Слатка акација
| Слатка акација | |
|---|---|
| |
| Стабло слатке акације у Шарм ел Шеику. | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Биномно име | |
| Acacia farnesiana (L.) Willd.
| |
| |
| Ареал слатке акације. | |
Слатка акација (Vachellia farnesiana (L.) Wight & Arn.) позната је и као кеси, арома, хуисахе, камброн еспино, бланко [1]. Име таксона farnesiana јо по Фернезеу (Odoardo Farnese, 1573–1626) из знамените италијанске породице која је после 1550. године, под патронатом кардинала Алесандра Фарнезеа (Alessandro Farnese), одржавала у Риму током XVI и XVII века једну од првих приватних европских ботаничких башти. Врста је у Италију интродукована преко ове институције [2]. Од многобројних синонима најчешћи су Acacia cavenia Bert. и A. leptophylla DC., а поједини аутори издвајају је у друге родове: Farnesia, Farnesiana, Mimosa, Pithecellobium и Popanax.
Ареал[уреди | уреди извор]
Верује се да је из америчких тропских предела, иако прецизне информације о ареалу пре шпанске колонизације не постоје, интродукована широм тропског и суптропског појаса где је широко натурализована. Данас се Vachellia налази у јужном делу Сједињених Држава (од Калифорније до Флориде), Мексику, Централној и Јужној Америци (до југа Чилеа и Аргентине), а и у многим делови Старог света тропима и суpтропа. Присутна је на свим континентима између 30о N и 40о S ширине, и распрострањена је најшире од свих врста акација[3].
Опис врсте[уреди | уреди извор]
Слатка акација је жбун средње величине, са кратким, бочно врло разгранатим стаблом. У зависности од окружења, максимална висина биљке је у распону од 3 до 8 m, са пречником стабла до 5 cm. Претежно је зимзелена, али на делу свог ареала је листопадна. Живи 25-50 година.
Листови су наизменични, парно двоструко перасто дељени са два до шест парова пина, свака са по 10 до 25 парова уских лиски дугих 3 до 5 mm. Благо цик-цак кривудаве гранчице су тамнобраон боје са светлим лентицелама и паровима трнова 3 до 20 mm дугим на нодусима. Старија кора је такође тамнобраон и глатка.
Цветови у малим компактним лоптастим светложутим или наранџастим цвастима, 0,6 до 1,3 cm у пречнику. Биљка је у цвету 2 до 4 месеца. Цветови мали (до 5 mm дуги) хермафродитни, веома мирисни, а опрашују их пчеле и други инсекти.
Дебеле, мало спљоштене махуне, дужине 4 до 9 cm и 0,5 до 1,3 cm широке, обилно се формирају већ у трећој години. зреле су кроз 4 до 6 месеци по цветању и садрже бројно мрко семе са тврдом семењачом, које је уроњено у меки мезокарп. Врста цвета и плодоноси између новембра и фебруара на Карибима и између децембра и марта у Централној Америци[4][1].
Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]
Слатка акација је издржљива према суши, отпорна на пожаре, не толерише мраз и добро расте у областима са сувом сезоном од 4 до 6 месеци, са висином падавина између 500 и 750 mm годишње[5]. Најбоље расте на добро дренираном тлу, а подноси и различите услове земљишта од тешких глина до песковитих земљишта, укључујући и заслањена, на надморским висинама до 2.000 m. Хелиофилна је врста, а често формира густе шикаре на девастираним стаништима са бројним другим врстама жбуња и дрвећа у секундарним шикарама и сувим шумама тропских и суптропских области Америке [6]. Осетљива је на нападе бројних врста инсеката, а различити патогени нападају лист, стабло и корен, али ни један не представља озбиљну претњу врсти[7].
Рани раст је релативно брз. Током прве године може да достигне 1 m, иако је темпо раста од 30 до 50 cm у првој години у семиаридним пољским условима типичнији[8]. Како слатка акација не толерише сенку и није, у таквим условима добар компетент у односу на агресивнију дрвенасту вегетацију, као што је Prosopis L., мере неге за повећање раста и природног обнављања у природним и плантажним популацијама подразумевају контролу околне вегетације и периодичну обраду земљишта.
