Списак знаменитих личности Првог српског устанка

Из Википедије, слободне енциклопедије

Списак знаменитих личности Првог српског устанка је списак вођа, обласних господара на почетку устанка, највиших државних званичиника, чланова Правитељствујушчег совјета (владе), нахијских војвода, војвода на кнежинама и других чланова управе и старешина српске државе и војске у Првом српском устанку, односно борби за обнову самосталне и независне српске државе и ослобођење и уједињење српског народа.

Србија Карађорђевог времена (1804—1813) задржала је управно-територијалну организацију која је већ постојала у Београдском пашалуку, а у основи се задржала до данашњих дана[1].


Садржај

Вожд[уреди]

Ђорђе Петровић - Карађорђе изабран за вођу устанка у Орашцу. Од Мишарске битке 1806. има врховну власт и над западном Србијом, а од 1811. потпуну власт и над источном Србијом. Родоначелник владарског дома Карађорђевића [2]. Према Уставу и породичном правилнику краљевском дому Карађорђевића припадали су искључиво краљ Петар и његов брат кнез Арсен и њихово потомство. Њихове сестре удате за Константина Николајевића, Ђорђа Симића и Милана Петронијевића, сина Аврама Петронијевића немају потомство.

Од Карађорђевог потомства по мушкој линији, осим краљевског дома, постојала је старија грана, по најстаријем сину Алекси, која међутим није дошла на престо Србије. Алекса је имао једног сина Ђорђа Карађорђевића, претендента на престо 1858. године, зета капетана Мише Анастасијевића, чија два сина нису имали потомства.

Карађорђе има потомке и по кћеркама удатим за војводу Антонија Пљакића и војводу Николу Карамарковића (Павловиће, Богатинчевиће и Пешике). Један од данас најпознатијих потомака је Милена Павловић Барили, сликарка [3].

Господари[уреди]

Обласни господари су се истакли на самом почетку устанка и имали су неограничену власт на својој територији. Јачањем централне власти на челу са Карађорђем, слабио је утицај обласних господара. Уочи одлучујуће скупштине 1811. Карађорђу се приклонио Јаков Ненадовић, који је тада и свог најстаријег сина војводу Јеврема Ненадовића оженио кћерком војводе Младена Миловановића, предводника Карађорђеве политичке опције. Милан Обреновић је умро у Букурешту 1811, где је боравио као шеф српске дипломатске мисије при команди руске дунавске војске. Миленко Стојковић и Петар Добрњац који се нису приклонили Карађорђу, и нису прихватили понуђена министарска места, протерани су из Србије и умрли су у Русији. Од свих обласних господара са почетка устанка, два су прогнана, док су остали родоначелници и преци два краљевска дома Карађорђевића и Обреновића. Родоначелник Карађорђевића је вожд Карађорђе, а преци краља Петра су и Младен Миловановић (чукундеда) и Јаков Ненадовић (прадеда). Милана Обреновића је наследио брат по мајци Милош Обреновић, који је своје презиме Теодоровић, заменио презименом свога старијег полубрата Обреновић).

Правитељствујушчи совјет (влада)[уреди]

Чланови совјета из 1805:

  • Прота Матеја Ненадовић, први председник владе обновљене српске државе
  • Павле Поповић (совјетник), за београдску нахију
  • Јован Протић, за пожаревачку нахију
  • Која Ивановић, за шабачку нахију
  • Милија Здравковић, за ћупријску нахију
  • Велисав Станојловић за јагодинску нахију
  • Аврам Лукић, за чачанску нахију
  • Васа Јовановић, за ужичку нахију
  • Јанко Ђурђевић из Коњске, подунавска кнежина смедеревске нахије, члан Правитељствујушчег совјета за смедеревску нахију од 1805. и Великог земаљског суда (Врховног суда) од 1811. Његов син је Паун Јанковић, вд. председник 6. владе Србије, заступа од 26. 4. 1840.


Чланови совјета из 1811:

Секретари совјета (владе)

  • Божа Грујовић (Теодор Филиповић), родом из Руме, пореклом из ваљевске нахије
  • Михајло Грујовић (Михаило Филиповић), родом из Руме, пореклом из ваљевске нахије. Његова кћерка Катарина удала се за Јакова Живановића, директора кнежеве канцеларије књаза Милоша.
  • Јеремија Гагић
  • Стеван Филиповић

Велики народни земаљски суд (Врховни суд)[уреди]

Чланови из 1811:

Београдски магистрат (суд)[уреди]

  • Никола Дели-Георгијевић, председник, родом из Срема.
  • Капетан Радич Петровић, члан, родом из Срема. Носилац аустријског витештва (племства). Тешко рањен приликом заузимања Београда 1806. Постављен за члана суда.

Велика школа у Београду[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Велика школа Ивана Југовића

Професори:

Ученици:

  • Алекса Карађорђевић, Карађорђев најстарији син
  • Лазар Арсенијевић Баталака, из Буковика, крагујевачка нахија, братанац проте Атанасија
  • Јовица Миловановић, из Ботуња, крагујевачка нахија, од 1811. војвода командат београдске посаде, Карађорђев зет, братанац Младена Миловановића
  • Милоје Божић, из Чумића [4], син војводе лепеничког Божа Радојевић, родом из Чумића, лепенички кнежине крагујевачке нахије
  • Вук Стефановић Караџић, из Тршића, подринска нахија
  • Бошко Тадић из Ваљева, ваљевска нахија [5].
  • Лука Ненадовић из Бранковине, ваљевска нахија
  • Милан и Иван Стојковићи, синови Миленка Стојковића, из Кличевца, пожаревачка нахија
  • Ђорђе Протић, син Јована Протића, члана совјета, будући кнежевски представник (председник 6. владе Србије), из Пожаревца, пожаревачка нахија
  • Милосав Здравковић, син кнеза Милије Здравковић, члана совјета, из Ломнице, ћупријска нахија, ресавски војвода постао је 1809. после смрти Стевана Синђелића

Чланови домаћих и страних управа и мисија са седиштем у Београду[уреди]

  • Наум Ичкоглија, управник београдске царине
  • Тома Костић, хећим (лекар)


Стални чланови српских дипломатских мисија

  • Ритмајстор (коњички мајор) Петар Новаковић Чардаклија, члан дипломатских мисија
  • Петар Ичко, родом из Катранице, шеф и члан диполоматских мисија, преводилац (драгоман), бивши турски дипломата у Берлину

Београдска митрополија

Руска дипломатска мисија (посланство) у Србији од 1807.

Руски официри у дипломатским мисијама у Србији: Угришић Требињски, барон Дибић и др.


Војводе, кнезови и друге старешине (по нахијама) [6].[уреди]

Српска држава и војска у Карађорђево време била је организована по нахијама. У почетку устанка најистакнутије војводе биле су обласни госпоради који су имали велику управну и војну власт над целим областима, односно више нахија, Шумадијом (Карађорђе), западном Србијом (Ненадовићи), источном Србијом (Миленко Стојковић). Захваљујући Карађорђевим војним успесима све више се учвршћивала једниствена државна власт. Реформом из 1811. власт је централизована, велике војводе постали су чланови владе са најјачим ресорима. Младен Миловановић који је предводио Карађорђеву опцију постао је војни министар, Јаков Ненадовић који је одустао од супротстављања Карађорђу постао је минстар унутрашњих послова, а Миленко Стојковић и Петар Добрњац нису хтели да се прихвате понуђених ресора и прогнани су из Србије. Милан Обреновић који је у почетку био најлојалнији Карађорђев сарадник, а касније, од 1810. опонент, умро је исте године у Букурешту, где је боравио као шеф српске мисије при врховној команди руске Дунавске војске. Његов млађи брат Милош Обреновић, будући кнез, као учесник у завери против Карађорђа, замало није био осуђен и погубљен.

