Рат на Косову и Метохији

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Споразум из Рамбујеа)
Рат на Косову и Метохији
Део
На слици: срушени генералштаб Војске Југославије, кола прекривена рушевинама, гроб убијених бораца ОВК и амерички F-15 који полеће.
На слици: срушени генералштаб Војске Југославије, кола прекривена рушевинама, гроб убијених бораца ОВК и амерички F-15 који полеће.
Време: 22. април 199610. јун 1999.
Локација: СР Југославија
Узрок рата: Албански сепаратизам
Резултат: Аутономна покрајина Косово и Метохија постаје међународни протекторат Уједињених нација, у саставу СРЈ (Србије)
Промене у територији:
Сукобљене стране
Flag of FR Yugoslavia.svg
СР Југославија
UCK KLA.svg
Ослободилачка војска Косова
ФАРК
НАТО
НАТО
Заповедници
Слободан Милошевић
(председник СРЈ)
Драгољуб Ојданић
(начелник генералштаба Војске Југославије)
Небојша Павковић
(командант Треће армије ВЈ)
Владимир Лазаревић
(командант Приштинског корпуса ВЈ)
Хашим Тачи
(политички представник ОВК)
Сулејман Селими
(начелник штаба ОВК до маја 1999.)
Агим Чеку
(начелник штаба ОВК од маја 1999.)
Весли Кларк
главни командант НАТО снага у Европи
Хавијер Солана
(генерални секретар НАТО пакта)
Јачина
14.000 на КиМ Преко 20.000 ОВК герилаца
Губици
1.002 војника (659, од чега 2 руска добровољца) и полицајца (343) (1. јануар 1998. - 10. јун 1999)
271 од дејстава НАТО[1]
2.000+ ОВК герилаца, 4 авиона НАТО
{{{подаци}}}

Рат на Косову и Метохији или Косовски сукоб означава два паралелна оружана сукоба око српске покрајине Косово и Метохија у другој половини деведесетих година двадесетог века. Први је био сукоб албанских терориста из редова Ослободилачке војске Косова са једне стране и југословенских снага безбедности са друге (199699), а други сукоб је бомбардовање војних и цивилних циљева на Косову и Метохији и широм СРЈ од стране НАТО пакта предвођеног Сједињеним Америчким Државама (24. март 199910. јун 1999).

Интервенција НАТО пакта је извршена без дозволе Уједињених нација, а повод за интервенцију биле су оптужбе да југословенске и српске власти плански врше етничко чишћење косовских Албанаца и неприхватање споразума из Рамбујеа од стране југословенских власти. Рат је окончан доношењем Резолуције 1244 по којом је Југославија привремено предала суверенитет над Косовом и Метохијом Мисији Уједињених нација на Косову. Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласили независност Косова, што Србија не признаје.

По многима, овај рат је наставак и део ратова, који су довели до распада бивше Југославије, за које се веровало да су окончани Дејтонским споразумом.

Позадина сукоба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Историја Косова и Метохије, Велика Албанија и Распад СФРЈ

Међуетнички сукоби између Албанаца и Срба почињу након Велике сеобе Срба те опште промене етничке структуре на Косову и Метохији.[2] До почетка Другог светског рата, Срби на Косову и Метохији су били подвргнути појединачном и масовном терору Албанске популације, са документованим случајевима убистава, рањавања, силовања, пљачке, паљења кућа и села и протеривања.[2] Током Првог светског рата дешавали су се упади Качака са територије Албаније на подручје Метохије, као и напади локалног становништва албанске националности на трупе и цивиле Краљевине Србије.[2] Повратком српске војске после Албанске голготе и пробоја на солунском фронту, тада инкорпориране у југословенску, долази до отпора Качака који је немилосрдно и у крви угушен.[3] У периоду између два светска рата Краљевина СХС а касније и Краљевина Југославија отпочеле су колонизацију Косова и Метохије из мање развијених и пасивних крајева, што је изазвало отпор Албанаца и донекле променило етничку структуру.[2] У Албанији, као и у многим другим земљама у том периоду, се јављају националистички покрети, односно национално буђење. Они за циљ имају протеривање колониста и староседелаца неалбанске националности, те припајање Косова и Метохије Албанији, односно стварање Велике Албаније.[2] У суштини, националистички покрет Албанаца је своје циљеве као и средства (методе) постизања тих циљева оформио стварањем Прве, Друге и Треће призренске лиге.

Пре, током и након Другог светског рата подручје Косова и Метохије је у политичком, демографско-етничком, војном и економском смислу било изузетно нестабилно. Мајоризација албанске популације након завршетка албанске побуне у Бајгори и Дреници и уништења Балиста 1944—1952. узимала је маха, делом и због отворене границе ка Албанији и замисли инкорпорације Албаније у тадашњу СФРЈ, односно стварања велике федерације. Током друге половине 20-ог века примећени су притисци на преостале неалбанске породице, онемогућавањем мирног живота, уништавањем покретне и непокретне имовине и тихим терором, што је и довело до одласка око 100.000 Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије до 1987.[4][2] Албанска већина је вршила активну дискриминацију Срба и Црногораца те довела исте у изузетно тешку ситуацију крајем 1980-их, на шта је утицала и лоша економска ситуација и криза у којој се нашла СФРЈ након Титове смрти.[5][6]

У Приштини су 11. марта 1981. избиле изузетно насилне и рушилачке демонстрације Албанаца које су са паролама Косово Република и Трепча ради, Београд се гради захватиле цело Косово и у крви угушене од стране полиције и војске. Укупно је око 11 Албанаца убијено током нереда који су се претворили у оружани сукоб а преко 4200 ухапшено. Погинуо је и један полицајац а преко педесет демонстраната и неколико полицајаца рањено.[7] Ово је оставило тешке последице по стабилност земље и створило предуслове за будуће конфликте и сукобе.[8] Албанци су, уживавши етничку већину, захтевали већа права и већу самосталност покрајине. Први озбиљнији политички окршаји су се одиграли у периоду 1987-91. године. Комунистичко руководство није било способно да реши међуетничке тензије које су често и прикриване и умањиване. Неки од најзначајнијих тренутака, како у новијој историји Србије, тако и у успону Слободана Милошевића, тадашњег председника председништва СР Србије, догодили су се 1987. и 1989. године. Најпре је у Косову Пољу, на митингу и састанку са партијским руководством и представницима Срба са КиМ Милошевић изговорио речи које су га уздигле на политичком пољу и отпочеле постепену дестабилизацију и борбу за превласт у руководству Комунистичке партије у Србији.[9] Након тога, на прослави 600 година Косовске битке 28. јуна Милошевић на Газиместану одржао један од највећих митинга у историји државе пред око милион људи.[10] Затим су уследили и уставни амандмани, којим је СР Србија повратила надлежности које су јој одузете федералним уставом из 1974. године. Овај устав је аутономним покрајинама Војводини и Косову гарантовао положај сличан као и осталим републикама чланицама СФРЈ, иако то није званично потврђено. Осамдесетих су ове две покрајине имале засебна места у председништву. Укидање ових привилегија најпре је изазвало протест косовских Албанаца, а потом, кад је почео распад СФРЈ, први пут је захтевана независност. Уследиле су масовне демонстрације Албанаца 28. марта 1989. који су захтевали повраћај на претходно стање и враћање надлежности покрајине, које су оштро и у крви угушене од стране снага реда СФРЈ, и којом приликом је погинуло 22 демонстранта и два полицајца.[11] Осим етничких Косово и Метохију су притискали и економски проблеми, где је покрајина била један од најсиромашнијих крајева тадашње СФРЈ.