Размножавање[уреди | уреди извор]
Природно обнављање је обилно, посебно на девастираним стаништима и пашњацима где стока радо конзумира махуну. У расадницима, слатка акација се обично размножава семеном, јер се резнице стабла ожиљују[5]. Семе из Порторика садржи 7.600 зрна/kg, а почиње да клија после 6 дана, проценат клијавости после 13 дана износи 57%[9]. Иако предсетвени третман није неопходан, потапање у хладну или топлу воду, хемијска скарификација и, нарочито, скарификација шмиргл папиром значајно повећава проценат клијања[7]. За 21 дан исклијало је 77% семена слатке акације по третману концентрованом сумпорном киселином у трајању од 120 минута; краћи третмани дали су знатно мање исклијавање. После механичке скарификације исклијало је 73% семена[10]
Значај[уреди | уреди извор]
Слатка акација се употребљава у деловима природног ареала, и многим тропским и суптропским областима за пошумљавање деградираних сувих станишта, за огревно дрво и ситније сортименте, сточну храну, као и за индустрију парфема (цветови). У неким областима, сматра се инвазивном, због своје способности да колонизује пашњаке и друга сувља станишта. Танином богата кора се користи за штављење коже, гума добијена засецањем коре користи се као замена за гумиарабику (која се добија из Acacia nilotica (L.) Delile), а из махуна се добија црна боја[11]. Различити делови биљке се користе у традиционалној медицини. У Мексику, на пример, цветови се користе за лечење главобоље и побољшање варења, док се есенција од зелених махуна користи за лечење запаљења коже и дизентерије. У Индији кора, дрво и листови се користе за лечење разних болести[12].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Little, E.L., Jr. and F.H. Wadsworth. (1964): Common trees of Puerto Rico and the Virgin Islands. Agriculture Handbook 249. U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Washington, DC.
- ^ „Etymology of farnesol”. Dictionary.reference.com. Приступљено 19. 4. 2012.
- ^ Siegler, D.S., S. Seilheimer, J. Keesy, and H.F.Huang. (1986): Tannins from four common Acacia species of Texas and northeastern Mexico. Economic Botany 40: 220-232.
- ^ Hughes, C.E. and B.T. Styles. 1984. Exploration and seed collection of multi-purpose dry zone trees in Central America. International Tree Crops Journal 3: 1-31.
- ^ а б Webb, D.B., P.J. Wood, and J. Smith. (1980): A guide to species selection for tropical and subtropical plantations. Tropical Forestry Paper 15. Overseas Development administration, Commonwealth Forestry Institute, University of Oxford, London.
- ^ Rzendowski, J. (1981): Vegetacíon de México. Editorial Limusa, Mexico City.
- ^ а б Parrotta, J.A. (1992): Acacia farnesiana (L.) Willd. – Aroma, huisache. Research Note SO-ITF-SM-49. U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Southern Forest Experiment Station, New Orleans.
- ^ Fourouhbakhch, R., R. Penaloza, and H. Stienen. (1987): Increasing productivity in the matorral of northeastern Mexico: domestication of ten native multipurpose tree species. In: Strategies for classification and management of native vegetation for food production in arid zones. General Technical Report RM-150. U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Rocky Mountain Forest and Range Experiment Station, Fort Collins, CO. p. 90-98.
- ^ Francis, J.K. and A. Rodríguez. (1993): Seeds of Puerto Rican trees and shrubs: second installment. Research Note SO-374. U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Southern Forest Experiment Station, New Orleans, LA.
- ^ Grbic, Mihailo; Skocajic, Dragana; Djukic, Matilda; Djunisijevic-Bojovic, Danijela; Markovic, Marija (2014). „Examination of seed characters of Vachellia farnesiana (L.) Wight & Arn. As potentially applicable species in Serbia under climate change conditions”. Glasnik Sumarskog Fakulteta (110): 33—44. doi:10.2298/GSF1410033G..]
- ^ Liogier, H.A. (1990): Plantas medicinales de Puerto Rico y del Caribe. Iberoamericana de Ediciones, Inc., San Juan, PR.
- ^ Parrotta, J.A. (2001): Healing plants of peninsular India. CAB International, New York. 944 p.