На скупштини 1811. именоване су војводе команданти градова (утврђених места) и војводе на кнежинама. Војводе су поред војне имале и део управне власти у својим кнежинама, а биле су задужене и за прикупљање пореза који је предаван народној каси, односно Правитељствујушчем совјету. Судска власт била је у рукама магистрата, односно судова у којима су учествовали кнезови на кнежинама и кметови (сеоски или градски кнезови). Војводама је, због лоших искустава у претходном периоду изричито забрањивано мешање у судску грану власти. Све војводе од 1809, а посебно од 1811. добијале су војводске дипломе у којима је био назначен опсег њихове власти, села која припадају њиховим кнежинама, коме одговарају и сл.

Касније током 1812. Карађорђе је започео са именовањем војвода које су поред већ одређених кнежина имали војну и управну власт над већим територијама, односно нахијама. На крају 1813. у време када се очекивала турска офанзива, највиши званичници и најповерљивије личности из Карађорђевог окружења постављени су за војне заповеднике над више нахија, односно фронтова. Тако је кнез Сима Марковић, министар финансија, постављен за команданта западне Дринске војске, Младен Миловановић, министар војни за заповедника југоисточне војске, чије главно упориште је био систем фортификација Делиград. На југозападу команданти над већим територијама, као и заповедници резерве били су Карађоређви зетови војвода Антоније Пљакић и војвода Никола Карамарковић. Највеће овлашћење за управљање државом и војском 1813. добио је од Карађорђа Јанићије Димитријевић Ђурић, вождов најближи сарадник, његов први секретар.

Саме територијалне јединице (нахије и кнежине) разликовале су се по гео-стратешком значају, броју села, структури становништва, економској снази. Највећа је била Пожаревачка нахија, где су неке кнежине могле да имају више села него неке пограничне нахије. Посебан значај имали су утврђени градови - Београд, Шабац, Смедерево, Пореч. Само средиште државе била је Шумадија, друга престоница била је Топола, где је Карађорђе вршио мобилизацију војске и држао резерву.


Град Београд[уреди]

Капетани „екзерцир-мајстори“, задужени за обуку војске

Шумадија[уреди]

Београдска нахија [7][уреди]

Посавска кнежина београдске нахије

  • војвода и кнез Сима Марковић, из Великог Борака, посавске кнежине београдске нахије, члан Правитељствујушчег совјета (владе), попечитељ (министар) финансија, одликован руским орденом Св. Ане 2. степена 1811. Главнокомандујући западне дринске војске 1813 [8].
  • Павле Поповић, из Вранића, посавске кнежине београдске нахије, члан Правитељствујушчег совјета (владе) и Великог земаљског суда (Врховног суда), одликован руским орденом Св. Ане 2. степена 1811[9].
  • Милисав Чамџија из Борка, посавске кнежине београдске нахије, момак код кнеза Симе Марковића, пославио се приликом освајања Београда [10].
  • Никола Николајевић, учитељ из Остружнице, посавска кнежина београдске нахије, родом из Сурдука. Његов син Константин Николајевић, министар и капућехаја, оженио се Карађорђевом унуком Клеопатром Карађорђевић, сестром краља Петра.


Колубарска кнежина београдске нахије

Грочанска нахија[уреди]

Грочанска кнежина грочанске нахије


Туријска (космајска) кнежина грочанске нахије

  • Обор-кнез грочанске нахије (пре 1804) и војвода Вићентије Петровић из Кораћице
  • Грочански (туријски/космајски) војвода (до 1806) Јанко Катић из Рогаче, туријска (космајска) кнежина грочанске нахије, погинуо 1806.
  • Туријски војвода (од 1806) Марко Катић из Рогаче, туријска (космајска) кнежина грочанске нахије, погинуо 1810.
  • Туријски војвода (од 1810) Стеван Катић из Рогаче, туријска (космајска) кнежина грочанске нахије, умро 1813.
  • Туријски војвода (од 1813) Никола Катић из Рогаче, туријска (космајска) кнежина грочанске нахије, сестрић претходних војвода, узео презиме својих ујака, учествовао и у Другом српском устанку, у битки на Дубљу, после 1815. кнез кнежине космајске и судија суда за београдску нахију чије седиште је било од 1804. у Рогачи [12]

Смедеревска нахија[уреди]

Јасеничка кнежина смедеревске нахије

  • Војвода смедеревске нахије Ђуша Вулићевић из Азање, јасеничке кнежине, смедеревске нахије, погинуо у Смедереву 1805.
  • Смедеревски војвода Вујица Вулићевић из Азање, јасеничке кнежине, смедеревске нахије
  • Војвода јасеничке кнежине Станоје Главаш из Салевца, јасеничка кнежина смедеревске нахије
  • Обор-кнез јасеничке кнежине Радојко Којадиновић из Селевца, јасеничка кнежина смедеревске нахије


Подунавска кнежина смедеревске нахије

Јагодинска нахија[уреди]

Главно место Јагодина, где је био и магистрат (суд)

Левачка кнежина јагодинске нахије

  • Вукоман из Сабанте, левачка кнежина јагодинске нахије, члан Правитељствујушчег совјета
  • кнез левачке кнежине (од 1804) Петар Вукомановић из Сабанте, левачка кнежина јагодинске нахије
  • Левачки војвода Илија Вукомановић из Сабанте, левачка кнежина јагодинске нахије
  • Левачки војвода Стеван Јаковљевић из Белушића, левачка кнежина јагодинске нахије
  • Левачки војвода Јован Јаковљевић, из Белушића, левачка кнежина јагодинске нахије


Беличка кнежина јагодинске нахије


Темнићка кнежина јагодинске нахије

Крагујевачка нахија[уреди]

Главно место Топола где се налазио утврђен Карађорђев град


Карађорђеви најближи сарадници и телохранитељи (гарда)[15].

