Социјалдемократска партија Немачке

Из Википедије, слободне енциклопедије
Социјалдемократска партија Немачке
Sozialdemokratische Partei Deutschlands
SPD-Cube.svg
Лидер Зигмар Габријел
Основана 1875.
Седиште Берлин
Држава Застава Немачке Немачка
Млади огранак Јусос
Број чланова (2012) 447.803[1]
Идеологија Социјалдемократија,
Трећи пут[2]
Политичка позиција Леви центар
Бундестаг
192 / 630
Европски парламент
27 / 96
Међународно чланство Прогресистичка алијанса и Социјалистичка интернационала
Европска странка Партија европског социјализма
Група у Европском парламенту Прогресистичка алијанса социјалиста и демократа
интернет страница

Социјалдемократска партија Немачке (СПД) (Sozialdemokratische Partei Deutschlands - SPD) је друга најстарија политичка партија у Немачкој и једна од највећих у свету, која је свој 140. рођендан прославила 2003. године. Веома блиска са радничким покретима и синдикатима, СПД се сврстава у групу социјалдемократских партија лево од центра.[3][2]

СПД је чланица Социјалистичке Интернационале.

Чланови партије млађи од 35 година су организовани у омладинској подорганизацији Јусосу.

Тренутни председник партије је Зигмар Габријел (нем. Sigmar Gabriel).

Деловање[уреди]

Основана је године 1863. и њена оригинална платформа је било залагање за социјализам. Иако ју је за време Другог Рајха забрањивао канцелар Ото фон Бизмарк, њени чланови су били бирани у Рајхстаг и Бисмарцк је, како би сузбио њихов утицај, донео низ реформи којима је по први пут у историји уведен модерни систем пензионерског и социјалног осигурања. Године 1912. СПД се наметнула као најјача странка у Рајхстагу. Упркос револуционарној реторици, СПД је с временом постала део естаблишмента те је подржала царску владу приликом уласка у Први светски рат. Након пораза Немачке у рату, челници СПД-а су предводили збацивање монархије и успостављање Вајмарске републике, али су се такође и крваво обрачунали са својим друговима који су прихватили комунизам.

СПД, која је револуционарни социјализам у потпуности заменила реформском социјалдемократијом, свој програм није била у стању провести због оштрих одредби Версајског мировног споразума, велике економске кризе и политичке нестабилности која је завршена доласком нациста на власт. Нова влада је године 1933. забранила рад СПД.

Након Другог светског рата, СПД је обновљена у делу Немачке под доминацијом западних савезника, док су њени чланови у источном делу под совјетском доминацијом присилно уједињени у с комунистима у владајућу Јединствену социјалистичку партију Немачке.

На западу је СПД била у опозицији све док године 1966. није с владајућим демохришћанима ушла у велику коалицију. Захваљујући популарном Вилију Бранту је године 1969. освојила власт те је задржала све до године 1982. када су их њихови савезници из центристичке ФДП одбацили у корист ЦДУ.

СПД је у другој половини 1990-их под вођством Герхарда Шредера одбацила класични социјалдемократски програм у корист неолибералног Трећег пута те године 1998. заједно са Зеленима преузела власт од ЦДУ. Под влашћу СПД Немачка је забележила економску стагнацију, пораст незапослености те јачање екстремних странака с лева и десна. Због свега тога су године 2005. расписани ванредни избори, пре којих се лева фракција странке одметнула и заједно с бившим комунистима из ДДР-а створила Левицу. Након избора су СПД и ЦДУ договорили стварање велике коалиције на челу с Ангелом Меркел из ЦДУ.

На изборима 2009. СПД губи огроман број гласова и са 23,0% доживљује најгори резултат у својој историји. Након тога прелази у опозицију, док нову власт формирају ЦДУ и либерали.

На изборима 2013. под вођством Пера Штајнбрика побољшава резултат са 25,7% гласова и улази поновно у велику коалицију са демохришћанима.

Извори[уреди]

  1. ^ „Parteien laufen Mitglieder weg“. Stuttgarter Zeitung Приступљено 24. 5. 2013.. 
  2. ^ а б Parties and Elections in Europe: The database about parliamentary elections and political parties in Europe, by Wolfram Nordsieck
  3. ^ Merkel, Wolfgang; Alexander Petring, Christian Henkes, Christoph Egle (2008). Social Democracy in Power: the capacity to reform. London: Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-43820-9. 

Литература[уреди]

  • Merkel, Wolfgang; Alexander Petring, Christian Henkes, Christoph Egle (2008). Social Democracy in Power: the capacity to reform. London: Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-43820-9. 

Спољашње везе[уреди]