Словенски устанак у Поморављу 1072.

Из Википедије, слободне енциклопедије

Словенски устанак у Поморављу 1072. године је последњи у низу словенских устанака на прелазу између два миленијума против византијске власти са циљем ослобођења словенског становништва од ромејске власти. На челу устанка на почетку био је Ђорђе Војтех, али је у договору са Михаилом Војислављевићем вођство преузео зетски принц Константин Бодин. Устанак је и поред великих почетних успеха угушен крајем 1072. године.

Узроци устанка[уреди]

Византија, у којој је након кобне 1071. године стање било катастрофално, била је приморана да појача намете и дажбине не би ли дошла до преко потребних средстава за финансирање војске и спречавања сопствене пропасти која је у том трену изгледала скоро неизбежна.

Велики финансијски притисак пао је на словенско становништво које је и овако једва издржавало старе намете. Поред тога додатни извор незадовољства било је спровођење спровођење хеленизације, које је почело још 1037. године и која је била један од разлога и за претходни словенски устанак. Све то довело је до избијања устанка 1072. године на чијем је челу био Ђорђе Војтех. Организовање и подизање устанка било је вероватно уско повезано са Михаилом и његовом државом.

Ток устанка[уреди]

Врло брзо по избијању устанка устаници су од Михаила затражили да им пошаље једног од својих синова за вођу и он им у јесен 1072. шаље свог сина Бодина и војводу Петрила са одредом од 300 људи у помоћ устанку који је, под вођством Ђорђа Војтеха, букнуо у јужном Поморављу. Устаници су Бодина прогласили за цара под именом Петар, позивајући се на Самуила, у Призрену.

Византија није чекала да се устанак разбукта и одмах је послала на устанике војску из Скопља, али је устаници под Бодиновим вођством разбијају код Призрена. Након тога Бодин шаље део војске на челу са Петрилом ка Скопљу да продре ка југу, а сам са другим делом војске креће ка Нишу. Истовремено са акцијама устаника, Михаило креће у офанзиву напавши далматинске градове (који су признавали византијску власт) и упада у Драчку тему.

Борбе јужне војске (војвода Петрило)[уреди]

Петрило осваја Скопље и упућује се уз Вардар ка Охриду. Убрзо су заузели Охрид и Девол, а Петрило је наставио да прогони византијску војску и Бугаре, који су били остаци племства из доба Симеона, све до Костура где су се ови склонили.

Костур је град који се налази на језерском полуострву због чега га је лако бранити ако нападач нема никаквих пловила, а устаници их нису имали. Петрило је започео опсаду Костура, међутим опсађени су направили један испад из тврђаве који је потпуно изненадио устанике уневши хаос и расуло у њихове редове услед чега се устаничка војска распала, а Петрило који је до тада прогонио, морао је да бежи што брже на север.

Борбе северне војске (Константин Бодин)[уреди]

Бодин је успео да освоји Ниш и отпочео је продор ка северу подижући Србе у средњем Поморављу на устанак. Међутим вест о Петриловом поразу и продору здружених снага га приморава да по снегу у децембру 1072. жури на југ да му не би била одсечена одступница у Зету. Михаило који је напао Драчку тему, послао је у помоћ свом сину одред под вођством свог зета Лонгивардопула.

Слом устанка[уреди]

Византијска војска је код Пауна, јужно од Косова Поља, пресекла пут Бодину и дошло је до велике борбе у коју се укључио и Лонгивардопул, али на страни Византије. Бодин бива поражен и пада у заробљеништво. Након што је неко време провео као талац у Цариграду Бодин бива прогнан у Антиохију. У време кад је Бодин био у прогонству, у Антиохији избијају уличне борбе између Грка и Јермена и метеж који су те борбе створиле искористили су млетачки трговци, које је потплатио Михаило, да ослободе Бодина који се после тога враћа у Зету и постаје савладар свом оцу.

Литература[уреди]