Обављали су најважније и најповерљивије послове и задатке. Према сведочењу очевидаца и савременика њихово појављивање на фронтовима уливало имало је непроцењив значај за морал војске јер су другим, осим бећара, највећим делом мобилисаним војницима уливали сигурност и осећај Карађорђеве присутности:

  • Јанићије Димитријевић Ђурић, вождов први секретар, родом из Страгара, јасеничка кнежина крагујевачке нахије, друга личност у држави 1812 - 1813. Једна сестра Јанићија Ђурића била је удата за капетана Ранка Матејића, сина кнеза Матеје Јовичића из Тополе, а друга сестра била је удата за сина Танаска Рајића, Карађођевог првог барјактара. Братанац Радован Ђурић оженио се сестром кнегиње Персиде Карађорђевић, рођ. Ненадовић, кћерком војводе Јеврема Ненадовића, Босиљком.
  • Стеван Филиповић (Јагњило), Карађорђев писар, син кнеза Ђуке, родом из Јагњила, лепенички кнежине крагујевачке нахије
  • Наум Крнар, секретар, родом из Москопоља, Албанија
  • Бимбаша Петар Јокић, командант Карађорђеве личне гарде (телохранитеља), родом из Тополе, јасеничка кнежина крагујевачке нахије
  • Буљукбаша Милован Гарашанин, родом из Липовца, јасеничка кнежина крагујевачке нахије
  • Барјактар Атанасије (Танаско) Рајић, из Страгара, јасеничка кнежина крагујевачке нахије
  • Барјактар Урош Новаковић, Жабари, лепеничка кнежина крагујевачке нахије, први пуцао у Битки на Мишару
  • Гаврило Ђурић, Карађорђев телохранитељ, убио 6. марта 1804. крагујевачког муселима (начелника турског МУП) Хасан-агу
  • Тома Вучић Перишић, Карађорђев телохранитељ, касније господар, намесник кнежевског достојанства 1840, родом из Вучковца, гружанска кнежина крагујевачке нахије, син Стеван ожењен унуком Стевана Добрњца. Вучићев брат од стрица митрополит Србије Мелентије Павловић, чији потомак по мајци Милан Стојадиновић, председник владе.
  • Војвода Младен Миловановић председник Правитељствујушчег совјета, попечитељ (министар) војни, одликован руским орденом Св. Ане 2. степена, из Ботуње, крагујевачке нахије. 1813. главнокомандујући источне - моравске и тимочке војске. Његова унука по кћерки Јоки је кнегиња Персида Карађорђевић, рођ. Ненадовић, а праунук краљ Петар I Карађорђевић.


Јасеничка кнежина крагујевачке нахије

  • Протојереј Атанасије Антонијевић из Буковика, јасеничке кнежине крагујевачке нахије, у Орашцу 1804. благословио Карађорђа и старешине. Његов братанац Лазар Арсенијевић Баталака.
  • Обор-кнез јасеничке кнежине Теодосије Маричевић из Орашца, јасеничка кнежина крагујевачке нахије, смртно рањен у личном обрачуну са Карађорђем 1805. Његови потомци Тодоровићи, Јоксимовићи и др. Праунук Велимир Тодоровић, министар унутрашњих послова 1902-1903.
  • Капетан јасенички Ранко Матејић, члан совета, син кнеза Матеје Јовичића из Тополе, јасеничка кнежина крагујевачке нахије, ожењен сестром Јанићија Ђурића
  • Јасенички барјактар Сима Милосављевић Паштрмац, родом из Паштрме, јасеничка кнежина крагујевачке нахије
  • Хаџи-Милутин Савић Гарашанин, родом из Гараша, јасеничка кнежина крагујевачке нахије, син Саве Бошковића, унук кнеза Вукашина Бошковића од Бошковића из Бјелопавлића [16]. Био је на хаџилуку у Јерусалину у Светој земљи. Хаџи Милутин и његов син Лука Гарашанин убијени 1842. у Барајеву. Син Илија Гарашанин, председник 10. и 18. владе Србије, министар унутрашњих послова, унук Милутин Гарашанин, председник 34. владе Србије. Потомак поручник Василије Гарашанин, родио се у Паризу, где је завршио и студије, вратио се у земљу да би као добровољац учествовао у Првом светском рату у ком је и погинуо. Потомак академик Милутин Гарашанин, познати археолог.
  • Радован Гарашанин, родом из Гараша, јасеничка кнежина крагујевачке нахије
  • Гаја Пантелић Воденичаревић, из Тополе, јасеничка кнежина крагујевачке нахије. Његове успомене су записане и више пута објављене.


Лепеничка кнежина крагујевачке нахије

  • Војвода бећара (сталне војске) града Београда Милоје Петровић, из Трнаве, лепеоничке кнежине крагујевачке нахије
  • Војвода жупске кнежине крушевачке нахије до 1812. Павле Цукић, родом из Крчмара, лепеничка кнежина крагујевачке нахије. Цукић је 1812. одлуком Правитељствујушчег совјета, смењен са положаја војводе, због злоупотреба у вршењу дужности. Пошто се одметнуо за њим и за Петром Николајевићем Молером расписана је државна потерница са смртном пресудом. Пошто се предао добио је опроштај, али је дошао у неспоразум са новопостављеним војводом на истој кнежини Милошем Сарановцем. Унук војводе Павла Цукића по кћерки Персиди је Радоје Домановић, познати књижевник, а посинак Петар Лазаревић Цукић, који је са Аном, кћерком војводе Петра Николајевића Молера имао сина Косту Цукића, министра финансија. Удовица војводе Павла Цукића, мајка је Милана Пироћанца, председника 31. владе Србије.
  • Војвода жупске кнежине крушевачке нахије од 1812. Милош Сарановац, родом из Саранова, лепеничке кнежине крагујевачке нахије
  • Војвода лепеничке кнежине крагујевачке нахије Благоје Маринковић, родом из Трнаве, лепеничке кнежине крагујевачке нахије
  • Обор-кнез лепеничке кнежине крагујевачке нахије Ђука Филиповић, родом из Јагњила, лепенички кнежине крагујевачке нахије, родоначелник Кнежевића.
  • Лепенички капетан Марко Филиповић, родом из Јагњила, лепенички кнежине крагујевачке нахије, Карађорђев пашеног. Родоначелник Кнежевића. Његови потомци генералштабни потпуковник Живан Кнежевић и Радоје Кнежевић, организатори пуча 27. марта 1941.
  • Војвода лепенички Божа Радојевић, родом из Чумића, лепенички кнежине крагујевачке нахије, отац Милоја Божића, ученика Велике школе [17].


Гружанска кнежина крагујевачке нахије

  • Војвода гружанске кнежине крагујевачке нахије Јован Димитријевић Добрача, родом из Добраче, гружанска кнежина крагујевачке нахије. По њему се зове Добрачина улица у Београду.

Рудничка нахија[уреди]

Главно место рудничке нахије била је Брусница у којој је било и седиште магистрата (суда)