Од увођења вишестраначја у Југославији, Албанци су бојкотовали српске власти. Бојкотован је, између осталог, и попис становништва 1991. Вођа албанског отпора био је Ибрахим Ругова, књижевник и лидер ДСК, од 1990. председник непризнате републике Косово, коју је 1989, прогласио албански део распуштене скупштине Косова и Метохије. Паралелно са званичним органима Републике Србије, косовски Албанци су организовале паралелне структуре власти и школства. Ипак, проблем Косова и Метохије није био у жижи светске јавности све док су трајали сукоби у Хрватској и Босни и Херцеговини. Ови ратови током распада СФРЈ, касније увођење економских санкција Савезној Републици Југославији су додатно отежале живот становништва. Са културолошких и социјалних страна дошло је до кримогенизације друштва, остављене су тешке последице по социјану сигурност грађана и сиромашења земље.

Представници Републике Србије и косовских Албанаца су 1996. постигли договор о повратку албанских ђака из импровизованих школа у државне школе. Пуних годину дана ниједна страна није применила ништа од договореног. У јесен 1997. албански студенти су започели демонстрације, који су се претворили у немире. Студенти су тражили да им се омогући преузимање Универзита у Приштини и школовање ван система Републике Србије.

Борбе ОВК и српских снага[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Ослободилачка војска Косова

Први сукоби[уреди]

Готово непримећено у медијима, рат на Косову је отпочео 22. априла 1996. године, сукобима између албанских герилаца из ОВК, који су финансирани од стране албанске дијаспоре, и југословенске полиције. Са око 150 побуњеника ОВК је 1996. отпочела оружане нападе у Приштини, Вучитрну, Косовској Митровици, Пећи, Сувој Реци, Подујеву и другим местима на Косову и Метохији.[12] Највећи део наоружања ОВК је потицао из Албаније, када су војна складишта албанске војске опљачкана током немира због краха пирамидалног система банака. Оружје је кријумчарено преко тешко проходних планина на југословенско-албанској граници. ОВК је такође имала центре за обуку на територији Албаније.

Већину првих жртава ОВК чинили су Албанци који су били припадници МУП Србије или су на неки други начин сарађивали са властима Републике Србије. Почетком 1997., 16. јануара, подметањем бомбе испод аутомобила тешко је рањен тадашњи ректор Приштинског универзитета Радивоје Паповић.[12] У јесен 1997. припадници ОВК су извели низ напада на патроле и станице МУП Србије тако да је до октобра исте године страдало око 30 људи.[12] Напади су вршени лаким пешадијским наоружањем и тромблонским минама. Специјални амерички представник Роберт Гелбарт је 23. фебруара 1998. у Београду изјавио да је „ОВК без икакве сумње терористичка организација“.[13][14] ОВК је деловала као скупина више неповезаних група, међу којима најважније је била дреничка група на чијем челу је био Адем Јашари. Почетком 1998. број припадника ОВК порастао је на око 500.[тражи се извор од 10. 2013.] После неколико напада на припаднике МУП и неуспешне акције хватања Јашарија 22. јануара, полиција је 5. марта 1998. опколила Јашаријеву кућу у селу Доње Преказе. Јашари је убијен у сукобу, а погинуло је још око 50-60 особа, међу којима и жене и деца.[14][15]

Овај сукоб је хомогенизовао Албанце, који су се од тог догађаја масовније прикључивали ОВК, а САД и Европска унија су оптужиле Србију за прекомерну употребу силе.[тражи се извор од 10. 2013.] Захтеве и притиске за међународно посредовање у кризи и довођење верификаторске мисије или мањих снага, а владајућа коалиција у Србији је поред организовала референдум 23. априла 1998. године и након кампање у којој је било немогуће чути супротан став, са 95% гласова је одлучено да стране снаге не дођу на Косово. Српски политички врх је покушавао да преговара са албанским вођством, на које су Албанци одбијали да дођу, правдајући се акцијама МУП Србије против цивила. Након неколико нодржаних састанака, председавајући српске делегације Ратко Марковић је позвао и представнике осталих косовских мањина.

