Солунски фронт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Солунски фронт
Део Првог светског рата
Солунски фронт.
Солунски фронт.
Време: Октобар, 1915. - Новембар, 1918.
Локација: Македонија, Албанија, Грчка, Бугарска, Србија
Резултат: Савезничка победа, Пробој Солунског фронта
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Савезници:
Застава Србије Краљевина Србија
Застава Русије Руска Империја
(1915-1917)
Застава Француске Француска (1915-1918)
Застава {{{генитив}}} Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске (1915-1918)
Застава Грчке Краљевина Грчка
(1916-1918)
Застава Италије Краљевина Италија
(1916-1918)
Централне силе:
Застава Бугарске Бугарска
Застава Аустроугарске Аустроугарска
Застава Немачког царства Немачко царство
Заповедници
Краљевина СрбијаПетар Бојовић
Краљевина СрбијаЖивојин Мишић
ФранцускаФранше д' Епере
ФранцускаМорис Сарај
ФранцускаАдолф Гилијом
Уједињено КраљевствоЏорџ Мајлн
Краљевина ГрчкаПанајотис Данглис
АустроугарскаОскар Поћорек
АустроугарскаСтјепан Саркотић
БугарскаВладимир Вазов
БугарскаНикола Жеков
БугарскаГеорги Тодоров
Немачко царствоАугуст фон Макензен
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
1916.
Краљевина Србија124.000
Француска 127.000
Уједињено Краљевство 119.000
1918.
Краљевина Србија 150.000
Француска 180.000
Уједињено Краљевство 120.000
Краљевина Грчка 135.000
Краљевина Италија 42.000
1916.
350.000
1918.
626.000
Губици
{{{губици1}}} {{{губици2}}}
{{{подаци}}}
Српска кампања
Прва аустроугарска офанзива
(ЦерСремБосна)
Друга аустроугарска офанзива
(ДринаМачков камен)
Трећа аустроугарска офанзива
(Колубара)
Тројна инвазија на Србију
(Пад БеоградаМораваОвче ПољеКосовоМојковацАлбанија)
Топлички устанак
Солунски фронт
(ГорничевоКајмакчаланЦрна рекаДобро Поље)

Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма).

На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.

Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

Позадина[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српска кампања (Први светски рат)

Аустроугарска је напала Србију у августу 1914, али није успела да савлада српски отпор. Након уласка у рат Османског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор је био положај Бугарске. Бугарска је заузимала стратешки важан положај на боку Србије, а њена интервенција на било којој од страна би одлучујуће пореметила равнотежу. Међутим, Бугарска и Србија су водиле два рата у последњих 30 година, први 1885. (Српско-бугарски рат), а други 1913. (Други балкански рат). Исход последњег је био понижавајући за Бугарску, и постојало је широко мишљење у бугарској влади и народу да је Србија украла земљу која је законито припадала њима.

Док су Савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила су била много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија које је Бугарска тражила. Након пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице-Тарновској офанзиви, које су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915 је започео мобилизацију за рат.

Пад Србије[уреди]

Током протеклих девет месеци, Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена. Иако су Велика Британија и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ништа није урађено све док већ није било касно. Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у грчки град Солун. Делимични разлог за ово одлагање су била сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату.

Према Србији су кренуле бугарска, немачка и аустроугарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале око 500.000 људи. Немци и Аустроугари су започели свој напад 5. октобра масовном артиљеријском припремом, коју су следиле преласци преко река Саве и Дунава. Затим је 11. новембра бугарска војска напала из два правца, једним са севера према Нишу, а једним са југа према Скопљу. Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна; њена главна војска на северу земље би или била окружена и приморана на предају или би морала да покуша да се повуче.

Српска војска током повлачења преко Албаније

Војвода Путник је наредио повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Време је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора, дошли су бродови (на изричиту интервенцију руског цара Николаја Другог Романова) и укрцало се на француске и остале савезничке транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва (већина је отишла на Крф), пре него што су послани за Солун. Војвода Путник је морао бити ношен током целог повлачења и умро је мало више од годину дана након тога у болници у Француској.(Умро у Ници 1917. године)

Француске и британске дивизије су кренула на север од Солуна крајем новембра под командом француског генерала Мориса Сараја. Међутим, британским дивизијама је наређено из Лондона да не прелазе грчку границу, тако да су Французи сами кренули према реци Вардар. Њихово напредовање је била ограничена помоћ одступајућој српској војсци, пошто је бугарска војска морала да сконцентрише веће снаге на јужном крилу да би се носила са овом претњом. До половине децембра, генерал Сарај је закључио да је повлачење неопходно због одлучних бугарских напада на његово положаје.

