Србија и Албанија (Димитрије Туцовић)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Корице књиге

Србија и Албанија: један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије је књига Димитрија Туцовића (1881-1914) у којој се критикује српска освајачка политика према Албанији и злочини почињени над Албанцима током Балканских ратова.

Србија и Албанија (у оригиналу Србија и Арбанија) је један од последњих Туцовићевих списа, објављен 1914. године. У новембру исте године Димитрије Туцовић гине као српски војник у Првом светском рату.

У Краљевини Југославији Туцовићева књига је била потискивана и прећуткивана.[1] Након Другог светског рата у СФРЈ долази до више реиздања ове књиге и њеног афирмисања у јавности. Од 1980-их година у Србији се поново јављају историчари који доводе у питање Туцовићеву критику.

Садржај[уреди]

Мада се ово Туцовићево дело често цитира, обично се цитирају делови према потребама онога ко жели да ствари прикаже у светлу које њему одговара. На овај начин добија се искривљена слика јер Туцовић ни у ком случају није био критичан само према једном народу или једној држави.

Прво поглавље "Из живота Арбанаса" је посвећено животу Албанаца и њиховом односу према суседима.

За Туцовића није спорна чињеница да су се „Арбанаси“ ширили на рачун „Словена“ на исток. Пошто сматра да су „Арбанаси“ били неспособни да претапањем изврше асимилацију „јер су културно стајали испод својих суседа, па чак и Црногораца“, он наводи да су се они насељавали на „...местима које су други силом или милом напуштали. То напуштање је, нема сумње, врло великим делом последица неноснога суседства примитивних, пљачкашких, необузданих арбанашких племена, или чак њихова груба притиска. Несигурни имовином, необезбеђени са животом, спречени у слободи рада, старинци су се са својих огњишта морали уклањати.“[2]

Описујући „Арбанасе“ у првом поглављу Туцовић наводи и следеће: „Борба око граница и испаша почела је да бесни. Са целим суседством у крвној освети. Затворени са свих страна, пљачка је била још једини спас ових горштака. И пљачка је постала њиховим главним извором живота, а редовно занимање заседе, уцене путника и трговаца, отмица стоке, праћени убиствима, и убиствима за убиства, добро организовани пљачкашки походи према приморју или у плодне крајеве на истоку.“[3]

После оваквог увода Туцовић друго поглавље посвећује аутономији Албаније, у трећем поглављу се бави стратешким положајем Јадранског мора и "борбама за исток", где покушава да појасни разлоге који су битни за разумевање проблематике којом се у овој књизи бави.

Четврто поглавље бави се односом албанских суседа и великих сила према овој земљи.

Димитрије Туцовић у својој књизи оцењује да „Србија није ушла у Арбанију као брат него као освајач“ и да је „рђавом политиком која није рачунала са људима изгубила сваки додир са представницима албанског народа и одгурнула га у мржњу према свему српском“.[4] Туцовић преноси да је српска влада огласила албанско становништо „за људски одрод према коме вреди само употреба грубе силе"[5] и подсећа да „осветничко паљење села и масакрирање арбанаскога становништа“ није никаква накнада за узалудне губитке.[6] Туцовић упозорава да шовинистичка штампа наставља да изазива код српског народа мржњу према „дивљим Арнаутима“, прикривајући „дивљаштва која је српска војска према њима починила"[7] и закључује да српским политичарима није ни пало на памет да мисле колико би жртава могло бити уштеђено вођењем рачуна о држању војске према покореном становништву.[8]

Cquote2.png
Када је буна избила, влада је преко заступника министра спољашњих дела изјавила да ће Арбанаси бити „примерно кажњени“, буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Арбанаска села, из којих су мушки благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце. И докле су устаници заробљене српске официре и војнике разоружавали и пуштали, дотле српска солдатеска није штедела ни њихову децу, жене и болесне.[9]
Cquote2.png
 

Након покоља албанског становништва у новоприпојеним областима, Туцовић је опомињао да је „извршен покушај убиства с предумишљајем над целом једном нацијом“, што је „злочиначко дело“ за које се „мора испаштати“.[10] Туцовић се одлучно противио територијалној експанзији Србије током балканских ратова, а посебно српском „ослобађању“ Косова, које је називао „империјалним освајањем“. Он се залагао за припајање Косова Албанији, са којом би Србија требало да ступи у неку врсту балканске федерације.[11]

Оцене и критике[уреди]

Истакнути југословенски комуниста Милован Ђилас Туцовићеву књигу Србија и Арбанија узима као доказ да је „Србија увијек имала људе и покрете који су знали да бране и одбране њену част и њене стварне интересе од назадних владајућих кругова“. Ђилас ову књигу назива историјским сведочанством од непроцењиве вредности које потврђује да савест српског народа није умрла чак ни када су сви владајући слојеви одобравали завојевачку политику Пашићеве владе и тровали народ шовинизмом и мржњом према Албанцима.[1] У послератној српској историографији Туцовићева књига се углавном узимала као исправна анализа некадашње српске политике и пример далековидног политичког мишљења о албанском питању.[12] Она се називала „студијом из области развоја албанског народа” која се „обрачунала с националистичким позивом на историзам“.[13]

Од 1980-их година неки српски историчари поново доводе у питање Туцовићеву анализу. Тако Димитрије Богдановић сматра да у основи Туцовићевих погледа лежи „заблуда отписивања Косова“. Називајући књигу Србија и Албанија „брошуром“, он критикује неке њене наводе (нпр. о „свирепостима српске војске”) као „аргументе аустријске пропаганде против Србије“.[12]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (предговор Милована Ђиласа), Култура, Београд-Загреб, 1946.
  2. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија; Култура, Београд - Загреб, 1946. стр. 18-19
  3. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија; Култура, Београд - Загреб, 1946. стр. 27
  4. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (у Изабрани списи, књига II, стр. 131) Просвета, Београд, 1950.
  5. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (у Изабрани списи, књига II, стр. 123) Просвета, Београд, 1950.
  6. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (у Изабрани списи, књига II, стр. 120) Просвета, Београд, 1950.
  7. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (у Изабрани списи, књига II, стр. 58-59) Просвета, Београд, 1950.
  8. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (у Изабрани списи, књига II, стр. 124) Просвета, Београд, 1950.
  9. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (у Изабрани списи, књига II, стр. 126) Просвета, Београд, 1950.
  10. ^ Seobe Dimitrija Tucovića, Приступљено 25. 4. 2013.
  11. ^ Dimitrije Tucović, Приступљено 25. 4. 2013.
  12. ^ а б Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Приступљено 25. 4. 2013.
  13. ^ Димитрије Ђорђевић, Историја српског народа VI/1, стр. 206

Спољашње везе[уреди]