Црногорска кнежина рудничке нахије

  • Господар Јаков Обреновић родом из Бруснице. Први родоначелник Обреновића. Његови данашњи потомци носе презиме Јаковљевић.
  • Војвода рудничке нахије Милан Обреновић родом из Бруснице, црногорска кнежина рудничке нахије, умро у Букурешту 1810. Други родоначелник Обреновића.
  • Војвода руднички Милош Обреновић, помоћник Миланов, књаз Србије, родоначелник краљевског дома Обреновића. Синови књаза Милоша су кнез Милан Обреновић и кнез Михаило Обреновић. Смрћу кнеза Михаила у атентату 1868, изумрла је најдиректнија линија мушких потомака књаза Милоша. Наследство престола прешло је на породицу следећег по времену рођења брата књаза Милоша, господара Јеврема и на престо је ступио његов унук кнез, потом краљ Милан. Смрћу краља Александра Обреновића изумрла је законита мушка линија краљевског дома Обреновића. Други сродници нису из разлога знаних у време хатишерифа укључени у владарски круг породице Обреновића. Потомци књаза Милоша по кћеркама, који су имали уставну могућност да постану владајући кнезови Србије су Бајићи од Варадије и Николићи од Рудне [18].
  • Миљко Радоњић, министар спољних послова и члан совјета, рудничка нахија
  • Стојан Павловић, судија и члан великог земаљског суда (врховни суд), родом из Беришића, црногорска кнежина рудничке нахије
  • Војвода карановачке кнежина рудничке нахије и града (Краљева) Антоније Ристић Пљакић, родом из Каменице, црногорска кнежина рудничке нахије, 1813. командант резерве, ожењен Карађорђевом кћерком Савом. Њихова кћерка Марија удата за пеш. капетана Антонија Павловића [19]. Потомак Карађорђа и војводе Антонија Пљакића је Милена Павловић Барили, позната сликарка.
  • Војвода црногорске кнежине рудничке нахије Милић Дринчић, родом из Теочина, црногорска кнежина рудничке нахије, погинуо 1814. на Дубљу.
  • Командант Ужица и командант ужичког града (утврђења) војвода Никола Карамарковић, родом из Луњевице, црногорска кнежина рудничке нахије, умро у Русији 1816. Ожењен Карађорђевом кћерком Саром. Њихова кћерка Катарина удата за Дуку Пешику, београдског трговца.
  • Војвода Јоксим Карамарковић, родом из Луњевице, црногорска кнежина рудничке нахије, погнуо на Равњу 1813.
  • Газда Никола Милићевић Луњевица, велетрговац, финансијер књаза Милоша, родом из Луњевице, црногорска кнежина рудничке нахије. Његова унука је краљица Драга Обреновић.
  • Јован Вукомановић, Срезојевци, рудничка нахија, брат кнегиње Љубице погинуо 1815. у нападу на Пожаревац. За његовог братанца Алексу удала се Мина Караџић, кћерка Вука Караџића. Зет, ожењен кћерком његовог брата генерал Ранко Алимпић, министар грађевина.


Качерска кнежина рудничке нахије

  • Војвода качерске кнежине рудничке нахије Арсеније Лома, родом из Драгоља, качерска кнежина рудничке нахије, убијен на превару 1815. Његов унук арт. мајор Сретен Ломић, био је командант окружне ћупријске војвске у ратовима 1876-7.


Моравска кнежина рудничке нахије

  • Војвода моравске кнежине рудничке нахије Лазар Мутап, родом из Прислонице, моравска кнежина, погинуо 1815.
  • Војвода Јован Курсула, родом из Цветака, моравска кнежина рудничке нахије, смртно рањен 1813. на Делиграду
  • Командант Ужица и командант ужичког града (утврђења) војвода Рака Левајац, родом из Д. Горјевице, моравска кнежина рудничке нахије

Западна Србија[уреди]

Ваљевска нахија[уреди]

Главно место Ваљево, где се налазио магистрат (суд)


Тамнавска и посавска кнежина ваљевске нахије:

  • Обор-кнез кнежине тамнавске и кнежине посавске Алекса Ненадовић, натпоручник фрајкора, из Бранковине, тамнавска кнежина ваљевске нахије, убијен у Сечи кнезова 1804.
  • Војвода ваљевске нахије Јаков Ненадовић, до 1806. командант ваљевске, шабачке и ужичке нахије, од 1811. први министар унутрашњих послова, једно време председник Правитељствујушчег совјета, одликован 1811. руским орденом Св. Ане 2. степена, из Бранковние, тамнавска кнежина ваљевске нахије. Његова унука кнегиња Персида Карађорђевић, рођ. Ненадовић, праунук краљ Петар I Карађорђевић.
  • Војвода ваљевски, протојереј Матеја Ненадовић, помоћник Јаковљев, први председник Правитељствујушчег совјета (1. владе Србије), одликован руским орденом Св. Ане 2. степена, из Бранковине, тамнавска кнежина ваљевске нахије. Ожењен сестром војводе Петра Николајевића Молера. Његов син је Љубомир Ненадовић, познати писац, министар просвете. Други син Светозар погубљен као учесник у завери против кнеза Михаила.
  • Војвода тамнавске кнежине ваљевске нахије Јеврем Ненадовић, из Бранковине, тамнавска кнежина ваљевске нахије. Његова кћерка кнегиња Персида Карађорђевић, рођ. Ненадовић, унук краљ Петар I Карађорђевић, а праунук краљ Александар Карађорђевић. Његов унук је и генерал Петар Топаловић, коме је теча генерал-мајор Ђорђе Протић, председник 6. владе Србије, чија је кћерка била утада за сина проте Матеје, Светозара Ненадовића. Тако су Ненадовићи и Топаловићи били у двоструком сродству.
  • Војвода посавске кнежине ваљевске нахије Сима Ненадовић, из Бранковине, тамнавска кнежина ваљевске нахије. Погинуо 1815. на Дубљу.
  • Никола Ненадовић, из Бранковине, тамнавска кнежина ваљевске нахије.
  • Петар Ненадовић, из Бранковине, тамнавска кнежина ваљевске нахије.
  • Војвода ваљевски ваљевске нахије Миливоје Тадић, родом из Ваљева, ваљевска нахија.
  • Војвода сокоске нахије Петар Николајевић Молер, родом из Бабине Луке, тамнавска кнежина ваљевске нахије, убијен 1816. Петар Николајевић Молер је 1812. одлуком Правитељствујушчег совјета, смењен са положаја војводе, због злоупотреба у вршењу дужности. Пошто се одметнуо заједно са Павлом Цукићем расписана је државна потерница са смртном пресудом. На његово место војводе сокоске нахије постављен 1812. Цинцар Марко. Пошто се предао добио је опроштај и 1812. осликавао Карађорђеву цркву у Тополи. Уочи турске офанзиве 1813. распоређен поново у војску.
  • Војвода у сокоској нахији Максим Крстић, родом из Босне.
  • Војвода рачанске кнежине Карамарко Васић или Кара Марко Васић, ковач из засеока Гручићи у Црвици, област Осат у средњем Подрињу (право име му је Марко Васић, а Карађорђе га је прозвао Карамарко)[20]
  • Веса Велимировић, члан Правитељствујушчег совјета од 1805, родом из Љубинића, посавске кнежине ваљевске нахије
  • Тамнавски капетан Живко Дабић, из Јаутине, кнежина ваљевске нахије, погинуо 1807. код Лознице.
  • Тамнавски капетан Гаја Дабић, из Јаутине, кнежина ваљевске нахије
  • Свештеник Марко Хаџић, родом из Бабине Луке, тамнавска кнежина ваљевске нахије, из исте породице Хаџи Рувим и Петар Николајевић Молер.
  • Посавски капетан Петар Ерић, из Звечке, посавска кнежина ваљевске нахије


Колубарска кнежина ваљевске нахије:

  • Обор-кнез колубарске кнежине ваљевске нахије Никола Грбовић, из Мратишића, колубарске кнежине ваљевске нахије
  • Војвода колубарске кнежине ваљевске нахије Милован Грбовић, из Мратишића, колубарске кнежине ваљевске нахије
  • Војвода колубарске кнежине ваљевске нахије Радован Грбовић, из Мратишића, колубарске кнежине ваљевске нахије
  • Војвода колубарске кнежине ваљевске нахије протојереј Стеван Грбовић, из Мратишића, колубарске кнежине ваљевске нахије
  • Војвода колубарске кнежине ваљевске нахије Лука Грбовић, из Мратишића, колубарске кнежине ваљевске нахије
  • Капетан у колубарској кнежини ваљевске нахије Јовица Милутиновић, из Санковића, колубарске кнежине ваљевске нахије
  • Обор-кнез колубарске кнежине ваљевске нахије Рака Тешић, из Мионице, колубарске кнежине ваљевске нахије, родоначелник Ракића. Његов унук је Димитрије Мита Ракић, министар финансија, који је са кћерком Милана Ђ. Милићевића, министра просвете, имао сина Милана Ракића, дипломату, конзула, познатог песника.


Подгорска кнежина ваљевске нахије:

  • Обор-кнез подгорске кнежине ваљевске нахије Илија Бирчанин, родом из Суводања, подгорска кнежина ваљевске нахије, убијен у Сечи кнезова 1804.
  • Обор-кнез (од 1804) и војвода подгорске кнежине ваљевске нахије Милић Кедић, родом из Суводања, подгорска кнежина ваљевске нахије, смртно рањен 1809.
  • Војвода подгорске кнежине ваљевске нахије (од 1804) Димитрије М. Кедић, родом из Суводања, подгорска кнежина ваљевске нахије
  • Подгорски капетан Бранко Бирчанин, (- 1832.) родом из Суводања, подгорска кнежина ваљевске нахије.
  • Кнез (од 1809 - 1832) Јован Симић Бобовац, родом из Бобове, подгорска кнежина ваљевске нахије.
  • Хајдук Дамњан Недић Кутишанац, родом из Осечине, подгорска кнежина ваљевске нахије, погинуо 1804. на Чокешини.
  • Хајдук Димитрије Недић, родом из Осечине, подгорска кнежина ваљевске нахије, погинуо 1804. на Чокешини
  • Хајдук Глигорије Недић, родом из Осечине, подгорска кнежина ваљевске нахије, погинуо 1804. на Чокешини.
  • Хајдук Михајло Недић, родом из Осечине, подгорска кнежина ваљевске нахије.
  • Хајдук Панта Дамњановић, родом из Осечине, подгорска кнежина ваљевске нахије, погинуо 1804. на Чокешини

Шабачка нахија[уреди]

Главно место Шабац, утврђење и седиште магистрата (суда)

Шабачки град и тамнавска и посавска кнежина шабачке нахије

  • Командант града Шапца (од 1807) и војвода тамнавске и посавске кнежине (од 1806) поп Лука Лазаревић, из Свилеуве, тамнавска кнежина шабачке нахије.
  • Обор-кнез тамнавске и посавске кнежине шабачке нахије Ранко Лазаревић, из Свилеуве, тамнавска кнежина шабачке нахије убиле га присталице јаничара 1800. у Шапцу. Лазаревићи су породично били кнезови и свештеници у шабачкој тамнави и посавини.
  • Посавско-тамнавски капетан Марко Р. Лазаревић, из Свилеуве, тамнавска кнежина шабачке нахије, убијен 1844. Његов праунук је Лука Лазаревић министар просвете у влади 1902-1903.
  • Протојереј Павле Лазаревић, из Свилеуве, тамнавска кнежина шабачке нахије, убијен 1815.
  • Посавско-тамнавски капетан Ђука Лазревић, из Свилеуве, тамнавска кнежина шабачке нахије.
  • Лазар Теодоровић, писар, касније члан совјета и капућехаја (спец. посланик) у Цариграду, из Свилеуве, тамнавска кнежина шабачке нахије, ожењен Девом кћерком кнеза Ранка Лазаревића. Са другом женом, сестром Димитрија Црнобарца, министра просвете, имао је једну кћерку која се удала за проф. Владимира Јакшића, сина Јакова Јакшића.
  • Војвода пожаревачке нахије и моравске (пожаревачке) кнежине (од 1812) Цинцар-Јанко Поповић, (од 1807) бимбаша, (од 1809) војвода бећара шабачке посаде, родом из Охрида, пореклом из Доње Белице, родоначелник Цинцар-Јанковића
  • Капетан у Шапцу Бакал Милосав, из Херцеговине
  • Барјактар Тодор Тоша Бојанић, из Требиња, Херцеговина, Карађорђев зет
  • Бојеви барјактар Секула Гавриловић из Миокуса, посавска кнежина ваљевске нахије
  • Јован Томић Белов, Црниљево, тамнавска кнежина шабачке нахије
  • Михајло Глувац, из Каменице, посавска кнежина шабачке нахије
  • Марко Штитарац, из Штитара, мачванска кнежина шабачке нахије, касније кнез поцерско-мачвански


Поцерска кнежина шабачке нахије

  • Обор-кнез поцерске кнежине шабачке нахије (до 1806) Илија Марковић, члан совјета, министар правде и председник Великог земаљског суда од 1811, родом из Грушића, поцерске кнежине шабачке нахије
  • Поцерски капетан Ђука И. Марковић, родом из Грушића, поцерске кнежине шабачке нахије
  • Војвода поцерске кнежине шабачке нахије (од 1806) Милош Стојићевић Поцерац, из Врањске, поцерска кнежина, погинуо 1811. приликом гоњења криминалаца. Његов праунук, син Милана Ђ. Стојићевића, поручник Ђорђе Стојићевић (1857-1878), погинуо у српско-турском рату 1878.
  • Војвода поцерске кнежине шабачке нахије (од 1811) Јанко Стојићевић Поцерац, из Врањске, поцерска кнежина, заробљен 1813. код Лешнице.
  • Капетан поцерски Ђука Стојићевић Поцерац, из Врањске, поцерска кнежина, убијен 1844. у Шапцу.


Мачванска кнежина шабачке нахије

  • Војвода мачванске кнежине шабачке нахије Стојан Чупић Змај од Ноћаја, родом из Салаша Ноћајског (Али-агин салаш), мачванска кнежина шабачке нахије, убијен 1815. у Зворнику. Његов унук по кћерки, арт. капетан Никола Чупић, добротвор, на предлог кнеза Александра Карађорђевића, узео је презиме по мајци Чупић.
  • Китошки војвода протојереј Никола Смиљанић, из Бадовинаца, мачванска кнежина шабачке нахије, убијен (отрован) 1815. Његови унуци по кћерки браћа Радовановићи, Павле и Љубомир, правници и адвокати, Коста и Ђорђе трговци стрељани су као атентатори на кнеза Михаила [21].
  • Мачвански кнез и војвода Остоја Спуж, родом из Шапца, мачванска кнежина шабачке нахије, члан магистата, родоначелник Спужића, породице из које је академик Владимир Спужић. Његов унук по кћерки је Владимир Јовановић, министар финансија, а праунук Слободан Јовановић.
  • Војвода прекодрински Сима Катић Прекодринац, родом из Босне
  • Мачвански капетан Илија Срдан, из Прњавора, мачванска кнежина шабачке нахије
  • Мачвански капетан Зека Буљукбаша, из Спрече, Босна, погинуо 1813. на Засавици, Равњу.
  • Мачвански капетан Игњатије Бјелић, из Црне Баре, мачванска кнежина шабачке нахије

Сокоска нахија[уреди]

Сокоска нахија обухватала је и део босанске Зворничке нахије. Касније је образован Подрински округ (нахија) под коју су потпале соскоска и део зворничке нахије.

Главно место шанац (утврђење) Баурић где се налазио и магистрат (суд).