Ово је била скоро потпуна победа за Централне силе. Железница од Берлина до Истанбула је коначно отворена, и, као резултат, Немачка је била у могућности да помогне свом слабијем савезнику, Османском царству. Једини недостатак победи је било повлачење српске војске, која је остала организована и била је спремна за борбу након само шест месеци.

Успостављање Солунског фронта 1916.[уреди]

Аустроугарска војска је напала Црну Гору, савезника Србије, и до 25. јануара мала црногорска војска се предала. Аустроугарска је наставила своје напредовање дуж јадранске обале, напавши Албанију која је била под контролом Италије. До краја зиме, мала италијанска војска је била истерана из скоро целе земље.

У овом тренутку, са изгубљеним ратом на Балкану, британски генералштаб је тражио повлачење свих својих војника из Грчке, али је француска влада протестовала. Пошто су француске дивизије остале, остале су и британске, али са несакривеним незадовољством. Савезничке армије су се утврдиле око Солуна, који је постао велики утврђени камп. Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), наком одмора и опоравка на Крфу, је француским бродовима пребачена на Солунски фронт.

У међувремену се политичка ситуација у Грчкој заоштрила. Званично, Грчка је била неутралана, али је краљ Константин I био пронемачки опредељен, док је премијер Елефтериос Венизелос био за Француску. Грчка је у почетку подржала француско-британску помоћ Србији, а онда јој се супротставила; коначно, након Венизелосове оставке, ројалистичка влада ју је званично осудила, али се није стварно супротставила надмоћнијим савезничким снагама које су се искрцале у Солуну. Немци, који су покушавали да придобију Грчку на своју страну, су били опрезни да не пређу грчку границу.

У мају 1916. генерал Сарај је затражио да се грчка војска демобилише и грчка влада се повиновала том захтеву. Међутим, ова акција је још више натерала грчку владу да се иде према придруживању Централним силама.

Са поузданим сазнањем да ће се Румунија придружити Савезницима, генерал Сарај је почео припреме за напад на бугарску војску. Немци, уз помоћ обавештења која су добили од грчких присталица, су сачинили план за свој изненадни напад. Немачка офанзива је покренута 17. августа, три дана пре него што је било предвиђено да почне француска офанзива. Заправо, ово је била бугарска офанзива, пошто је аустроугарска војска била у Албанији, а само једна немачка дивизија је била на грчкој граници. Напад је у почетку, захваљујући изненађењу, постигао известан успех, али су српске снаге заузеле одбрамбене линије након две недеље. Зауставивши бугарску офанзиву, српска војска је извела контранапад 14. септембра. Терен је био тежак и Бугари су се бранили, али је српска војска полако напредовала. Спори напредак српских снага се наставио кроз октобар и у новембру, иако се време погоршало и снег почео да пада на планинама. Немци су послали још две дивизије да помогну бугарској војсци, али су француске и српске војске 19. новембра заузеле Битољ.

Губици у овој кампањи су били најмање 50.000 војника са савезничке стране и вероватно више од 60.000 убијених и заробљених Бугара и Немаца. Фронт је напредовао око 40 km. У борбама током 1916. Српских 32.880 војника и 1.209 официра је избачено из строја, од чега је 4.440 погинуло или умрло од задобијених рана.

Међутим, бугарско напредовање у грчку Источну Македонију је изазвало још једну унутрашњу грчку кризу. Влада је наредила својим војницима у том подручју (демобилизованом 4. корпусу) да не пружа отпор, и упркос повременим локалном отпору који је пружило неколико официра, већина корпуса са својим командантима је било приморана на предају немачким снагама и остатак рата је провео у заробљеништву у немачком граду Герлиц. Предаја тешко стечених новоосвојених територија омраженим Бугарима без отпора је виђена од стране многих официра Венизелосове војске као последња кап. Уз активну помоћ савезничких власти, они су извели пуч којим су осигурали Солун и већи део Македоније за Венизелоса (види Покрет за националну одбрану). Од тог тренутка Грчка је имала две владе, званичну ројалистичку у Атини, која је задржала своју неутралност упркос растућем савезничком притиску, и револуционарну Венизелову владу у Солуну, која је одмах ушла у рат на страни Антанте.

У исто време, Италија је разместила још војника у Албанији и ове нове трупе су успеле да присиле аустријски корпус на повлачење кроз планинске пределе јужно од језера Острово.

Снаге Антанте на Солунском фронту[уреди]

Солунске експедиционе снаге су се састојале од контингената из четири „велике силе“ Антанте (Француска, Велика Британија, Италија и Русија) и Србије. Французи су командовали Источном амијом (Armee de l'Orient), која је формално конституисана 12. октобра 1915. под командом генерала Мориса Сараја, и састојала се од десет француских, италијанских и руских дивизија, груписаних у три „дивизијске групе“ које су имале статус корпуса, као и осам српских дивизија. Сарај је 22. децембра 1917. замењен генералом Адолфом Гијомом, који је објединио и британску Солунску и Грчку армију у једниствену Савезничку источну армију (Armees alliees de l'Orient), која је заузела положаје у седам сектора дуж југоисточне Албаније и грчке Македоније. У јуну 1918. Луј Франше д' Епере је наследио Гијому, који је под својом командом имао 620.000 људи.

