 212 метара
13. Застава Италије Италија Роберто Сесон 207.5 метара
14. Застава Шведске Шведска Исак Гримхолм 207.5 метара
15. Застава Белорусије Белорусија Пјотр Чадајев 197.5 метара
16. Застава Казахстана Казахстан Радик Жапаров 196.5 метара
17. Застава Словачке Словачка Мартин Месик 195.5 метара
18. Застава Естоније Естонија Јенс Салумае 195 метара
19. Застава Канаде Канада Стефан Рид 191.5 метара
20. Застава Јужне Кореје Јужна Кореја Хеунг Чул Чои 191 метар

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]