Слободан Пенезић Крцун

Из Википедије, слободне енциклопедије
СЛОБОДАН ПЕНЕЗИЋ КРЦУН
Слободан Пенезић Крцун
Слободан Пенезић Крцун
Датум рођења 2. јул 1918.
Место рођења Ужице, Србија Краљевина Србија
Датум смрти 6. новембар 1964. (46 год.)
Место смрти Шопић, код Лазаревца,
СР Србија, Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Супруга Гроздана Зина Белић-Пенезић

Члан КПЈ од фебруара 1939.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а политички комесар
Друге пролетерске дивизије
начелник ОЗНЕ за Србију
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-пуковник у резерви

Функција Председник Извршног већа
НР Србије
Мандат 9. јуна 19626. новембра 1964.
Претходник Милош Минић
Наследник Стеван Дороњски
Народни херој од 5. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
Гроб Слободана Пензића Крцуна у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду

Слободан Пенезић - Крцун (Ужице, 2. јул 1918Шопић, код Лазаревца, 6. новембар 1964), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије. У периоду од 9. јуна 1962. до 6. новембра 1964. године обављао је функцију председника Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије.

Биографија[уреди]

Рођен је 2. јула 1918. године у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. Као ученик, виших разреда, ужичке гимназије, преко литерарне дружине „Напредак“, укључио се у рад омладинског револуционарног покрета.

Након матуре, 1937. године, отишао је у Земун, где је уписао Пољопривредни факултет. Посредовањем Добривоја Радосављевића, укључио се у рад студентског револуционарног покрета и фебруара 1939. године постао члан Комунистичке партије Југославије. Почетком 1940. године је постао секретар Партијског бироа у Земуну и члан Универзитетског комитета СКОЈ-а, а исте године, и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију.

Народноослободилачка борба[уреди]

Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, га је затекао у Београду и он је истог дана кренуо кући. У Ужицу је покушао да се пријави у војску, али је био одбијен. Када су Немци заузели Ужице, отишао је у Санџак, и ту је остао до краја априла 1941. године. У току маја успео је да се врати у Београд, где је добио задатак од Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију да се врати у Ужице и повеже се са тамошњом партијском организацијом КПЈ.

По задатаку Окружног комитета КПЈ за Ужице, у златиборском срезу је радио на припреми устанка и формирању Златиборске партизанске чете. После формирања те чете, на позив Окружног комитета, отишао је у Штаб Ужичког партизанског одредаДимитрије Туцовић“, где је одређен за заменика политичког комесара Одреда. После ослобођења Ужица, сепрембра 1941. године, имао је задатак да у ослобођеном граду организује борбу против „пете колоне“. Поред овога, радио је и на организовању „народне власти“, организовању позадине и др. У ослобођеном Ужицу је остао све до пада Ужичке републике, 29. новембра 1941. године.

У село Радоињу, где се тада налазио Врховни штаб НОП одреда Југославије, стигао је 5. децембра 1941. године, и био задужен да ради на обезбеђењу чланова Врховног штаба. На тој дужности је остао све док је Врховни штаб боравио у ослобођеној Фочи. Приликом повлачења партзанских јединица из Санџака, јуна 1942. године, постао је руководилац Политодела Друге пролетерске ударне бригаде, а ускоро, код Мркоњић-Града, постао је заменик политичког комесара бригаде. Априла 1943. године, после смрти Алексе Дејовића, постављен је за политичког комесара бригаде.

Септембра 1943. године одређен је за политичког комесара Друге пролетерске дивизије, и с њом је учествовао у ослобађању Санџака. Са ове функције је смењен 7. децембра 1943. године, због пораза дивизије код Пријепоља. После тога, налазио се са Другом и Петом крајишком дивизијом, које су ишле у Србију до Ибра, и натраг у Црну Гору, где се оформила група руководилаца за Србију, који су од манастира Мораче, јуна 1944, отишли на Вис.

ОЗНА[уреди]

На Вису, Крцун је изабран у Покрајински комитет КПЈ за Србију и одређен за начелника Одељења за заштиту народа Србије. Са Виса је, почетком јула, отишао у Бари, а одатле је, с групом других руководилаца, авионом пребачен на ослобођену територију јужне Србије. Тамо је почео да ради на формирању првих организације Одељења за заштиту народа, а потом је прешао у ослобођено Ваљево, затим у Аранђеловац, па у Београд, где је постао начелник Одељења за заштиту народа Србије.

Један од највећих успеха службе коју је водио, било је хапшење Драже Михаиловића.

Послератна каријера[уреди]

После ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне друштвено-политичке функције у републици и федерацији. Од новембра 1946. до децембра 1953. године обављао је дужност министра унутрашњих послова у првој, другој и трећој Влади Народне Републике Србије. Од 16. децембра 1953. био је потпредседник, а од 9. јун 1962. године председник Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Од новембра 1954. године био је члан Савезног извршног већа.

Новембра 1944. године је био посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, а касније је у више сазива, биран за народног посланика Скупштине Србије и Савезне народне скупштине.

На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945. године, изабран је за члана Централног комитета, а на Петом конгресу КПЈ израбран је за члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије. Имао је чин генерал-пуковник у резерви.

Погибија и одликовања[уреди]

Погинуо је 6. новембра 1964. године у саобраћајној незгоди на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца. Тог дана, заједно са високим републичким функционерима - Светоликом Лазаревићем Лазом и Љубомиром Мијатовићем, кренуо је на Среску конференцију Савеза комуниста у Титовом Ужицу. Према званичној истрази, његов нови аутомобил (непосредно пре удеса, додељен му је нов аутомобил) је током пљуска налетео на блато, услед чега је аутомобил проклизао и возач је изгубио контролу над возилом, које је затим слетело са пута и свом силином при брзини од 130 km/h ударило у дрво. Заједно са Крцуном тада је погинуо Светолик Лазаревић Лаза.

Одмах после погибије, тела Слободана Пенезића Крцуна и Светолика Лазаревића Лазе, су била пренета у Београд и изложена у аули зграде Савезне скупштине, где су им бројне друштвено-политичке, борачке и војне делегације, као и грађани у мимоходу одлали почаст. Сахрањени су 8. новембра, један поред другог, у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Био је ожењен Грозданом Зином Белић-Пенезић, са којом је имао троје деце - синове Срђана[1] и Рељу и ћерку Виду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су - Орден партизанске звезде са златним венцем и Орден заслуга за народ са златном звездом. Орденом народног хероја одликован је 5. јула 1952. године.

Певач народне музике, Слободан Мулина, испевао је „Песму о Крцуну“.[2]

Контроверзе[уреди]

Пошто није био миљеник Јосипа Броза Тита, јер је знао да му каже шта мисли о њему, често се његова погибија довођена у везу с тим.

Крцуновом заслугом (Или ћемо добити комбинат или поново идемо у шуму) у Севојну, крај Ужица, је изграђена ваљаоница бакра која је касније проширена и ваљаоницом алуминијума.

У истрази која је током рата спроведена поводом пропуста који су довели до Пријепољске битке, Пенезић је са још неколицином проглашен одговорним. Касније је рехабилитован.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Шести новембар 1964. - Споменица преминулим револуционарима Слободану Пенезићу Крцуну и Светолику Лазаревићу. НИП „Вести“, Титово Ужице, 1965. година.
  • Војна енциклопедија (књига шеста). Београд 1973. година.
  • Народни хероји Југославије“. Београд: Младост. 1975.