Сонет

Из Википедије, слободне енциклопедије

Сонет је песничка композиција италијанског порекла која се састоји од 14 дванаестераца , распоређених у два катрена и два терцета. Катрени морају имати исту риму, а у терцетима је комбинација рима слободнија и зависи од укуса песника, с јединим условом да имају барем једну заједничку риму. Класичан распоред риме се обично приказује шемом АББА — АББА — ЦДЦ — ДЦД (или ЦДЕ — ЦДЕ). Понекад, у класичном сонету, квартети могу бити замењени сервантесијима АБАБ — АБАБ; а још ређи је случај комбинација АББА — АБАБ или АБАБ — АББА.

Реч сонето потиче од провансалске речи sonet и италијанске речи sonetto које значе „мала песма“. До 13. века, означавала је песму од 14 стихова која је следила стриктну шему и логичну структуру, међутим, временом су конвенције еволуирале и постале лабавије. Први се теоријски списи о сонету као песничком облику јављају 1332. године, односно стотинак година након настанка сонета. Аутор тог првог теоријског списа (Summa artis rithmici vulgaris dictaminis), који представља својеврсни захтев за класификацијом типова сонета, јесте Антонио да Темпо.