У исто време формирана је нова републичка влада, предвођена Социјалистичком партијом Србије и Српском радикалном странком. Влада левице и деснице била је изразито против мешања Западних сила у решавање питања Косова и Метохије сматрајући да је то унутрашње питање СРЈ, а истовремено су повећали војни и полицијски буџет.

Интензивирање сукоба[уреди]

Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мање варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади.[тражи се извор од 10. 2013.] Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим разговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом Одлучни орао.

Охрабрена интервенцијом Запада, ОВК је 28. јуна, 3 дана након сусрета америчког изасланика Ричарда Холбрука са представницима ОВК у селу Јуник, заузела рудник угља Белаћевац удаљен 15 km од Приштине и том приликом отели 9 радника. Угљенокоп је снабдевао угљем косовске термоелектране, па је полиција била присиљена да га брзо поврати. МУП Србије је повратио рудник 1. јула. Судбина отетих радника је још увек нејасна.

Село Кијево у Дреници, на магистралном путу Приштина - Пећ, у то време је било под тоталном блокадом од стране ОВК. Терористи су током једномесечне опсаде свакодневно изводили нападе на српску полицију и цивиле у том селу. ОВК је направила обруч око Кијева са циљем да уништи локалну полицијску једницу. Током тих борби погинуло је више особа, међу којима и директор школе у Кијеву, Радош Спасић. Полиција је извела акцију деблокаде села 3. јула и том приликом ОВК је разбијена а Кијево, које је Ричард Холбрук назвао најопаснијим местом у Европи, је деблокирано чиме је спашено 100 српских цивила и 50 полицајца. [16]

У селу Лођа, 6. јула извршен је терористички напад из заседе на полицајце када су убијена 3 полицајца, 2 су заробљена и касније зверски убијена а 9 је рањено.[тражи се извор од 01. 2014.]

У раним јутарњим часовима 18. јула 1998. на подручју караула Ђеравица и Кошаре 700 до 800 терориста са оружјем натовареним коњима ушла је на територију СРЈ. У сукобу са ВЈ страдало је 36 терориста као и један разводник ВЈ је био рањен, а заплењена је већа количина наоружања.[17][18]

Циљ ОВК у јулу 1998. је био да освоје барем један већи град. Избор је пао на Ораховац, у ком није било гарнизона ВЈ или јаче станице полиције. Напад на Ораховац је почео 17. јула 1998. Припадници МУП-а Србије су били блокирани у станици и у хотелу. После дводневних борби, војска и полиција су поново овладале Ораховцем. Православни манастир Зочиште, 5 km од Ораховца, у ком су се чувале мошти светог Козме и Дамјана, је опљачкан и срушен, а монаси су одведени у логор ОВК. ОВК се повукла према Малишеву и Дреници и са собом као таоце одвела око 80 људи. Из те групе је, посредовањем Међународног комитета Црвеног крста, касније пуштено четрдесетак жена и деца, док су се остали водили као нестали.

Офанзива ВЈ и српске полиције[уреди]

Након осујећивања заузимања Ораховца, српске снаге су преузеле иницијативу. Већ 28. јула полиција са три стране улази у Малишево у коме се налазило једно од седишта ОВК. ОВК није озбиљније бранио Малишево већ се повлачи заједно са десетак хиљада мештана и избеглица. Током августа је полиција под своју контролу ставила и највећи део Дренице. Дана 6. августа полиција улази у стратешки важно село Ликовац а 15. августа полиција је ушла у утврђени Јуник,[19] након чега је 18. авуста полиција објавила да контролише читаву територију Косова и Метохије. Ипак борбе су се наставиле у планинским крајевима, на Неродимки, Чичавици и косовском делу Копаоника.[20]

Нови напади ОВК половином августа су покренули српску операцију у делу Косова јужно од пута Приштина-Пећ. Ово је довело до освајања Клечке 23. августа и открића крематоријума у којима је ОВК спалио тела својих жртава. 1. септембра ОВК је напала у околико Призрена, покренувши акцију југословенске војске у тој области. У првој половини септембра, активности ОВК су први пут пријављене у северном Косову око Подујева. Крајем септембра, војска и МУП су извеле одлучну акцију да истерају ОВК из северних и централних делова Косова и Дреничке долине. Крајем септембра снаге војске и полиције ослобађају Глоговац.

Све ово време су из држава НАТО пакта стизале су претње војном интервенцијом. Како се ситуација погоршавала, у октобру, под првом претњом бомбардовања од стране НАТО пакта, Милошевић је одобрио верификаторску мисију ОЕБСа. Ипак, Југославији су САД и ЕУ увели нове међународне санкције (оно што је познато широј јавности као „Друге санкције“, док се под „првим“ подразумевају санкције УН-а 1991-95), које су без обзира на окончање сукоба наредне године укинуте тек након одласка Милошевића са власти крајем 2000. године.

Дана 14. децембра југословенско-албанску границу пробао је да пређе већи број припадника ОВК. Војска Југославије поставила је заседу и дошло је до сукоба у коме је страдало 37 терориста.[21]

На српској страни борили су се и страни добровољци, међу њима и око 40 Јевреја.[22]

Преговори у Рамбујеу и случај Рачак[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Споразум из Рамбујеа и Случај Рачак
Амерички секретар одбране Вилијам Коен и генерални секретар НАТО пакта Хавијер Солана разговарају у Пентагону 15. марта 1999. о корацима алијансе у случају да влада Југославије одбије да потпише споразум из Рамбујеа

И поред попуштања југословенске стране, НАТО, а пре свих САД, које су латентно подржавале ОВК су крајем 1998. године распоредили око СРЈ велике ваздушне снаге, а повећана је и борбена готовост других војних видова. Највећи број авиона био је распоређен у америчким базама у Италији, пре свега у Авијану. У Јадранско море је упловио известан број носача авиона и подморница, пре свега америчких и француских. Како су се сукоби на Косову наставили, Контакт група је организовала мировне преговоре у дворцу Рамбује, близу Париза, у фебруару 1999. године. У почетку је југословенска страна била ближе потписивању понуђеног документа, који је захтевао распоређивање мањег броја снага УН-а на Косову уз присуство југословенских снага. Албанци су одмах одбацили предлог. Међутим, после неколико дана, Милошевић је, према неким наводима, лично забранио потписивање понуђеног документа, правдајући то суверенитетом и територијалним интегритетом. У једној изјави, док је присуствовала преговорима, тадашњи амерички државни секретар, Мадлен Олбрајт, изјавила је да би било најбоље да обе стране потпишу документ, али уколико се деси да нико не потпише, Контакт група би извршила притисак. „Међутим“, додала је, „уколико Албанци не потпишу, а Срби то учине, ми (САД) ћемо им укинути финансијску помоћ. Уколико се деси обрнуто, ми ћемо бомбардовати Југославију“. Већ је тада постало јасно да је интервенција ограничена на покрајину искључена, те да је известан напад на целу земљу. Повод за саму акцију је стигао 15. фебруара 1999., када су српске специјалне снаге побиле известан број људи у цивилној опреми у селу Рачак. До данас, званичан став Србије јесте да су то били маскирани припадници ОВК, међутим чланови верификаторске мисије ОЕБС-а су известили да је то био акт етничког чишћења. Новонасталу ситуацију, искористили су америчке дипломате, пре свих Мадлен Олбрајт, која је извршила успешан притисак на вођу албанске делегације- Хашима Тачија- албанска делегација је потписала предлог споразума. Почетком марта, мисија ОЕБС-а се повукла са Косова, најављујући тиме да се међународна заједница и дефинитивно одлучила за ратну опцију како би решила питање статуса покрајине. 22. марта, велики број страних медија је почео да извештава како је војна акција сасвим извесна. Наредни дан, 23. март, био је посебно драматичан. Амерички изасланик за Балкан, Ричард Холбрук, дошао је у Београд како би наводно „убедио Милошевића да пристане на предлог из Рамбујеа“.[23] Детаљи састанка су до данас непоуздани и контроверзни. Холбрук је у једном интервјуу изјавио да је Милошевић својим хладнокрвним ставом изазивао рат, говорећи да је то већ „готова ствар“, те да он није имао другог избора него да напусти земљу и да знак америчким и НАТО снагама за акцију. Војни аналитичари, пак, тврде да је ова посета била плод медијске манипулације, те да је Холбрук практично дошао да Милошевића обавести да је одлука већ донесена. Те вечери, премијер Југославије, Момир Булатовић је објавио непосредну опасност од ратног стања. Генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана одобрио је нападе.[23] Наредни дан цивилно становништво целе земље је провело у ишчекивању напада.

НАТО бомбардовање СРЈ 1999.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак НАТО бомбардовање СРЈ

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године и део је косовског рата 1996—1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операција „Намерна сила“ 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Локације на Косову и југу Централне Србије на којима је НАТО авијација користила забрањену муницију са осиромашеним уранијумом током бомбардовања 1999. године

НАТО је 24. марта 1999. године у 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ. Савезна влада је одмах увела ванредно и ратно стање. Црна Гора је неколико дана касније објавила да ово стање на њеној територији не постоји, јер до озбиљнијих ратних дејстава у тој републици није ни дошло. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири и други објекти. НАТО снаге су током бомбардовања користиле муницију са осиромашеним уранијумом[24][25], као и касетне бомбе[26][27]. Поред тога, ово је био и први рат у коме је коришћен стелт-бомбардер тада најновије генерације, Б-2, који је полетао директно из базе у САД, наоружан сателитски навођеним бомбама или ракетама. Наводно су управо бомбардери овог типа погодили зграде РТС-а и кинеске амбасаде у Београду.

Почетком јуна, Милошевић је изненада отпочео нове, дотада најсложеније преговоре. Технички, нови предлог је настао као плод разговора финског председника, Мартија Ахтисарија и руског представника, Виктора Черномидрина. Предлог су у Београд донели њих двојица и амерички дипломата, Строб Талбот. Убрзо, он је верификован на седници Г8, као и на седници југословенског парламента. Текст је прослеђен војним делегацијама НАТО-а и ВЈ, који су у Куманову, у НАТО-овом кампу преговарале око детаља споразума.

Напади су обустављени 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. СБ УН је донео резолуцију 1244, чија суштина је у томе да Косово и Метохија остају у саставу СРЈ (данас Србије), али и да државна администрација престаје да има утицај на покрајину.

Косовски рат представља први рат који су немачке оружане снаге водиле од завршетка Другог светског рата.

Изненађење је настало 12. јуна, када су се на Косову најпре и то у великом броју нашле руске снаге, иако је договором било јасно предвиђено да оне чини симболичан део међународних снага, тј. да НАТО буде војни предводник мировне мисије. Договором НАТО-а и Русије, ове снаге су временом редуковане, да би се касније у потпуности повукле из покрајине.

Последице[уреди]

Економски експерти из Групе-17 проценили су штету на око 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен.

НАТО је приликом бомбардовања Србије користио муницију са осиромашеним уранијумом, као и касетне бомбе. На територију Србије је бачено око 1000 касетних бомби на 219 локација на површини од 23 хиљаде km2.[28][29] Од завршетка НАТО бомбардовања до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло 6 особа, док је 12 рањено.[30]

Према резултатима Комесаријата за избеглица Републике Србије и УНХЦР, после окончања НАТО ратних дејстава и стационирања међународних снага на Косову Метохији, са овог подручја је до 2000. године расељено 187.129 лица, на друге територије Југославије. Највећи интезитет расељавања догодио се у јуну 1999. године. Посматрано по окрузима, највећи број расељених лица је из Косовског округа, са кога је до 2000. године расељено 78.881, од чега је готово половина расељена из Приштинске општине (35.942 лица). Већина расељених лица сместило се у Београдском, Рашком и Пчињском округу.[31]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Клуб генерала и адмирала Србије: Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999. књига прва, pp. 65
  2. ^ а б в г д ђ Кецојевић (), стр. 155-188.
  3. ^ Judah (2008), стр. 42.
  4. ^ Petrovic, Ruza; Marina Blagojevic. „Preface“. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. 
  5. ^ Rise of Tension in Kosovo Due to Migration, Приступљено 24. 4. 2013.
  6. ^ „Expert report by Audrey Helfant Budding given to the ICTY for the prosecution against Slobodan Milosevic, part 4“ (PDF) Приступљено 11. 1. 2013.. 
  7. ^ „Vreme 1000 - Prilog kulturi secanja: Mesec mart u Srbiji“. Vreme.com Приступљено 11. 1. 2013.. 
  8. ^ Nenad Pejić (27. 2. 2008.). „Raif Dizdarević: Velika prevara“. Slobodnaevropa.org Приступљено 11. 1. 2013.. 
  9. ^ Nation (2003), стр. 93.
  10. ^ Zirojević 2000
  11. ^ Kola (2003), стр. 181-182.
  12. ^ а б в Nation (2003), стр. 226.
  13. ^ Nation (2003), стр. 228.
  14. ^ а б Judah (2008), стр. 81.
  15. ^ Kola (2003), стр. 333.
  16. ^ „Наша борба: Полиција преузела контролу над Кијевом и околином, 4. јул 1998, приступљено децембра 2012“. Yurope.com Приступљено 11. 1. 2013.. 
  17. ^ „Бела књига, pp. 8“. Srpskapolitika.com Приступљено 11. 1. 2013.. 
  18. ^ Ђорђе Јефтић: Албански тероризам и рат на Космету 7
  19. ^ „Stefan Troebst: THE KOSOVO CONFLICT, 1998, pp. 12“ (PDF) Приступљено 11. 1. 2013.. 
  20. ^ „Deset Miloševićevih godina u deset slika (9), 20. novembar 1999“. Vreme.com Приступљено 11. 1. 2013.. 
  21. ^ „Stefan Troebst: THE KOSOVO CONFLICT, 1998, pp. 17“ (PDF) Приступљено 11. 1. 2013.. 
  22. ^ „Kosova Crisis Center“. Alb-net.com. 11. 6. 1999. Приступљено 24. 6. 2010.. 
  23. ^ а б „www.glas-javnosti.co.yu - arhiva“. Arhiva.glas-javnosti.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  24. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum“. Vreme.com Приступљено 24. 6. 2010.. 
  25. ^ „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage“. Members.tripod.com Приступљено 24. 6. 2010.. 
  26. ^ „Blic Online | Kasetne bombe prete sa šest lokacija“. Blic.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  27. ^ „NATO Kasetne Bombe Pobile 100 Albanaca Na Kosovu: A Gdje Su Izrazi Gnjeva I Osude?“. Wsws.org Приступљено 24. 6. 2010.. 
  28. ^ „Koje su oblasti zagađene bombama“. B92.net. 26. 9. 2007. Приступљено 11. 1. 2013.. 
  29. ^ „NATO dao spisak o kasetnim bombama“. B92.net. 25. 9. 2007. Приступљено 11. 1. 2013.. 
  30. ^ „Blic Online | Ostala bez noge, dobila stan na 14 spratu“. Blic.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  31. ^ Комесаријат за избеглице и миграције Република Србија: „Регистрација лица расељених са Косова и Метохије“, приступ 20.6.2013

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :