Спика

Из Википедије, слободне енциклопедије
У класичној представи Девице, Спика представља клас.
Спика
Положај на небу
Епоха J2000.0
Сазвежђе Девица
Ректасцензија 13h 25m 11,579s
Деклинација -11° 09’ 40,75”
Привидна магнитуда (В) 1,04
Удаљеност 250 ly
(76,7 pc)
Спектрална класа B1III-IV+
Друге ознаке
алфа Девице, α Vir, 67 Virginis, HR 5056, BD -10°3672, HD 116658, GCTP 18144, FK5 498, CCDM 13252-1109, SAO 157923, HIP 65474.


Спика или алфа Девице (лат. Spica, α Virginis, α Vir) је најсјајија звезда сазвежђа Девица, и једина звезда овог сазвежђа прве магнитуде. Њено име на латинском језику значи „клас“[1] и на класичним приказима овог сазвежђа Спика се налази у класу који држи девица — Астреја, ћерка Зевса и Темиде.[2]

Звездани систем[уреди]

Симулација криве сјаја блиских бинарних система, какав је и Спика.
Варијација сјаја Спике није последица заклањања, већ промене површине која се види са Земље.

Спика је спектроскопска двојна звезда, која се састоји од две звезде спектралних класа B1III-IV+ (плави субџин или џин) и B2V (звезда главног низа).[3] Удаљеност између компоненти је свега 0,12 АЈ (период ротације око заједничког центра масе износи 4,0145 дана). Варијација сјаја (који се креће између 0,95 и 1,05[4]) је последица не узајамног помрачивања компоненти, већ издужености једне ка другој услед десјтва плимске силе, тако да током ротације површина која је видљива са Земље није иста. Блискост компоненти доводи до снажног судара сунчевог ветра једне и друге звезде, због чега је Спика снаћан извор X зрачења. Спика, као двојни систем, има 1900 пута већу луминозност од Сунца, у визуелном делу спектра. Појединачно посматрано — примарна компонента има температуру од 22.400 К, укупну луминозност 12.100 пута већу од Сунца (када се урачуна и ултраљубичаста светлост), радијус једнак 7 радијуса Сунца и масу једнаку 10,5 Сунчевих маса (што је вероватно довољно да еволуира у супернову). Секундарна компонента има температуру од 18.500 К, луминозност 1500 луминозности Сунца, радијус 4 пута већи од Сунчевог и масу 6 пута већу од Сунца.[5]

И сама примарна компонента је променљива, и то пулсирајућа променљива типа ß Canis Maioris, са периодом од 4,2 сата.[3]

Спика се налази свега 10° јужно од еклиптике, тако да су честе окултације са планетама и Месецом.[2]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Јанчић, Радиша (2010). Речник ботаничких морфолошких појмова. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 58. ISBN 978-86-7025-507-4. 
  2. ^ а б Patrick Moore (2005) (на ((en))). Philip's Atlas of the Universe. Лондон: Octopus Publishing Group Ltd. стр. 228. ISBN 0-540-08791-2. 
  3. ^ а б Lesikar, Arnold. „Spica“. The Dome of the Sky Приступљено 1. 2. 2013.. 
  4. ^ Paul Murdin, ed. (2001) (на ((en))). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics. Institure of Physics Publishing. ISBN 0-7503-0440-5. 
  5. ^ Kaler, Jim (3. 7. 2009.). „Spica“ Приступљено 1. 2. 2013.. 

Литература[уреди]

  • Јанчић, Радиша (2010). Речник ботаничких морфолошких појмова. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 58. ISBN 978-86-7025-507-4. 

Спољашње везе[уреди]