Слава

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Слава насеља.
Црква за време славе у Требињу.
Освештење славског колача, жита и вина обавља се дан прије Славе.

Слава - крсно име, крсна слава, свети (етимологија ове речи највероватније води до санскрита и речи „шрава“ која, нешто измењена у изведеним словенским језицима, тако и српском, поприма данашњи облик) је прастари народни обичај прославе домаћег заштитника и даваоца код паганског човека. Међу Словенима, најбоље се одржала код Срба. [1] Срби су славу континуирано и најдуже задржали. Трагове овог обичаја имају или су доскора имали сви Словени, па и Индоевропљани: Трачани, стари Грци, Дачани, (са остацима у Малој Влашкој), Илири (са остацима код Цинцара и северних Албанаца), Римљани и др. Слични обичаји се срећу и у Македонији,[2] деловима Бугарске у врло малом обиму у обе државе, у Бугарској само око Тимока.[3] Слава се среће и код католика у Боки Которској, Конавлима, јужној Херцеговини, Далмацији и Босанском Грахову, код Албанаца католика, неких Муслимана у Босни и Санџаку, православних Влаха, Горанаца и Хрвата на Косову.

Историјат и тумачења[уреди]

Највише присталица има веровање да је слава христијанизовани облик старог словенског (или шире, индоевропског) празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Слава потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова. Наиме, стари Словени су, Срби посебно, веома држали до породице и односа према прецима. Слава је тада (а и данас) управо одржавала везу са прецима и пореклом. Слављењем, породице су преносиле културно наслеђе са покољења на покољење и чувале свест о сопственом пореклу. [1]

Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године. [4]

Постоје и аутори који верују да су Срби усвојили ову традицију у време покрштавања, негде крајем 9. века. Неки верују да се сам дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника, други тврде да је свако племе усвојило свог заједничког заштитника, док остали и даље тврде да слава само представља свеца који је заменио претходног паганског бога-заштитника (види ниже). Понекад би се десило да се нова слава усвоји када постоји веровање да се неки светац залагао за неку врсту спасења. Нови светац би био усвојен на месту старог, чији дан би се и даље обележавао паљењем свеће, али са много мање славља.

Постоји теорија да крсно име - слава, припада култу мртвих. (М. Васић, В. Скарић, В. Чајкановић, Л. Нидерле и др.). Позива се на употребу кољива о крсом имену, које се употребљава у култу мртвих. Међутим кољиво је грчког порекла и унето је преко цркве у наше градске обичаје, изузетно понегде и по селима у околини већих градова и манастира. Да је кољиво црквени елеменат, потврђује не само грчки назив него и спремање два крсника (колача): један је народни, који се ломи у кући а други, излишни, носи се са кољивом у цркву. [1]

У прилог овог демантија, да је слава култ мртвих, је чињеница да у култу мртвих нема радосних расположења, а у слави она настају пре прославе, за време гошћења, и трају до завршетка прославе. Према томе, крсна слава свуда у Срба обухвата редовно само живе, а тек изузетно и мртве.[5]

Слава у православној религији Срба[уреди]

Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.

Чланак је означен овим шаблоном дана.месеца.године. и не налази се ни у једној од постојећих категорија.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Стари Словени су своје богове сматрали својим прецима и тако су се према њима и односили. И религија паганских Срба била је аутентична и снажно уткана у човеку. Зато је овај значајни народни обичај код Срба имао велику важност и зато се и одржао хиљадама година. После примања хришћанства цркве су ревносно приступиле искорењавању овог паганског, многобожачког обичаја.

Како је пагански народни обичај било немогуће искоренити и код раних христијанизованих Срба, српски архиепископ Сава је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. Од бројних имена које је имао овај обред, а има их и данас, остали су само:Слава, Крсна Слава и Свечари. Традиционална и примерена духовном карактеру српског народа, канонизована и заштићена православним црквеним правилима, слава је континуирано продужила своје постојање посебно у православљу и српском народу. Како год да је мењала и модификовала овај обичај, Српска православна црква је била и остала значајна у његовом чувању. [1]

Значај славе[уреди]

Поред огромног духовног значења за цели српски народ, слава има и своју ненадокнадиву прагматичну вредност. Захваљујући континуираном преношењу са предака на потомке, она непогрешиво идентификује сродничке односе и везе. Срби су често, из разних разлога и околности, мењали своја презимена али не и своју славу. Тако је слава, пресудно, спречавала и надокнађивала дисконтинуитет у праћењу и одређивању порекла и сродничких веза. Њена свевременост, аутентичност и посебност, као и саборност којом једини, су значјано профилисали српски идентитет. Слава има посебно значење у животу Срба. Она је једна од суштинских карактеристика у српској духовности и чини стожер српске културе. [1][4]

