Снежна сова

Из Википедије, слободне енциклопедије
Снежна сова
Bubo scandiacus
Bubo scandiacus
Bubo scandiacus
Статус угрожености:
Status iucn3.1 LC sr.svg
Нижи степен опасности - последња брига (IUCN 3.1)
Систематика
царство: Животиње (Animalia)
тип: Хордати (Chordata)
класа: Птице (Aves)
ред: Сове (Strigiformes)
породица: Типичне сове (Strigidae)
род: Bubo
Биномијална номенклатура
Bubo scandiacus
(Linnaeus, 1758)
Карта распрострањености   станиште за време зиме  ареал гнездења током лета
Карта распрострањености
  станиште за време зиме
  ареал гнездења током лета
Синоними:

Strix scandiaca Linnaeus, 1758
Nyctea scandiaca Stephens, 1826

Екологија таксона

Снежна сова (лат. Bubo scandiacus) је крупна врста сове из породице такозваних правих сова (Strigidae). Настањују тундре северних делова Евроазије и Северне Америке. До недавно је била једини члан посебног рода под латинским називом Nyctea scandiaca, али су студије 2002. године изучавајући митохондријску ДНК (mtDNK) показале да су снежне сове веома блиске роду Bubo где су сада сврстане.

Опис[уреди]

Портрет снежне сове

Ова крупна сова је веома лако уочљива. Као код свих сова, мужјаци су нешто ситнији од женки. Дугачка је од 53 до 65 центиметара са распоном крила од 145—157 центиметара. Женке су у просеку дугачке 63, а мужјаци 58 центиметара. Одрасле јединке теже између 1,6 и 2,5 килограма.

Одрасли мужјаци су чисто беле боје чиме се савршено стапају с околином, док женке и птићи имају перје нијансе црне и сиве боје. Код младих тамна обележја у виду тачака могу чак да доминирају. Снежне сове имају густо перје са ногама прекривеним дугачким белим перјем које их штити од хладне северне климе. Глава снежне сове је крупна и заогругљена са очима златно-жуте боје. Занимљиво је да је и црни кљун прекривен паперјем. За разлику од осталих сова, перје на ушима није толико изражено и подигнуто.

Снежне сове стоички подносе хладноћу и не траже никакав заклон од мраза и јаких ветрова. Перје их тако ефикасно штити да одрасле јединке могу да поднесу и температуре од 40 степени испод нуле. Научници кажу да су снежне сове подједнако добро заштићене од хладноће као поларне лисице. Могу да поживе 9,5 година у дивљини.

Лов и исхрана[уреди]

Са распоном крила од 145-157 cm снежна сова се нечујно обрушава на плен

Снежне сове лове дању, за разлику од осталих врста сова. Веома су истрајне у лову и важе за оптимистичне ловце. Ако промаше да ухвате плен док лете, трчаће за њим да би га заскочили. У овоме им помажу њихова посебна стопала која имају улогу попут ципела за снег. На плен се обрушавају са висине, са испруженим ногама наоружаним моћним канџама. Снежна сова је у стању да отера људе, псе, чак и карибу јелене који су се сувише приближили гнезду са младунцима.

Хране се малим сисарима попут мишева и другим глодарима, нарочито леминзима који су им омиљена храна. Ипак, потенцијални плен укључују и беле зечеве и морске патке. У приобалним деловима зна се да понекад лове и рибу, па чак и друге птице. Лов на рибе је још непознат, док птицу лове у ваздуху покушавајући да је обруше. Због ниске хранљиве вредности плена, снежне сове ће појести и леш. Да би млади преживели, приближно два леминга су свакодневно потребна, а цела породица конзумира и до 1500 ових глодара док птићи не одрасту довољно да напусте гнездо. По правилу, најагресивнији родитељи и најспретнији ловци отхране највише младунаца.

Размножавање[уреди]

Птић снежне сове.

Снежна сова настањује северне кругове, док за време лета борави изнад 60-ог степена географске ширине. Посебно је номадска птица, с обзиром на то да мења станиште у зависности од плена који прати. Број леминга, којих некада има у изобиљу, а некада веома мало, директно утиче на плодност снежних сова и број младунаца које ће отхранити. Познато је да се чешће размножава на јужнијим ширинама.

Током парења мужјаци производе гласне „ху“ звуке који привлаче женке и могу се чути неколико километара кроз тундру. Оглашавају се шиштањем и звуком који подсећа на лајање. Граде гнезда на земљи у облику мале рупе. Бирају места са добрим прегледом на околину ради лакшег уочавања плена, као и места са одсуством снежног покривача.

Размножавање је током маја и у зависности од броја плена, легло броји од 5 до 14 јаја. Женка обично полаже јаја у размаку од два дана, а младунци се после периода инкубације испиле по истом редоследу, у истом временском периоду. Тако у леглу од 6 до 7 јаја, прво младунче може да буде и две недеље старије од оног које се последње излегло. Птићи се легу пет недеља након полагања о којима се оба родитеља брину. Истраживачи нису приметили да родитељи неке младунце фаворизују, а друге запостављају. Снежне сове подједнако хране све птиће, чак и оне најситније.

Распрострањеност[уреди]

Током зиме, снежне сове насељавају широк круг Канаде укључујући Гренланд и већи део северне Евроазије. Пријављено је да живе на југу све до северне Кине и Сједињених Држава као и до јужне Русије. Од 1967. до 1975. године размножавале су се на Шетландским острвима где их данас скоро више нема.

Спољашње везе[уреди]