Сокоска кнежина сокоске нахије


Јадранска кнежина

  • Војвода јадранске кнежине (од 1806) Антоније Анта Богићевић, родом из Клубаца, рађевинска кнежина сокоске, односно зворничке нахије, умро 1813. у Лозници. По кћерки Томанији Обреновић, рођ. Богићевић и унуку Милошу Обреновићу, његов праунук је краљ Милан. Син војводе Анте Богићевића је потпуковник Милош Богићевић, 2. градоначелник Београда, помоћник министра унутрашњих послова (стрељан 1844), а унуци Михаило Богићевић, 18. градоначелник Београда, министар, Милан Богићевић, министар правде, генерал Антоније Богићевић, кнежев ађутант, министар војни, зет Хаџи-Томе.
  • Војвода јадранске кнежине (од 1813) Богосав Богићевић, родом из Клубаца, рађевинска кнежина сокоске, односно зворничке нахије. Син војводе Антонија Анта Богићевића.


Кнежина рађевина зворничке нахије

  • Кнез рађевске кнежине Крста Игњатијевић

Југозападна Србија (Рујно, Стари Влах и Рашка)[уреди]

Ужичка нахија[уреди]

Главно место Ужице, где је био магистрат

  • Војвода архимандрит Хаџи Мелентије Стевановић, архимандрит манастира Рача, родом из Бирча, Подриње (Стара Херцеговина), или из Осата[20] у средњем Подрињу.
  • Војвода рачанске кнежине Карамарко Васић или Кара Марко Васић, из засеока Гручићи у Црвици, област Осат у средњем Подрињу (право име му је Марко Васић, а Карађорђе га је прозвао Карамарко)[20]
  • Командант ужичког града војвода Алекса Поповић, родом из Субјела, црногорска кнежина рудничке нахије, убијен 1815. у Ужицу.
  • Војвода златиборски Михаило Радовић, родом из Равни, златиборска кнежина ужичке нахије
  • Војвода рујанске кнежине Милош Обреновић, родом из Добриње, добрињске кнежине рудничке нахије, помоћник војводе Милана Обреновића, од 1815. кнез Србије.
  • Војвода старовлашке кнежине Петроније Шиша, из Старог Влаха, (Стара) Херцеговина, погинуо 1813. на Засавици, Равњу.
  • Капетан пожешке кнежине Јован Митровић Демир, из Драженовића, пожешка кнежина. Родом из Херцеговине, његов братанац војвода Вуле Хаџић, погинуо у Херцеговачком устанку 1875. Ожењен сестром кнеза Максима Рашковића, а кћерка удата за Косту Чолак-Антића, сина војводе Чолак Анте Симеоновића. Његов унуци Чолак-Антићи су арт. потпуковник Илија Чолак-Антић командант Ибарске војске 1876-1877, и арт. потпуковник Лазар Чолак-Антић, командант на Јанковој клисури, а праунуци Бошко Чолак-Антић, маршал краљевског двора и посланик и дивизијски генерал Војин Чолак-Антић [22].

Чачанска нахија[уреди]

Главно седиште Карановац (Краљево), где је био магистрат

Пошта се налазила у Карановцу и Чачку.

  • Аврам Лукић, члан совјета, родом из Заблаћа, пожешка кнежина, убијен 1815. у Зворнику .[23].

Драгачевка кнежина чачанске нахије

  • Војвода драгачевски Милутин Илић, из Гуче, драгачевска кнежина чачанске нахије
  • Ђорђе М. Протић Илић, из Гуче, драгачевска кнежина чачанске нахије

Студеничка кнежина чачанске нахије

  • Војвода поп Филип Петровић, из Брезове, студеничка кнежина чачанске нахије


Старовлашка кнежина чачанске нахије

  • Кнез и војвода Максим Рашковић, из Штитковца, старовлашка кнежина. Рашковићи су вероватно најстарија породица обор-кнезова, за коју постоје сведочанства да су имали берате. Кнезови Рашковићи били су предводници устанка у Старој Србији у време аустријско-турских ратова 1688. и 1690. Део породице одселио се заједно са патријархом Арсенијем Чарнојевићем у Аустрију, одакле је део отишао у Русију.[24]. Кнез Атанасије Рашковић (1697-1753) вођа је устанка у Старом Влаху у време аустријско-турског рата, као и Хаџи-Мојсије Рашковић, пуковник речне граничарске и народне милиције у Славонији и др.[25]. Кнез Максим Рашковић није имао деце. Његови потомци, по рођеној сестри, која је била удата капетана Јована Митровића Демира су арт. потпуковник Илија Чолак-Антића и арт. потпуковника Лазара Чолак-Антића, као и Бошко Чолак-Антић, маршал двора краља Петра и дивизијски генерал Војин Чолак-Антић.
  • Кнез Јован Рашковић, из Штитковца, старовлашка кнежина

Ново-пазарска кнежина чачанске нахије

Трнавска кнежина чачанске нахије

Крушевачка нахија[уреди]

Главно место Крушевац, где је био магистрат

Источна Србија (Тимочка крајина)[уреди]

Алексиначка нахија[уреди]

Главно место Ражањ, где је био магистрат (суд)

Пошта у Ражњу и Алексинцу.

Ражањска кнежина и Ражањ

  • Војвода ражањске кнежине (до 1809) Ђорђе Крагић, из Скорица, ражањска кнежина алексиначке нахије, погинуо 1809. на Чегру, Каменици.
  • Војвода ражањске кнежине (од 1809) Петар Крагић, из Скорица, ражањска кнежина алексиначке нахије, погинуо 1813. на Делиграду.

Пограничне војводе:

Гургусовачка нахија[уреди]

Главно место Гургусовац (Књажевац) где је био и магистрат (суд).

Црноречка нахија[уреди]

Главно место Зајечар где је био магистрат (суд)

Крајинска нахија[уреди]

Главно место Неготин (Неготина), где се налазио магистрат (суд).

Крајински баш-кнезови:

  • Крајински кнез Перча Стан. Карапанџић, из Неготина, крајинска кнежина крајинске нахије
  • Крајински војвода Перча Стан. Карапанџић, из Неготина, крајинска кнежина крајинске нахије
  • Војвода крајинске нахије (од 21. августа 1811 [31]) Хајдук Вељко Петровић, родом из Леновца, црноречка нахија, погинуо 1813. у Неготину.[32].. Ожењен сестром Станоја Главаша, потомци по једином сину Хајдук-Вељковићи.
  • Војвода крајинске нахије од 1. августа 1813 [33]) Милутин Петровић, родом из Леновца, црноречка нахија. Био је ожењен Станицом из породице капетана Радича Петровића. Његов праунук санитетски пуковник Миливој Петровић, „херој са Червнтије“, један од оснивача стоматологије у Србији. Ожењен је био једном од праунуке војводе Чолак-Анте Симеоновића.
  • Крајински капетан Миљко Петровић, родом из Леновца, црноречка нахија. Погинуо 1829. у борби против Турака у Влашкој.
  • Крајински капетан Миленко Теодоровић, родом из Леновца, црноречка нахија, Хајдук-Вељков братанац, борио се и у Другом српском устанку 1815.
  • Капетан Стојан Абраш, из Буковча, крајинска кнежина крајинске нахије

Кладовска нахија[уреди]

Главно место Кладово где је био магистрат

Поречка нахија[уреди]

Главно место Пореч где је био магистрат.

Источна Србија (Браничево)[уреди]

Пожаревачка нахија[уреди]

Главно место Пожаревац где је био магистрат (суд).

  • Рамски војвода, обласни господар пожаревачке и поречке нахије (до 1811) Миленко Стојковић, родом из Кличевца, рамске кнежине пожаревачке нахије. Прогнан из Србије 1811. Прадеда генерала Михаила Живковића и Јована Јовановића Пижона, посланика (амбасадора) Краљевине Србије .[27]. 785.
  • Млавски војвода Петар Теодоровић Добрњац, родом из Добрње, млавске кнежине пожаревачке нахије. Прогнан из Србије 1811. Његова кћерка Љубица удала се за Кузмана Лазаревића, сина војводе поп Луке Лазаревића. Унук војводе Петра Добрњца је пуковник Миливоје Стојановић „Брка“, командант 12. пука Шумадијске дивизије, који је први избио на Косово 1912. године.
  • Војвода пожаревачке нахије (од 1812) и пожаревачке кнежине пожаревачке нахије Цинцар Јанко Поповић, родом из Охрида, родоначелник Цинцар-Јанковића. Његови унуци су Велимир Тодоровић, министар унутрашњих послова 1902-1903, Босиљка Јанић, рођ. Цинцар-Јанкоивић, велика добротворка и др.
  • Јован Протић, члан совјета за пожаревачку нахију, родом из Пожаревца, пожаревачке кнежине пожаревачке нахије. Син пожаревачког протојереја, отац генерал-мајора Ђорђа Протића, кнежевог представника (председника владе), чијом кћерком је био ожењен Светозар Ненадовић, син проте Матеје Ненадовића.


Пожаревачка кнежина пожаревачке нахије

  • Обор-кнез пожаревачке кнежине пожаревачке нахије Момир Протић, родом из Лучице, пожаревачке кнежине пожаревачке нахије. Родоначелник Момировића. Његов син је војвода Иво Момировић, једна кћерка удала се за Будимира Матејића, сина млавског војводе Паула Матејића, а друга Наумка за Ристу Данића, председника београдске општине (градоначелника). Праунук кнеза Момира по унуци Софији Гарашанин, рођ. Данић је Милутин Гарашанин, председник министарског савета (владе), син Илије Гарашанина. Потомци кнеза Момира по унуци Јелени Жујовић, рођ. Данић су академик Јован Жујовић и потпуковник др Младен Жујовић.
  • Војвода пожаревачке кнежине пожаревачке нахије Иван Иво Момировић, родом из Лучице, пожаревачке кнежине пожаревачке нахије. Смењен са пложаја 1811.


Рамска кнежина пожаревачке нахије

  • Војвода кнежине рамске пожаревачке нахије (од 1811) Живко Шљивић, из Брежана, нахија пожаревачка
  • Војвода кнежине рамске пожаревачке нахије Јанко Шљивић, из Брежана, нахија пожаревачка, погинуо 1813.


Млавска кнежина пожаревачке нахије

  • Војвода млавске кнежине пожаревачке нахије (од 1811) Пауљ Матејић, из Мељнице, моравска кнежина пожаревачке нахије. Његов син Будимир Матејић оженио се кћерком кнеза Момира, а сестром војводе Иве Момировића.
  • Стеван Добрњац, родом из Добрња, брат војводе Петра Добрњца, млавске кнежине пожаревачке нахије. Његова унука удала се за Стевана Вучића Перишића сина господара Томе Вучића-Перишића.

Хомољска кнежина пожаревачке нахије

  • Војвода хомољске кнежине пожаревачке нахије (од 1811) Илија Стошић, родом из Жагубице, хомољске кнежине пожаревачке нахије. Његов унук по кћерки Милосави удатој за Стевана Протића из Пожаревца је генерал Коста С. Протић, други намесник краљевског достојанства и председник 38. владе Србије, који је био ожењен унуком Бошка Тадића, ученика Велике школе.

Ћупријска нахија[уреди]

Главно место Ђуприја, где је био и магистрат (суд).

  • Обор-кнез Петар, из Гложана, ресавска кнежина ћупријске нахије, убијен 1804. у Сечи кнезова.
  • Ресавски војвода Стеван Синђелић, из Грабовца, ресавске кнежине ћупријске нахије, погинуо 1809. на Чегру, Каменица.
  • Ресавски војвода Милован Синђелић, из Грабовца, ресавске кнежине ћупријске нахије
  • Кнез Милија Здравковић, члан совјета, родом из Ломнице, ресавска кнежина ћупријске нахије. Убијен 1814. у Београду.
  • Војвода ресавске кнежине ћупријске нахије (од 1809) Милосав Здравковић, из Ломнице, ресавска кнежина ћупријске нахије. Ожењен кћерком војводе Стевана Синђелића.
  • Ресавски капетан Илија Барјактаровић, из Извора, параћниска нахија
  • Сава Илије Барјактаровића, из Извора, параћниска нахија
  • Барјактар Стојан Кутула, из Лешја, ресавске кнежине ћупријске нахије. Борио се у фрајкору и на Делиграду, родоначелник Лешјанина. Кмет у селу Лешје, потом вилајетски кнез у Параћину 1832. Његов братанац Рајко Лешјанин, други намесник кнежевског достојанства 1868, министар правде. Прадеда генерала Милојка Лешјанина.

Остали[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Најпрецизнији списак по нахијама дао је Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883. (даље скраћено КН). За податке о наведеним личностима разврстаним по азбучном реду види и Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине (даље скраћено ММ). Вид. и Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Београд – Загреб, Српска штампарија 1901, 1903, 1904, I књ (даље скраћено АГ).
  2. ^ Према званичном Породичном правилнику из 1909. тачно су одређени чланови краљевског дома према уобичајеној хијерархији која подразумева да је Краљ старешина дома (породице), његов син престолонаследник, потом иду други синови (ако их има). Наслеђивање престола прописано је уставом и односи се на мушке чланове породице, према уобичајеној хијерархији владар, његов најстарији син (примогенитура), његов најстарији син. Ако владар нема мушких наследника, наследник је његов брат и по истом принципу, његов најстарији син, па следећи син итд. У случају да уопште нема мушких наследника, што се није догодило Карађорђевићима, али јесте Обреновићима, начин наслеђивања престола одређује се Уставом. У основи у Уставима Србије од Хатишерифа надаље, предвиђено је да ако нема мушких наследника Милоша Обреновића, њега наслеђује потомство следећег по реду рођења брата, односно мушко потомство господара Јеврема, до чега је и дошло ступањем на престо кнеза, потом краља Милана. За случај да нема мушких потомака ни од Јеврема нити од Јована Обреновића, предвиђено је било да престо наследи најстарији мушки потомак најстарије кћерке књаза Милоша, уз одобрење Скупштине и онда опет истим редом. Питање престолонаслеђа био је проблем који је од почетка до краја пратио породицу Обреновића. Вид. Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835—1941), Београд 1988
  3. ^ Вид. Родословне таблице српских династија и властеле, Београд 1991, стр. 270, Родослов Карађорђевића.
  4. ^ У његовој кући данас се налази Позоришни музеј, поред Вуковог и Доситејевог музеја у Београду.
  5. ^ Вероватно неки близак род, син, братанац ваљевског војводе Миливоја Тадића. Родоначелник породице познате под неформалним именом Баба-Стакићи. Његовим унука и праунукама ожењени су били Ђорђе Симић председник министарског савета (владе), генерал Коста Протић, намесник краљевског достојанства, генерал Милован Павловић, министар војни, војвода Радомир Путник и др.
  6. ^ На овом списку налазе се и личности које су непосредно везане за Први српски устанак, као што су кнезови и свештенци убијени у Сечи кнезова и др.
  7. ^ „Београдска и грочанска нахија. Ове су се нахије у Карађорђево доба делиле на две: на београдску (...) и грочанску (...). КН, 16.
  8. ^ Ненадовић (1883), стр. 113.
  9. ^ Ненадовић (1883), стр. 115.
  10. ^ КН, 156.
  11. ^ Вид. Велибор Берко Савић, Ненадовићи, Ваљево 2004, pp. 190-201.
  12. ^ MM, стране 246
  13. ^ 6. април 1859 - 27. октобар 1860. Вид. Списак председника влада Србије. Цветко Рајовић и Милица Илић имали су кћерке Драгу Орешковић и Катарина Калинић.
  14. ^ 19. децембар 1887 - 14. априла 1888, 22. фебруар 1889 - 11. фебруар 1891, 23. новембар 1893 - 12. јануар 1894, 21. септембар 1903 - 27. новембра 1904, 1. март 1906 - 17. април 1906. Вид. Списак председника влада Србије. Рођени брат Вула Илића Коларца био је Грујица Илић, „подвојвода“. „Сава Грујић унук је овом Грујици, Илићу Коларцу. Зато је Сава и пренео кости војводе Вула Колараца из Букурешта у Београд 17 септембра 1889. и сахранио их у палилуском гробљу до цркве у гробници Вулове кћери Милице жене Цветка Рајоваћа“ ММ2, 179.
  15. ^ Имали су знатно већи значај него што би неупућени могли закључити само по формалним звањима.
  16. ^ Вид. Дејвид Мекенхи, Илија Гарашанин, Београд 1987, стр. 27.
  17. ^ Милоје Божић је био члан апелационог суда, имао је три сина и више унука. У његовој кући у Господар Јевремовој улици, данас се налази Позоришни музеј
  18. ^ Према Уставу из 1835 и султановом берату и вољи књаза Милоша, детаљно је предвиђен начин наслеђивања престола у породици Обреновић, према коме „ићи ће насљедственост са оца на најстаријег сина“ у фамилији садашњег књаза Милоша Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија мушкараца њени, у фамилији старијега брата Његова, Јована Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија и мушкараца његови, у фамилији млађег његовог брата Јефрема Теодоровића Обреновића“, чији је унук био краљ Милан. Према истом Уставу у случају „изумртија мушке врсте све фамилије Књаза Милоша, Јована и Јефрема Теодоровића Обреновића“ прелази наследство престола на најстаријег сина „најближе и најстарије врсте кћери од фамилије Обреновића“, тако да последњи кнез од мушке фамилије Обреновића, с одобрењем државног савета и Народне скупштине посини и природи, тј. прими у српско држављанство, ако је страни држављанин, „по праву првородства најстаријега сина исте женске врсте“. Према Уставу из 1869 (чл. 10), када је изумрла књаз-Милошева, директна мушка линија Обреновића, а на престо ступио Милан Обреновић из бочне гране Обреновића, „по старим народним закључењима пре 1839, која су утврђена и закључењима Свето-Андрејске скупштине од 1858, као и велике народне скупштине, држане 20. јунија 1868. године, и по гласу султанских берата и хатишерифа од године 1830 и 1868“, предвиђено је да у случају да „би садањи Књаз Милан без мушког потомства преминуо, онда прелази наследство престола србског на мушке потомке Књаза Милоша од кћери његових, тако да народ српски од ових потомака бира себи за наследног Књаза онога, кога нађе да је најдостојнији“. Од синова књаз-Милошевих кћери 1869 најистакнутији је био барон Милош Бајић од Варадије (1822—1897), финансијер српских часописа у Војводини и велики добротвор српске гимназије у Новом Саду. У Уставу из 1888 више се не спомињу синови кћерки кнеза Милоша, аустријски држављани, барони Бајићи од Варадије и Николићи од Рудне. Према аналогији са Уставом из 1869, а пошто су и Милан и Александар били јединци, могући наследник престола могао је бити најближи краљев рођак из лозе Обреновића по женској линији, што је био брат од тетке краља Милана, пуковник Александар Константиновић, син Анке Константитовић, рођ. Обреновић, коју су заједно за кнезом Михаилом убили атентатори у Кошутњаку 29. маја 1868. Пуковник Константиновић, као противник краљеве женидбе није био у добрим односима са краљем Александром, а односи су додатно погоршани удајом његове кћерке Наталије Константиновић за сина црногорског краља Николе Петровића, кнеза Мирка, који је сматран водећим руским кандидатом за престо Србије. Уочи мајског атентана, као о могућем наследнку говорило се и о Ђорђу, ванбрачном сину краља Милана и Артемизе Христић, супруге Милана Христића, дипломате у Цариграду и сина некадашњег председника Владе Србије Филипа Христића, као и једном руском кнезу, енеглеском војводи и др. Вид. Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835—1941), Београд 1988, стр. 74, ММ, Додатак Поменику 1888, стр. 13.
  19. ^ Вид. Родословне таблице српских династија и властеле, Београд 1991, стр. 270.
  20. ^ а б в Сто година цркве у Црвици и развој духовног живота у Осату, Цветко Стојкановић, Stefan Co Арсенијевић, Бајина Башта (2009)
  21. ^ КН, 591
  22. ^ КН, 686, 725. Постоји детаљан родослов Чолак-Антића из 1905.
  23. ^ КН, 686.
  24. ^ У обе царевине добили су племство као признање старијег племства
  25. ^ Вид. Историја српског народа, КН, 699. Ниједан берат међутим није сачуван. Најинфомративнија књига о Рашковићима је књига Војислава Суботића, Кнезови Рашковићи у историји Срба, Београд 2001. Нажалост, неки делове родослова и одређени подаци нису довољно документовани. Потпуно је поуздана у погледу прибављене изворне историјске грађе и биографија Рашковића из XVII и XVIII века. Рашковићи се често помињу у литератури, на пример у роману Сеобе Милоша Црњанског, као најистакнутија српска породица међу досељенима у данашњу Војводину, а касније и Русију.
  26. ^ а б Ненадовић 1883, стране 317
  27. ^ а б КН,
  28. ^ КН, 715. Биографију дивизијског генерала Војина Чолак Антића вид. М. Бјелајац, Генерала и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941, Београд 2004, стр. 136.
  29. ^ Бошко и Војин Чолак-Атнићи синови су потпуковника Илије Чолак-Антића, а унуци Димитрија Матића, министра. Старија грана Чолак-Антића по женској линији води порекло и од кнезова Рашковића, односно сестре кнеза Максима Рашковића
  30. ^ Ненадовић (1883), стр. 729.
  31. ^ Вид. КН, стр. 741, препис војводске дипломе
  32. ^ КН, 735.
  33. ^ Вид. КН, стр. 766, препис војводске дипломе
  34. ^ Филип Христић је био члан породице Хаџи-Томини, или Хаџи-Томићи (Хаџитомићи).

Литература[уреди]

  • Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883.
  • Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине.
  • Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Београд – Загреб, Српска штампарија 1901, 1903, 1904, I књ.
  • Миодраг Матицки: Читанка Првог српског устанка, Чигоја, Београд, 2004.
  • Сен-Рене Таљандије: Србија у девентаестом веку, Линеа, Краљево, 1990.