Како је Слава прастари племенски обичај у Срба, настао много пре него што су Срби христијанизовани, и како је слава аргумент народности а не било какве идеологије, захтева и повећану српску одговорност у њеном чувању.[1][4]

У Етнографском музеју у Београду основан је Центар за нематеријално културно наслеђе Србије. Међу 27 елемената културне баштине, српска слава је и званично забележена као српско културно наслеђе.[6] Државне институције Србије су стога затражиле од Организације уједињених нација и Унеска да се српска слава као народни обичај заштити и канонизује, као светска духовна баштина. [7] Крајем новембра 2014. године је уписана у регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска.[8][9]

Поред породичне славе, постоје и црквене, градске, племенске, па чак и страначке или занатлијске славе.

Наслеђе[уреди]

Славски колач са свећом и иконом Славе - св. Јован Крститељ.

За разлику од већине обичаја који су заједнички за цео народ, свака породица одвојено слави свог свеца. (Наравно, има доста преклапања.) Свеца синови наслеђују од главе породице - обично оца. Ћерке наслеђују славу само ако остану у кући; удате жене обично славе мужевљеву славу.

Свака кућа има једну или две славе годишње (у зависности од свеца, јер некима су посвећена два дана). Ипак, само један је главни дан гозбе у част свеца заштитника (није обавезно исти од два дана за све породице); друго славље се назива „мала слава“, преслава или послужица.

Неке породице прослављају још једног свеца, али у мањем обиму (на пример, када је жена једини потомак из своје матичне породице, да се слава дотичне породице не би изгубила).

Ако се домаћинство пресели далеко, уз очеву дозволу, син може да прославља славу у свом дому; обично, међутим, докле год је жив патријарх породице, његови синови прослављају под његовим кровом.[тражи се извор од 09. 2009.]Такође ако има више синова, и они желе да оснују своју породицу од славског колача син који жели да слави славу, долази код оца на славу, у отац му од колача у десну руку предаје једну четвртину колача. Идуће године и он слави славу у својој кући.[тражи се извор од 12. 2012.]

Свећење водице[уреди]

У многим местима је обичај да пре славе свештеник дође у кућу да свети водицу (освешта воду), од које ће касније да буде умешен славски колач.

Домаћица припрема чинију са водом, босиљак, свећу, кандило, тамјан, те пали кандило испред иконе. Тада свештеник освешта воду којом ће бити умешен славски колач. За ту прилику је потребно припремити: кадионицу, ватру или брикет специјалног угља, тамјан, свећу, свећњак (чирак), босиљак и посуду чисте воде. Све то би иначе требало да се налази на столу, окренуто према икони славе, која би према црквеним правилима требала бити окренута према истоку. Освећена водица се третира као светиња и њоме се пажљиво рукује. Када се уочи самог дана славе заврше све припреме за сутрашњи дан, том водом и брашном, као и осталим додацима (квасац, со...) меси славски колач. У неким местима слава почиње већ уочи дана, вечером, јер је то литургијски гледано већ нови дан, зато што је у цркви служена вечерња служба (вечерње). Ипак, то је ретка појава, јер се у већини случајева колач реже (сече) на сам дан славе.

Жито[уреди]

Славска свећа и жито

Пред славу у кући се кува жито (кољиво). Жито може да се кува на више начина. Кувано жито или кољиво је у црквеној употреби још од најстаријих времена. Као црквени симбол оно подсећа на биљне жртве из старог завета. Сматра се да оно представља илустровану везу овоземаљског и загробног живота.

Према црквеним изворима, потпуно је погрешно не спремати жито за Аранђеловдан и Илиндан под изговором да су они „живи светитељи“ из следећих разлога:
1. Жито се не приноси за покој душе светитеља, већ за покој душа предака који славише славу пре нас.
2. Православни хришћани сматрају да нема живих и мртвих светитеља[10], већ да су сви живи и посредују пред Богом за нас. Што, дакле, значи да се не молимо ми за њих већ они за нас.

Одлазак у цркву[уреди]

Када осване дан славе, у цркву се носи Славски колач, жито и црно вино. У цркви се врши заједничко освећење жита и благосиљање хлеба и вина, а онда свештеник свако жито посебно прелије, и сваки колач посебно реже. Том приликом свечар преда свештенику пре литургије, читуљу (списак живих и преминулих чланова породице) ради помена и вађења честица на проскомидији-живих за здравље, а преминулима за покој душе.

