Софиста

Из Википедије, слободне енциклопедије

Софисти грчки (σοφισταί sophistai: стручњак, мудрац) су били група грчких предсократских филозофа, који су у историји грчке античке филозофије називани као учитељи знања и лепог говора.

Историја[уреди]

Софисти су били професионални путујући учитељи у другој половини петог века пре нове ере, који су јавно наступали и своје услуге наплаћивали. Под софистом се подразумева неко који нешто зна или уме, и спреман је да то што зна и уме и подучава, баш као и учитељи у гимназији («гимназион») који су се такође називали «Софисти»

Софиста не потиче, као већина старијих филозофа, из аристократије, и зато нуди услуге за хонорар. Као професионални путујући учитељ подучава он синове из високог сталежа о уметности, поспешује њихова интересовања и мишљење у органима демократије, народне скупштине, учи их да пред судом успешно заступају свој предмет, јер адвоката тада још увек није било.

Њихово учење сводило се пре свега на говорној теорији као нпр.: (реторика, поетика и граматика) и у етици (теорија о држави, закону, моралу и праву) такође су били усмерени против традиције и религије. Софисти су развили један нови однос према говору као моћну аргументативну технику.

Сократ и Платон оштро критикују поступак и учење софиста, а та критика је прихваћена од стране других многобројних научника и политичара. Аристотел назива софисте „учитељима привидног знања“ који изврћу речи. У његовом „Трактату“ против софиста, он даје систематску представу о обарању софистичких трикова.

Од пуно књига и разговора који су софисти написали јако мало је сачувано, скоро ништа. Све што се о софистима зна пренесено је преко Платона, који је према њима био врло критичан, зато што су се они представљали као учитељи о стварима о којима, по његовом мишљењу, нису довољно знали.

Познати софисти[уреди]

Најистакнутије личности међу софистима су: Протагора из Абдере и Горгија из Леотиноја (Сицилија), Хипијас из Елиса, Продикос и Антифон који су учили политику, етику, државу, правду и науку говора. Сумњали су у прве принципе, сваку истину су објавили као релативну. Тај релативизам води софисте ка негативности објективне истине. Млађи софисти су: Критија, Трасимахос, Ксенидаес, Полос и Еутидем.

Цитати[уреди]

Познати Афоризам од Протагоре је: „Човек је мера свих ствари, при чему сваки човек има своју посебну истину“. Такође: „Човек је мера свих ствари, оне које постоје да постоје и оне које не постоје да не постоје“. По Платоновом објашњењу то би значило: „Ономе коме је зима и ветар му је хладан, а ономе коме није зима, напротив, ни ветар није хладан“. Или «за једног је флаша полупразна, а за другог полупуна». То је то извртање речи које спомињу Сократ и Платон а после њих и Аристотел у свом «Трактату».

У новије време изјављује Тома Аквински (San Tommaso D’Aquino 1225 – 1274) о софистима: „Они изгледају мудро, али ипак то нису“.

Види још[уреди]