Србизација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серија чланака о
Србима
Serbian Cross.svg

Српска култура
Књижевност · Музика
Уметност · Кинематографија
Кухиња · Племена
Народна ношња

По регијима или земљама
(укључујући дијаспору)
Србија (Војводина · Космет)
БиХ (ФБиХ) · Црна Гора
Хрватска (Далмација) · Македонија
Мађарска · Румунија · Албанија
Словенија · Грчка · Бугарска
Немачка · Француска · Аустрија
Швајцарска · Канада · САД · Мексико
Аустралија · Африка · Русија
Украјина · Енглеска · Шведска
Аргентина · Турска · Словачка
По градовима
Беч · Будимпешта · Париз
Ванкувер · Чикаго · Загреб
Мостар · Сарајево · Темишвар · Трст
Коморан
Подгрупе и сродни народи
Бокељи · Бошњаци · Буњевци
Горанци · Јањевци · Крашовани
Македонци ·Муслимани · Торлаци
Хрвати · Црногорци · Шокци
ШопиТорбешиМијаци

Српске земље
Србија (Војводина · Космет)
ЦГ · БиХ (РС · Брчко · ФБиХ) • МК
РХАЛ

Српска православна црква
Патријарси · Светитељи
Устројство · Манастири

Српски језици и наречја
српски · српскохрватски
ужички · ромско-српски
старословенски · славеносрпски
штокавски · торлачки · шатровачки

Историја · Владари
Порекло Срба

Прогањање Срба
Србофобија · Јасеновац
Независна Држава Хрватска
Крагујевачки октобар

п  р  у

Србизација или посрбљавање је процес културне и националне асимилације несрпског живља од стране Срба. Она се састоји у преузимању битних обележја српског народа, као што су српско име, српски језик и српска православна вероисповест.

Посрбљавање је у основи спонтан асимилацијски процес који је од настанка Кнежевине Србије захватао мањинске народе у њеним границама (Бугаре, Влахе, Цинцаре, Албанце, Македонце).[1] У појединим периодима српске историје (нпр. у Краљевини Југославији) било је покушаја србизације.[2] Понекад је србизација мали покушај у односу на расрбљавање, тако је нпр. Космет био систематски расрбљен, да је само у 18. и 19. веку исељено око 500.000 Срба.[3]

Амерички аутор Стефен Шварц (Stephen Schwartz) сматра да у корену србизације лежи уверење да су сви Јужни Словени (нпр. Хрвати, Бошњаци, Црногорци и Македонци) у својој суштини Срби.[4]

Појам[уреди]

Појмови србити и србљење се први пут помињу у српском рјечнику Вука Стефановића Караџића из 1818. године, у значењу прихватања српства, постајања Србином.[5]

Србизација у Македонији[уреди]

По прикључењу области вардарске Македоније Краљевини Србији (касније Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца), Македонци су били суочени са политиком присилне србизације.[6][7] 19. септембра 1919. године Цариградска патријаршија је за 800.000 франака уступила јурисдикцију над православним верницима вардарске Македоније Српској православној цркви.[8] Православни Македонци, касније признати као засебна нација, су на пописима становништва Краљевине Југославије третирани као Срби. Политика србизација је укључивала и промену презимена (нпр. Петров и Попов у Петровић и Поповић).[9] Област Македоније је у Краљевини Југославији називана „Јужном Србијом“ (неслужбено) или „Вардарском бановином“ (службено). Према наводима Македонског дела, часописа Унутрашње македонске револуционарне организације, након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у македонским школама је такође спровођена систематска политика денационализације и србизације македонског становништва.[10] У листу „Балканска федерација“ из 1930. године, који је издавала Балканска комунистичка федерација у Бечу, преноси се текст Димитрија Влахова о прогону бугарског становништа у Македонији, који тврди да је београдска влада наметала лингвистичку политику србизације у Македонији.[11]. Говорни језик македонских Словена службено је сматран дијалектом српскохрватског језика.[12] Притом, овај јужни дијалекат је потискиван образовањем, војском и другим средствима, а његова употреба је била кажњива.[13]

Србизација Косова[уреди]

У Вуковом Рјечнику из 1818. године налазе се одреднице: србити, србитисе, србљење.

Коста Новаковић (1866—1938), српски политичар и публициста, као војник српског експедиционог корпуса у Првом балканском рату сведочи о насилној „колонизацији и србизацији Косова“, која се спроводила по прикључењу крајева насељених Албанцима Србији.[14] Јован Цвијић наводи податак да је од 1876. до ослобођења са територија "Старе Србије" насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих су насељени албански колонисти.[3] Само у 18. и 19. веку из Старе Србије (која обухвата Космет) исељено је око 500.000 Срба.[3] У новој држави, албанска насеља[тражи се извор од 05. 2014.] су била преименована српским називима (нпр. Феризовић у Урошевац), а Албанцима је било забрањено да се школују на свом језику.[15] Након рата, београдска влада је започела опсежан програм колонизације Косова, дајући предност Србима (и из Србије и из Црне Горе), посебно бившим војницима или припадницима четничких одреда.[16] За српске националисте, србизација Косова је значила насељавање Срба и прогон косовских Албанаца, како би се умањила њихова демографска предност и како би се промениле последице турске владавине, за време које је вршена албанизација простора Косова и Метохије и насилно протеривање српског становништва.[17] Др Васо Чубриловић, српски академик и историчар, 1937. године је написао меморандум „Исељавање Арнаута“, којим предвиђа етничко чишћење Косова и Метохије од Албанаца.[18]

Србизација Влаха[уреди]

Српски историчар Иларион Руварац спомиње посрбљене Влахе у Србији крајем 19. и почетком 20. века.[1] У данашње време, поједини представници Влаха, који се на свом језику називају Rumâni (Румањи), уопште не прихватају назив Власи, тврдећи да су сви они Румуни који су у Тимочкој крајини изгложени „нечувеној асимилацији и србизацији“.[19] Међутим, други представници Влаха оповргавају овакве тврдње, наглашавајући влашку аутентичност и сматрајући да је сврставање Влаха у Румуне заправо покушај румунизације.

Познате добровољно посрбљене личности[уреди]

Десрбизација[уреди]

Десрбизација или расрбљавање је процес губљења етничког идентитета Срба. Током османске владавине од 15. века па до 19. века део Срба хришћана је, добровољно или силом, преведен на ислам, чиме је прихватио турско име и културу. Османлије су често бирале српске жене, купујући их од родитеља или одводећи их силом.[24][25].

Расрбљавање је било посебно присутно у Македонији после гашења Пећке патријаршије. У почетку је то био процес хеленизације под утицајем Цариградске патријаршије под чијом је јурисдикцијом била Македонија, а затим процес бугаризације кроз деловање Бугарске егзархије, која је 1870. добила јурисдикцију над Македонијом, и школа на бугарском језику које су настајале под њеним окриљем.[26]

Напомене[уреди]

  1. ^ а б Izbor ili nametanje tradicije Ilarion Ruvarac: „...u nas Srba i posrbljenih među nama Bugara, Vlaha, Cincara i Arbanasa...“.
  2. ^ Heather Rae, State identities and the homogenisation of peoples, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ а б в Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu, Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ „Beyond "Ancient Hatreds"By Stephen Schwartz,What really happened to Yugoslavia“. Hoover Institution. 
  5. ^ на 786. и 787. страни Рјечника.
  6. ^ Dejan Đokić, Yugoslavism: histories of a failed idea, 1918-1992, Приступљено 25. 4. 2013.
  7. ^ R. J. Crampton, Eastern Europe in the twentieth century - and after, Приступљено 25. 4. 2013.
  8. ^ Hugh Poulton, Who are the Macedonians?, Приступљено 25. 4. 2013.
  9. ^ L. S. Stavrianos, Traian Stoianovich The Balkans since 1453, Приступљено 25. 4. 2013.
  10. ^ „The Real Face of Serbian Education in Macedonia“ (на English). newspaper "Makedonsko Delo", No. 9 (Jan. 10, 1926), Vienna, original in Bulgarian Приступљено 03. 08. 2007.. 
  11. ^ „An article by Dimiter Vlahov about the persecution of the Bulgarian population in Macedonia“ (на English). newspaper "Balkanska federatsia", No. 140, Aug.20, 1930, Vienna, original in Bulgarian Приступљено 03. 08. 2007.. 
  12. ^ Friedman, V. (1985) "The sociolinguistics of literary Macedonian" in International Journal of the Sociology of Language. Vol. 52, pp. 31-57
  13. ^ „By the Shar Mountain there is also terror and violence“ (на English). newspaper "Makedonsko Delo", No. 58, Jan. 25, 1928, Vienna, original in Bulgarian Приступљено 03. 08. 2007.. 
  14. ^ Коста Новаковић, Колонизација и србизација Косова, Приступљено 25. 4. 2013.
  15. ^ Howard Clark, Civil Resistance in Kosovo. London: Pluto Press, 2000. ISBN 0-7453-1569-0, Приступљено 25. 4. 2013.
  16. ^ Howard Clark, Civil resistance in Kosovo, Приступљено 25. 4. 2013.
  17. ^ Ken Booth, The Kosovo tragedy: the human rights dimensions, Приступљено 25. 4. 2013.
  18. ^ Historical dictionary of Kosova, Приступљено 25. 4. 2013.
  19. ^ Vlasi suočeni sa krizom identiteta Glasovi sa druge strane ograde jednako zustro tvrde da su Vlasi iz regiona Timoka bili liseni svojih prava i izlozeni "necuvenoj asimilaciji i srbizaciji". Slavoljub Gacovic, osnivac rumunske nevladine organizacije "Ariadnae filum" decidirano tvrdi da Vlasi ne postoje. "Svi smo mi Rumuni. Popis iz 2002.godine je namesten, nas ima oko 350.000", tvrdi Gacovic.
  20. ^ Leopold von Ranke. The history of Servia and the Servian revolution. London,1853, pp. 109., Эрнест Лависс, Альфред Рамбо. История XIX века, Приступљено 25. 4. 2013.
  21. ^ Српска породична енциклопедија; Народна књига, Политика НМ; 2007. године, књига 11, pp. 72. ISBN 978-86-331-2740-0.
  22. ^ а б в POZNATI CINCARI I LJUDI CINCARSKOG POREKLA, Приступљено 25. 4. 2013.
  23. ^ "Од пивара до гувернера“, Политикин забавник број 2998 (стране 4, 5 и 6) од 24.7.2009. „Немац по пореклу, (страна 4)... ... Мајка Ана и отац Игњат били су Немци, католици и грађани Мађарске, која је то у време била део Аустроугарске монархије. (страна 4, 5)...“
  24. ^ I took up lodgings near the church at the home of a Turk called Hasan, who had bought a Christian woman as his wife. - Marino Bizzi, 1610.
  25. ^ A Christian woman approached me here, the wife of a Turk. With tears in her eyes, she explained that she was the most unfortunate and desperate woman in the country because she was being kept in the power of a Turk (although she was his wife) and could not get away from him - Marino Bizzi
  26. ^ [1] Текст који је на интернет сајту Српско Наслеђе објавио Мирољуб Јефтић

Види још[уреди]