Колачар (онај ко носи колач у цркву) прилаже цркви своје дарове:тамјан, уље, вино...

Тропари[уреди]

Тропари су кратке песме од неколико строфа, које су посвећена главној теми славе (празнику или свецу). Основа црквеног појања, тропари се појављују као самосталне песме, али у најважнијем сложеном облику црквеног песништва, канонима. Некада су тропари били незаобилазан део славе, док су данас нешто ређа појава. Данас се тропари певају скоро само приликом резања колача у кући.

Резање колача у кући[уреди]

Славски колач са свећом, цвећем и вином

Тамо где је наслеђена породична пракса или се заводи нова, да се колач реже у кући, треба поступити на следећи начин.

Још увече, или рано ујутру стави се на сто све што је потребно за обред, а сто је за ту прилику окренут према икони, односно према истоку. На столу треба да су :славски колач, жито (кољиво), чаша црног вина, свећа, списак живих и преминулих чланова породице ради молитвеног помена, кадионица са брикетом и шибицом или упаљачем. Поред вина и жита се налази кашичица, а поред славског колача нож. Пред сам почетак обреда се пали свећа (може и раније), док је кандило упаљено још увече, и горело је у току ноћи. Кад свештеник дође у кућу, на столу је све што је потребно. После уобичајног поздрава, домаћин приђе свећи, прекрсти се и припали је. После тога свештеник, чита молитву Оче наш, и тропара славе, и на крају молитву за освећење жита. За време овог обреда, окаде се:икона, славски колач, жито (кољиво), вино, просторија у којој се слави, као и присутни чланови породице и гости. Непоследно после обреда, не прекидајући ток, свештник прелази на резање славског колача. За то време почињу да се певају тропари.

Прослављање[уреди]

Кољиво

Слава окупља целу породицу и обично се припрема гозба, укључујући традиционална јела: славски колач и кољиво. Кољиво (или жито) прави се од куване пшенице. Може да се припреми на разне начине, али најчешће садржи орахе, орашчиће и/или каранфилиће и мед. Пшеница је симбол Васкрсења Христовог. У зависности од тога да ли слава пада за време поста, остатак гозбе или садржи животињске производе (мрсна слава) или не (посна слава).

Најчешће славе су Свети Никола, 19. децембар (Никољдан), Архангел Михајло, 21. новембар (Аранђеловдан), Свети Георгије, 6. мај (Ђурђевдан), Свети Јован Крститељ, 20. јануар (Јовањдан), Свети Димитрије Солунски, 8. новембар (Митровдан) и Свети Сава, 27. јануар (Савиндан). Разне српске заједнице (села, градови, организације, политичке странке, институције, компаније итд.) такође прослављају свог свеца заштитника: на пример, Београд прославља Вазнесење Господње као своју славу. У појединим местима, сеоска слава се прославља на отвореном, најчешће на неком битном месту за насеље (поред цркве, капелице, гробља, зборишта) и назива се масла, литије или заветине.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.
  2. ^ Трифуновски, Јован Ф.. „Породична слава и сличне славе у охридско-струшкој области“ (на српски). Гласник етнографског Института САСА, том XLV. 
  3. ^ Petko Hristov. „За пропагандната употреба на празника“ (на бугарски). Literature Network. 
  4. ^ а б в Група аутора, Социолошки лексикон, Савренеба администрација, Београд, 1982.г.
  5. ^ Грујић Р. Београд,
  6. ^ Слава и Ђурђевдан у друштву танга и фламенка до краја године („Политика“, 4. мај 2014)
  7. ^ Ојкача – крајишко духовно благо | Дневник, Приступљено 14. 4. 2013.
  8. ^ Српска слава на листи Унеска, постаје део културног наслеђа човечанства („Вечерње новости“, 23. новембар 2014)
  9. ^ Српска слава на Унесковој листи (РТС, 27. новембар 2014)
  10. ^ Свети апостол и јеванђелист Лука. „Јеванђеље“ (на српски). глава 20-а, стих 38-и. 

Литература[уреди]

  • Компјутерски програм „Освећење времена“, издавач: БИТ ПРОЈЕКТ-Београд, у Београду 1999.
  • Књига: Српски народни календар, за 2003. годину, издавач: Нова демократија Крагујевца, Крагујевац 2003. године.

Спољашње везе[уреди]