Британска Солунска армија је формирана 4. новембра 1915. године под командом генерала, сер Чарлс Монроа, а од 9. маја 1916. Под командом генерал-пуковника (касније генерала) Џорџа Милнеа. Шест пешадијских дивизија је распоређено у 12. корпус (22, 26. и 60. див.) и 16. корпус (10, 27. и 28. див.), уз стално премештање дивизија из једног у други корпус. Британска пешадијска дивизија у Македонији је бројала 16.000 људи, и била је састављена од три пешадијске бригаде (свака са четири, три од 1918, пешадијска батаљона од 800 људи, подељених на четири стрељачке чете; батерије рововских минобацача, митраљеске чете и коморе муниције малих калибара); дивизијске бициклистичке чете (до 1917); четири артиљеријске пољске бригаде (у којима је било од три до шест батерија) и муницијске коморе; дивизијске артиљеријске муницијске коморе; од једне до три инжињеријске чете; чете везе; пионирског (радног) батаљона; три чете тешких митраљеза (1918); три медицинске пољске амбуланте (батаљона); покретног ветеринарског одељења; позадинске чете и корпусне коморе (четири чете).

Француски контингент, којим је командовао генерал Кордоније (од фебруара 1917. генерал Пол Франсоа Гросети, а од јануара 1918. генерал Пол Проспер Анри), у октобру 1915. се састојао од пет пешадијских дивизија (57, 76, 122, 156. и 158) и коњичке бригаде, касније су му придружене три колонијалне дивизије - 17. (фебруар 1916), 16. (децембар 1916) и 11. (јануар 1917). Француска пешадијска дивизија је имала 16.000 људи у три пешадијска пука, сваки са три батаљона од четири чете; коњички „ескадрон“ (чета); пук пољске артиљерије са три батаљона од три батерије; инжињеријску чету; комору и медицинску пољску амбуланту. Колонијална пешадијска дивизија у којој су били Французи, добровољци за прекоморску службу, задржала је организацију од пре 1915. године, и имала је четири пешадијска пука у две пешадијске бригаде. Коњичка бригада под командом бригадира Зуено-Гамбете је имала 1. и 4. пук Афричких ловаца (Chasseurs d!Afrique), северноафричка европска коњица; шест ескадрона мароканских Спахија (Спахи), северноафричка домородачка коњица и вод оклопних кола.

Италијанска 35. пешадијска дивизија (генерал-пукувник Момбели) је дошла у Солун 11. августа 1916. године. У почетку је била организована као и остале италијанске дивизије са две пешадијске бригаде првог позива (Каљари и Сицилија), свака је имала по два пешадијска пука са три батаљона; извиђачку јединицу (Esploratori) јачине 94 човека; ударну (Arditi) јединицу; митраљеско одељење; пук пољске артиљерије (пет батерија); инжињеријски батаљон (три чете); чету за снабдевање и медицинску чету. Касније су дивизији придодате и друге јединице укључујући и територијалну милицију трећегпозива - Ивреа пешадијску бригаду, чиме се њена бројност попела на 30.000 људи и тако ефективно постала корпус.

У јуну 1916. године генерал М. К. Дитрихс стиже у Солун са 2. и 4. руском пешадијском бригадом, којој се касније придружују 1. и 3. и спајају у јулу 1917. године у пешадијску дивизију јачине 18.000 људи. Руска бригада се сатојала од два пука специјалне намене (сваки са четири батаљона и митраљеском четом) оформљене за прекоморску службу; 1. бригада је имала батаљон са 1.300 босанских добровољаца. Руси су скоро све време били на фронту, али су били деморалисани абдикацијом цара Николаја II, марта 1917. године, и када је генерал Тарановски преузео команду у новембру 1917. године, дивизија је била „неупотребљива“ због комунистичке агитације. У јануару 1918. ове јединице су биле разоружане и интерниране.

