Слободан Радошевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Слободан М. Радошевић
Пошаљи фотографију
Датум рођења 14. фебруар 1920.
Место рођења Жабаре, Топола,
Flag of FR Yugoslavia.svg Краљевина СХС
Датум смрти 31. март 1997.
Место смрти Београд, Flag of FR Yugoslavia.svgСР Југославија
Професија англиста, есејиста, песник, писац


Слободан Радошевић је српски песник.

Рођен је 14. фебруара 1920. године, на дан св Трифуна, у селу Жабаре на Јасеници, испод Опленца, од мајке Савке и и оца Манојла, солунског наредника брдског артиљеријског пука Вардарске дивизије из Првог светског рата.

Ране године и рат[уреди]

Основну школу похађао је у Жабару, нижу гимназију у Аранђеловцу, вишу у Крагујевцу, Филозофски факултет у Београду. Још као студент на групи за енглески језик и књижевност, код професора Владете Поповића и Марије Стансфилд-Поповић, основао је Просветно-културни клуб Шумадија у Тополи Крагујевачкој, као ехо Српског културног клуба у Београду. Просветитељску мисију и неговање фолклорног и књижевног блага посебно је обележавало позориште Бокања у Жабару, активно пре и за време рата, а од чијих прихода је помагано сиротињи и избеглицама, као и српским војним заробљеницима у Немачкој. Председник позоришта и Црвеног крста у Жабару, Радошевић је током 1943. и 1944. године био запослен као секретар Пољопривредног инспектората и у Пољопривредној школи у Крагујевцу, где је пред крај рата преживео вишенедљно гранатирање. Године 1945. био је мобилисан и упућен на Сремски фронт, али је његово хапшење све предухитрило. Оптужен је због песме коју је посветио тројици својих погинулих другова, а који су 3 дана пред смрт били мобилисани од стране четника, и осуђен за „издајство и сарадњу са непријатељем“ са неколицином интелектуалаца и уметника, међу којима је била и Жанка Стокић.

Послератни период[уреди]

Издржао је 6 година затвора у Нишу и Сремској Митровици. Све то је одложило његов дипломски испит до 1951. године. Постдипломске и студије теологије омогућиле су му лекторски положај за енглески и немачки језик на Богословском факултету, од 1955. до 1962. године. Међутим, због расцепа државе и цркве долази до укидања лектората за стране језике на факултету, а самим тим и отказ уз захвалност декана за успешан рад. После тога радио је дванаест година у VIII београдској гимназији као професор енглеског језика и књижевности, али и ту добија отказ, због „неподобности“. За то време саставио је сопствени уџбеник за енглеску књижевност и организовао прву језичку лабораторију у Београду. Држао је путописна и књижевна предавања по целој Југославији. Стално сарађујући са листом Православље писао је чланке из црквене и монашке историје, поеме и монографије српских и светских великана. У сопственом издању публиковаоје збирку есеја из англиканске књижевности Под Осијановим небом.

Енглеска[уреди]

Тада одлази у Енглеску где проводи три године као професор немачког и француског језика и књижевности у Харлоу и Бирмингему. У универзитетским библиотекама Кембриџа, Оксфорда, Лондона и Единбурга Радошевић је, од 1961. године, уз менторство познатог професора са Кембриџа, Бејзила Вилија, прикупљао и обрађивао грађу за своју докторску тезу Кембричка школа и књижевна дела Џона Нориса, Леди Мери Чадли и Хенрија Нидлера. Иако се у главном регистру докторских теза Христовог колеџа Универзитета у Кембриџу налази његово име, због неповољних идеолошких околности по себе у својој земљи, докторанд није успео, и поред вишегодишњих обећавања, ни да брани своју платонистичку и прохришћанску тезу[1].

Најзначајнија дела[уреди]

Последњих 30ак година свога живота Радошевић се посветио проучавању монаштва Истока и Запада, а као резултат настаје Монашка цивилизација. На трибинама манастирских колеџа, универзитета и семинара, нарочито у САД, стекао је репутацију изузетног предавача, посебно из области источног православља. Као јавно признање његовог рада добио је и Грамату од патријарха Германа. Следеће године издаје и своје дело Sub specie aeternitatis у којој се нарочито издвајају песме: Монашки завет, Молитва Светом Сави, Кандило, Вечерње у Кадздану... Објавио је и збирку есеја из англиканске књижевности Под Осијановим небом.

Умро је 31. марта 1997. године у Београду.

Референце[уреди]

  1. ^ Бранко Маширевић, Одбрана сакралног, Геопоетика, Београд, септембра 1994

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :