Социјална психологија
| Део серије о |
| Психологији |
|---|
 |
.svg)
Социјална психологија је научна дисциплина која се налази између социологије и психологије, а бави се друштвеним понашањем људи или интеракцијама људи у друштвеним групама.[1] Основно занимање социјалне психологије је социјализација личности или како се човек као биолошко биће укључује у друштвену заједницу и постаје социјално биће, што му је иманентно природи. Такође, социјалну психологију занимају интеракције међу људима унутар групе и групно понашање. Предмет интересовања социјалне психологије данас је толико широк да се може говорити о скупу научних дисциплина које „покривају“ све облике човековог живота јер су сви облици човековог живота и социјални и психички феномен и као такви предмет мулти и интердисциплинарног истраживања под окриљем социјалне психологије као својеврсне мета друштвене науке (могући начин виђења социјалне психологије). Оснивачем Социјалне психологије сматра се руски научник Борис Паригин.
Социјална психологија је донекле премостила јаз између психологије и социологије, али и даље постоји јаз између та два поља. Ипак, социолошки приступи психологији остају важан пандан конвенционалним психолошким истраживањима.[2] Осим поделе између психологије и социологије, постоји разлика у нагласку између америчких и европских социјалних психолога, јер су се први традиционално више фокусирали на појединца, док су други генерално више пажње посвећивали појавама на нивоу групе.[3]
Историја[уреди | уреди извор]
Иако су питања социјалне психологије већ била разматрана у филозофији током већег дела људске историје - као што су списи исламског филозофа Ал-Фарабија, који су се бавили сличним питањима[4] - модерна научна дисциплина отпочета је у Сједињеним Државама када је Америчко социолошко удружење (ASA) основано је 1905.[5]
19. век[уреди | уреди извор]
У 19. веку социјална психологија била је поље у настајању из ширег поља психологије. У то време многи психолози су се бавили развојем конкретних објашњења за различите аспекте људске природе. Покушали су да открију конкретне узрочно-последичне везе које објашњавају друштвене интеракције. Да би то учинили, применили су научне методе на људско понашање.[6] Прва објављена студија у том пољу био је експеримент Нормана Триплета из 1898. године о феномену друштвених олакшица.[7] Ови психолошки експерименти касније су настали као темељ многих друштвених психолошких налаза 20. века.
Почетaк 20. века[уреди | уреди извор]
Током 1930-их, многи гешталтски психолози, пре свега Курт Левин, избегли су у Сједињене Државе из нацистичке Немачке. Они су били кључни у развоју овог подручја као подручја одвојеног од доминантних бихејвиористичких и психоаналитичких школа тог времена. Ставови и феномени комуникације у групи били су теме које су се најчешће проучавале у ово доба.
Током Другог светског рата, социјални психолози су се углавном бавили студијама убеђивања и пропаганде америчке војске (види такође психолошки рат). Након рата, истраживачи су се заинтересовали за разне друштвене проблеме, укључујући питања рода и расних предрасуда. Најважнији и спорнији од њих били су Милграмови експерименти. Током година непосредно након Другог светског рата, постојала је честа сарадња између психолога и социолога. Две дисциплине су се, међутим, последњих година све више специјализовале и изоловале једна од друге, при чему су се социолози генерално фокусирали на макро карактеристике, док су се психолози углавном фокусирали на превасходно микро карактеристика.[2]
Крај 20. века и модерно доба[уреди | уреди извор]
Шездесетих година постојало је све веће интересовање за теме попут когнитивне дисонанце, интервенције посматрача и агресије. До 1970-их, међутим, друштвена психологија у Америци је достигла кризу, јер су се појавиле жестоке расправе о питањима попут етичке забринутости о лабораторијским експериментима, о томе да ли становиште заправо може предвидети понашање и колико се научног исраживања може учинити у културном контексту.[8] Ово је такође било време када је ситуационизам почео да оспорава релевантност собства и личности у психологији.[9]
Током осамдесетих и деведесетих година 20. века, социјална психологија је достигла зрелији ниво, посебно у погледу теорије и методологије.[9] Сада пажљиви етички стандарди регулишу истраживање, а појавиле су се и плуралистичке и мултикултуралне перспективе. Савремене истраживаче занимају многи феномени, мада су атрибуција,[10] друштвена спознаја[11][12][13][14] In cognitive neuroscience the biological basis of social cognition is investigated.[15][16][17][18] и концепт себе[19][20] вероватно подручја највећег раста последњих година.[21] Социјални психолози су такође задржали своја примењена интересовања доприносом у социјалној психологији здравља, образовања, права и на радном месту.[22]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Allport, G. W (1985). „The Historical Background of Social Psychology”. Ур.: G. Lindzey and E. Aronson. The Handbook of Social Psychology. New York: McGraw Hill. стр. 5.
- ^ а б Sewell, W. H (1989). „Some reflections on the golden age of interdisciplinary social psychology”. Annual Review of Sociology. 15: 1—17. S2CID 143901573. doi:10.1146/annurev.so.15.080189.000245.
- ^ Moscovici, S; Markova, I (2006). The Making of Modern Social Psychology. Cambridge, UK: Polity Press.
- ^ Amber Haque (2004). „Psychology from Islamic Perspective: Contributions of Early Muslim Scholars and Challenges to Contemporary Muslim Psychologists”. Journal of Religion and Health. 43 (4): 357—377. JSTOR 27512819. S2CID 38740431. doi:10.1007/s10943-004-4302-z.
- ^ Cartwright, Dorwin (март 1979). „Contemporary Social Psychology in Historical Perspective”. Social Psychology Quarterly. 42 (1): 82—93. ISSN 0190-2725. JSTOR 3033880. doi:10.2307/3033880.
- ^ Gergen, K. J. (1973). „Social Psychology as History”. Journal of Personality and Social Psychology. 26 (2): 309—320. doi:10.1037/h0034436.
- ^ Triplett, Norman (1898). „The dynamogenic factors in pacemaking and competition”. American Journal of Psychology. 9 (4): 507—533. JSTOR 1412188. S2CID 54217799. doi:10.2307/1412188.
- ^ Gergen, Kenneth J (1973). „Social psychology as history”. Journal of Personality and Social Psychology. 26 (2): 309—320. doi:10.1037/h0034436.
- ^ Park, Mina; Song, Jae-Jin; Oh, Seo Jin; Shin, Min-Sup; Lee, Jun Ho; Oh, Seung Ha (2015). „The Relation between Nonverbal IQ and Postoperative CI Outcomes in Cochlear Implant Users: Preliminary Result”. BioMed Research International (на језику: енглески). 2015: 1—7. ISSN 2314-6133. PMC 4506840
. PMID 26236723. doi:10.1155/2015/313274.
- ^ Striano, T.; Reid, V., ур. (2009). Social Cognition: Development, Neuroscience and Autism. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-6217-3.
- ^ Billeke, P.; Aboitiz, F. (фебруар 2013). „Social cognition in schizophrenia: from social stimuli processing to social engagement”. Frontiers in Psychiatry. 4 (4): eCollection 2013. PMC 3580762 . PMID 23444313. doi:10.3389/fpsyt.2013.00004.
- ^ Blair, J.; Mitchel, D.; Blair, K. (2005). Psychopath: emotion and the brain. Wiley-Blackwell. стр. 25–7. ISBN 978-0-631-23336-7.
- ^ Cacioppo, J.T.; Berntson, G.G.; Sheridan, J.F.; McClintock, M.K. (2000). „Multilevel integrative analyses of human behavior: social neuroscience and the complementing nature of social and biological approaches” (PDF). Psychological Bulletin. 126 (6): 829—43. PMID 11107878. doi:10.1037/0033-2909.126.6.829. Архивирано из оригинала (PDF) 2015-08-06. г.
- ^ Cacioppo, J.T. (2002). „Social neuroscience: understanding the pieces fosters understanding the whole and vice versa”. American Psychologist. 57 (11): 819—31. PMID 12564179. doi:10.1037/0003-066X.57.11.819.
- ^ Adolphs, R. (1999). „Social cognition and the human brain”. Trends in Cognitive Sciences. 3 (12): 469—79. CiteSeerX 10.1.1.207.7847 . PMID 10562726. S2CID 7782899. doi:10.1016/S1364-6613(99)01399-6.
- ^ Shaffer, D.R.; Kipp, K. (2009). „Chapter 12: Theories of social and cognitive development”. Developmental Psychology: Childhood and Adolescence. Wadsworth Publishing Company. ISBN 978-0-495-60171-5.
- ^ Leflot, Geertje; Onghena, Patrick; Colpin, Hilde (2010). „Teacher–child interactions: relations with children's self-concept in second grade”. Infant and Child Development. 19 (4): 385—405. ISSN 1522-7219. doi:10.1002/icd.672.
- ^ Flook, Lisa; Repetti, Rena L; Ullman, Jodie B (март 2005). „Classroom social experiences as predictors of academic performance”. Developmental Psychology. 41 (2): 31—327. CiteSeerX 10.1.1.590.5750 . ISSN 0012-1649. PMID 15769188. doi:10.1037/0012-1649.41.2.319.
- ^ Gecas, Viktor (1982). „The Self-Concept”. Annual Review of Sociology. 8: 1—33. ISSN 0360-0572. JSTOR 2945986. doi:10.1146/annurev.so.08.080182.000245.
- ^ Kassin, Saul, Steven Fein, and Hazel R. Markus, (2017). Social Psychology (10th ed.). Belmont, CA: Cengage Learning. ISBN 978-1-305-58022-0. Lay summary via NELSONBrain.
Литература[уреди | уреди извор]
- Van Bavel, J.; Xiao, Y.J.; Cunningham, W.A. (2012). „Evaluation is a dynamic process: Moving beyond dual systems models”. Social and Personality Psychology Compass. 6 (6): 438—454. S2CID 18402451. doi:10.1111/j.1751-9004.2012.00438.x.
- Cunnigham, A.; Zelazo, P.D.; Packer, D.J.; Van Bavel, J.J (2007). „The iterative reprocessing model: A multilevel framework for attitudes and behavior”. Social Cognition. 25 (5): 736—760. CiteSeerX 10.1.1.224.837 . doi:10.1521/soco.2007.25.5.736.
- Breckler, S. J., & Wiggins, E. C. (1992). On defining attitude and attitude theory: Once more with feeling. In A. R. Pratkanis, S. J. Breckler, & A. C. Greenwald (Eds.), Attitude structure and function. Hillsdale, NJ: Erlbaum. pp. 407–427
- Eagly, A., & Chaiken, S. (1995). Attitude strength, attitude structure and resistance to change. In R. Petty and J. Kosnik (Eds.), Attitude Strength. (pp. 413–432). Mahwah, NJ: Erlbaum.
- Fazio, R. H. (1986). How do attitudes guide behavior? In R. M. Sorrentino & E. T. Higgins (Eds.), The handbook of motivation and cognition: Foundations of social behavior (pp 204–243). New York: Guilford Press.
- Fazio, R.; Williams, C. (1986). „Attitude accessibility as a moderator of attitude-perception and attitude-behavior relation: An investigation of the 1984 presidential election”. Journal of Personality and Social Psychology. 51 (3): 505—514. doi:10.1037/0022-3514.51.3.505.
- Tesser, A (1993). „On the importance of heritability in psychological research: The case of attitudes”. Psychological Review. 100 (1): 129—142. CiteSeerX 10.1.1.397.3326 . PMID 8426878. doi:10.1037/0033-295x.100.1.129.
- Joseph P. Forgas, Joel Cooper, William D. Crano. 2010. The Psychology of Attitudes and Attitude Change. Publisher Routledge. ISBN 9781848729087
- Gerd Bohner. 2002. Attitudes and Attitude Change: Social Psychology. Publisher-Psychology Press. ISBN 9780863777790
- Greg Maio, Geoffrey Haddock. 2010. The Psychology of Attitudes and Attitude Change: Sage Social Psychology Program. Publisher SAGE. ISBN 9781412929752
- Dolores Albarraci, Blair T. Johnson, Mark P. Zanna. 2005. The Handbook of Attitudes. Publisher Routledge. ISBN 9780805844931
- Frank M. Andrews. 1991. Measures of Personality and Social Psychological Attitudes. Publisher-Gulf Professional Publishing. ISBN 9780125902441
- John P. Robinson, Phillip R. Shaver.1980. Measures of Social Psychological Attitudes. Publisher Survey Research Center, Institute for Social Research. ISBN 9780879441302
- Eagly, Alice H.; Chaiken, Shelly1993. The Psychology of Attitudes. Publishers-Harcourt Brace Jovanovich College.
- Icek Ajzen. 2005. Attitudes, Personality, and Behavior. Publisher McGraw-Hill International. ISBN 9780335224005
- Richard E. Petty; John T. Cacioppo (2018). Attitudes And Persuasion: Classic And Contemporary Approaches. Taylor & Francis. ISBN 978-0-429-98178-4.
- Lynn R. Kahle, Pierre Valette-Florence (2012). Marketplace Lifestyles in an Age of Social Media. New York: M.E. Sharpe, Inc. ISBN 978-0-7656-2561-8.</ref>[1]
- Wood, W. (2000). „Attitude Change: Persuasion and Social Influence”. Annual Review of Psychology. 51: 539—570. PMID 10751980. S2CID 4944989. doi:10.1146/annurev.psych.51.1.539.
- Eagly, Alice H., and Shelly Chaiken. 1998. "Attitude, Structure and Function." In Handbook of Social Psychology, ed. D.T. Gilbert, Susan T. Fisk, and G. Lindsey, 269–322. New York: McGowan-Hill.
- Ajzen, Icek (2001). „Nature and Operation of Attitudes”. Annual Review of Psychology. 52: 27—58. PMID 11148298. S2CID 15064083. doi:10.1146/annurev.psych.52.1.27.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Социјална психологија на Викимедијиној остави
- Social Psychology Network
- Introduction to Social Psychology Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2017)
- Social Psychology — basics
- Social psychology on PLOS — subject area page
- Social psychology on All About Psychology — information and resources page
- What is Social Psychology? на сајту YouTube
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
- ^ Elizabeth A. Minton, Lynn R. Kahle (2014). Belief Systems, Religion, and Behavioral Economics. New York: Business Expert Press LLC. ISBN 978-1-60649-704-3.