Реорганизација српске војске завршена је 26. априла 1916. године. Пређашњих 13 пешадијских дивизија формирало је 6 нових дивизија са старим називима. По новој формацији, српска војска се састојала од три армије, а свака армија од по две дивизије. Врховни командант ових јединица био је престолонаследник Александар Карађорђевић, док је начелник Штаба Врховне команде био Петар Бојовић. Првом армијом (у чијем саставу су биле Шумадијска и Тимочка дивизија) је командовао пуковник (потоњи генерал) Милош Васић. Другом армијом (коју су чиниле Шумадијска и Тимочка дивизија) командовао је војвода Степа Степановић, док је трећом армијом (коју су чиниле Дринска и Дунавска дивизија) командовао је генерал Павле Јуришић Штурм. Под врховном командом налазила се и Коњичка дивизија, као и самосталне јединице ван армијског састава. Српска војска на Солунском фронту се састојала од 147.000 људи, од којих је у борбеним јединицама било 124.000 војника и старешина.

1917.[уреди]

До пролећа те године, војска генерала Сараја је била појачана до те тачке да је бројала 22 дивизије: 6 француских, 6. српских, 7 британских, 1 италијанску, 1 грчку и две руске бригаде. Још две грчке дивизије су основане. Офанзива је планирана за крај априла, али почетни напад није успео уз велике губитке, и офанзива је обустављена 21. маја.

Потом су Савезници, желећи да изврше још већи притисак на Атину, окупирали Тесалију, из које се повукла ројалистичка грчка војска, и Коринтски земљоуз, практично поделивши земљу на два дела. Даљи дипломатски притисак је резултовао абдикацијом грчког краља (14. јуна) и уједињењем земље под премијером Венизелосом. Нова влада је одмах објавила рат Централним силама и почела да ствара нову војску. Упркос овом повољном исходу, нови премијер Француске Жорж Клемансо је у новембру опозвао са дужности генерала Сараја и уместо њега поставио више дипломатског француског генерала Адолфа Гијому.

1918.[уреди]

У мају, грчке снаге су напале и заузеле јаке бугарске положаје код Скра-ди-Легена, што је прва велика грчка акција у рату на страни Савезника. Међутим, пошто је немачка офанзива претила Француској, генерал Гијома је позван у Париз, а заменио га је генерал Франше д'Епере.

Кабинет Живојина Мишића на Солунском фронту
Споменик на Солунском фронту

Иако је д'Епере тражио напад на бугарску војску, француска влада је одбила да дозволи офанзиву све док се остале владе не сложе. Генерал Гијома, пошто више није био неопходан у Француској, је путовао из Лондона у Рим, покушавајући да добије сагласност за напад. Споразум је постигнут у септембру и д'Епереу је дозвољено да покрене своју велику офанзиву.

Савезничке снаге су сада биле врло велике, које не само да су имале грчку војску на њиховој страни, већ су имали 6.000 људи из Чешке легије, који су били евакуисани из Русије након Октобарске револуције и који су били спремни да се боре против омражене Аустроугарске. Међутим, и Бугарска је такође повећала бројност своје војске током 1917. и у погледу укупног броја војника, две стране су биле приближно једнаке (291 савезнички батаљон против 300 бугарских батаљона, плус још 10 немачких батаљона). Али у погледу морала две стране су се биле потпуно различите. Савезници су били уверени у своју предстојећу победу, док су бугарски војници могли да виде да је рат изгубљен - Османско царство је било пред колапсом, влада Аустроугарске је била у хаосу, а моћна немачка војска је поражена на Западном фронту. Бугарски војници нису били вољни да се боре и погину за изгубљену ствар.

Битка код Доброг Поља је започела артиљеријским бомбардовањем непријатељских положаја 14. септембра. Следећег дана, Французи и Срби су напали и извршили своје циљеве, неке бугарске јединице су почеле да се предају без борбе. Савезници су онда покренули офанзиву дуж целих својих линија и бугарски командант је наредио повлачење. Савезнички авиони су бомбардовали одступајуће бугарске војнике и повлачење је постало бекство. Бугарској је 30. септембар гарантовано примирје од стране генерала д'Епереа и на тај начин је она избачена из рата. Краљ Фердинанд је абдицирао и отишао у изгнанство четири дана касније.

У овом тренутку британска војска је скренула источно према европском делу Османског царства, док су српске и француске снаге наставиле на север. Уз британску војску близу Истанбула и без значајнијих турских снага да је зауставе, турска влада је затражила примирје 26. октобра (Енвер-паша и његови сарадници су неколико дана раније побегли у Берлин).

Српске и француске снаге су ослободиле Србију и савладале неколико слабих немачких дивизија које су покушале да зауставе њихова напредовања. Београд је ослобођен 1. новембра, а 10. новембра д'Еперева војска је прешла Дунав и спремала се да уђе у средиште Мађарске када се рат коначно завршио. Гроф Ђула Карољ, који је предводио револуционарну мађарску владу, је дошао у Београд и затражио примирје.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • „Српска војска на Солунском фронту 1916—1918“. Солунски фронт. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе Србије, Гамбит. 2004. ISBN 86-7624-021-3. 
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918.. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 

Спољашње везе[уреди]