Спољашње језгро Земље

Из Википедије, слободне енциклопедије
Структура Земље

Спољашње језгро Земље је течни слој од око 2266km, густо сабијене масе гвожђа и никла који лежи изнад Земљиног чврстог унутрашњег језгра, а испод мантла. Његова спољна граница лежи 2890км испод Земљине површине. Прелаз између унутрашњег и спољашњег језгра се налази на око 5 до 150km испод Земљине површине.

Својства[уреди]

Температура спољашњег омотача језгра је у распону 4400°С у спољним деловима, а 6100°С ближе унутрашњем језгру. Због његове високе температуре, моделирање је показало да је спољашње језгро течност ниске вискозности. За вртложне струје у флуиду гвожђа и никла спољашњег језгра се верује да има утицај на Земљино магнетно поље. Просечна снага Земљиног магнетног поља у њеном спољашњем језгру је 25 Гауса, 50 пута јаче од магнетног поља на површини. Спољашње језгро није под довољним притиском да би било чвсто, па је течно иако има сличан састав као и унутрашње језгро. Сумпор и кисеоник такође могу бити присутни у спољашњем језгру.

Утицај на живот[уреди]

Без спољашњег језгра живот на Земљи би био веома различит. Конвекција течних метала у спољашњем језгру ствара магнетно поље. Ово магнетно поље се простире неколико хиљада километара од Земље и ствара заштитни омотач око Земље, који одбија соларни ветар. Без овог поља већи проценат соларног ветра би се директно сударио са Земљином атмосфером. Претпостављени ефекти би полако уништили Земљину атмосферу. Ово је претпоставка о томе шта се десило са атмосфером Марса, оставивши планету онеспособљену за одржавање живота на њој.

Види још[уреди]