Србија под немачком окупацијом

Из Википедије, слободне енциклопедије
Србија
Serbien

Недићева Србија
Застава Србије Грб Србије
Застава Грб
WorldWarIILocationMapSE.png
Србија, 1941-1944
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Химна Ој Србијо, мила мати
Главни град Београд
Становништво 3.810.000 (1941)
Друштво
Званични језици српски, немачки
Религија православље, католицизам, протестантизам, ислам
Валута Динар
Владавина
Титула владара Председник владе
Владар Милан Аћимовић
Други владар Милан Недић
Историјско доба Други светски рат
Оснивање 1941.
Престанак 1944.
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Овај чланак је део серије о
историји Србије, Војводине, Косова и Метохије:

Србија (у делу литературе позната и као Недићева Србија) је у току Другог светског рата (од 1941. до 1944. године) била земља под окупацијом немачког Вермахта. Врховну власт на овој територији представљала је немачка војна управа позната као Војна Управа у Србији (нем. Militärverwaltung in Serbien), док су домаће квислиншке органе власти, подређене војној управи, чиниле две српске владе: Комесарска управа Милана Аћимовића (1941) и Влада народног спаса Милана Недића (1941—1944). Подручје окупиране Србије обухватало је већи део територије касније познате као Централна Србија, северни део Косова (околина Косовске Митровице) и Банат (који је имао специјалан статус у оквиру Србије и локалну немачку управу).

Историјат[уреди]

Успостављање војне управе у Србији[уреди]

Окупацијом и поделом Југославије од стране сила Осовине 1941. године, формиране су три нове територијално-политичке целине: Независна Држава Хрватска, Црна Гора и Србија. У Србији је уведена окупаторска немачка војна управа. Немци су утемељили војну управу с намером да под своју контролу ставе неколико важних ресурса потребних за немачку ратну индустрију, као што су рудник бакра у Бору, рудник олова у Трепчи и антимона у Зајачи и Крупњу, храна и индустријски капацитети. Такође, Србија се налазила на укрштању стратешки важног речног пута Дунавом и железничке линије која је повезивала средњу Европу с Бугарском и Грчком (па онда морским путем и са северном Африком). Стога су већи део територије касније познате као Централна Србија, северни део Косова (околина Косовске Митровице) и Банат ставили под надлежност своје Војне управе. Банат је, иако је био у саставу Србије, имао аутономију и био под фактичком управом локалне немачке националне мањине.

Институција немачког Војноуправног команданта Србије формирана је 22. априла 1941. Команда немачких сувоземних снага (ОКХ) поставила је за првог војноуправног команданта генерала авијације Хелмута Ферстера. Од 31. маја до 28. јула 1941. дужност војноуправног команданта вршио је Лудвиг фон Шредер, а након његове погибије у авионској несрећи генерал авијације Хајнрих Данкелман (од 28. јула до 9. октобра 1941.).

Комесарска управа[уреди]

Одмах по пријему дужности (22. априла), Ферстер је на основу већ припремљених предлога које су сачинили шефови обавештајне службе Краус и полиције Хелм, обавестио своје претпостављене — команданта 2. армије, фон Вајхса, да у најскорије време намерава да формира неку српску владу на челу које би се налазио Милан Аћимовић, а за његове најближе сараднике (комесаре) предложио је Танасија Динића, Ђорђа Перића, Момчила Јанковића, Душана Пантића, Станислава Јосифовића, Димитрија Љотића и Милосава Васиљевића.[1] После више комбинација, дискусија, договора и разговора војног управног команданта и шефа Управног штаба Харолда Турнера и представника грађанских странака 30. априла 1941. године, у Србији је формирана цивилна квислиншка управа позната као Комесарска управа Милана Аћимовића.[2]

У складу са немачким плановима о депортацији Словенаца и Срба из НДХ, као и доласка великог броја избеглица из свих крајева окупиране Југославије изван подручја Србије, при Комесарској влади створен је засебан Комесаријат за избеглице. Немци су из анектираних делова Словеније на територију Србије преселили и око 20.000 Словенаца.

Дана 7. јула 1941. године Комунистичка партија Југославије започиње оружане акције против немачке окупације, вршећи саботаже и нападајући немачке снаге. Аћимовићева управа доживела је неуспех у свом задатку обезбеђивања немачких интереса и спречавања распламсавања устанка. У разматрањима могућности за шефа нове управе која би заменила Аћимовићев Савет комесара, услед одређеног ауторитета и популарности коју је уживао у јавности, као и услед јасних пронемачких ставова, у први план избила је личност генерала Недића.

Генерал Недић смењен је и пензионисан новембра 1940. услед пронемачке интервенције. Упркос томе, за Априлски рат је реактивиран и постављен за команданта Треће групе армија на фронту према Бугарској. Његова група армија није успела да спречи Немце да већ другог дана рата заузму Скопље и упадну у Грчку. Већ у априлу генерал Недић вратио се у Београд, где је од немачке управе добио "одсуство из ратног заробљеништва“. ОКХ (Врховна команда сувоземне војске) одлучила је 20. маја 1941. да се Недић пусти на слободу[3].

У контексту устанка у Србији и кризе комесарске управе, немачки командант Југоистока фелдмаршал Лист се 23. августа 1941. поново задржао у Београду и размотрио је са Данкелманом ситуацију у Србији, оценивши је као „озбиљну“. Увидевши да нема довољно снага на располагању да би угушио све јачи устанак, затражио је додатне полицијске и војне снаге. Одговорено му је да су те снаге потребне на Источни фронт и да постојеће снаге искористи у потпуности и поступа без милости. Стога је Харалд Турнер предложио реорганизацију и јачање српске управе како би сам квинслишки режим могао да угуши устанак.[4] Данкелман је у контексту нове личности која би водила српску владу споменуо Листу име Милана Недића, а овај, наводно, „није дао ни позитиван ни негативан одговор"[5].

Влада народног спаса[уреди]

Милан Недић

Средином августа одржан је шири скуп београдских политичара, представника свих партија, комора, удружења, Универзитета и организација, са 70-80 присутних, на ком је Милан Недић формално добио мандат за састав „владе народног спаса“. На саслушању у истражном затвору после рата Недић је о тој конференцији изјавио и следеће: „Конференцију је отворио Аћимовић, указавши на тешку ситуацију и на то да комесарска управа није могла да одговори својим дужностима, због чега је поднела оставку..."[6] Немци су Недића сматрали довољно поузданом особом јер је било познато да он верује у немачку победу и да је жесток противник комуниста. Такође су му запретили да ће, уколико не прихвати понуђену позицију, позвати бугарску војску да окупира Србију и Београд, а њега одвести у Немачку као ратног заробљеника.[7]

Немачка војна управа прогласила је 29. августа 1941. успоставу нове владе. О томе је истог дана Феликс Бенцлер, представник Министарства иностраних послова, обавестио Рибентропа:

Викицитати „1) Пошто се све јасније показивало да овдашње немачке војне и полицијске снаге, упркос најјачег ангажовања и не незнатних губитака, нису довољне за сузбијање растуће комунистичке акције, а са друге стране су одбијена замољена појачања, морало се покушати да се самим Србима препусти да сузбију комунистичку акцију и да се тиме спречи сједињење комунистичких и националистичких елемената, за које се утире пут. Досадашња комесарска влада, као што је већ извештено, није то више била у стању. 2) Војни заповедник је због тога одлучио да популарном бившем министру војном, генералу Недићу, који је познат као енергичан противник комунизма, повери образовање владе. Он му је при том оставио одрешене руке у избору сарадника и једино њега сматра одговорним да устанички покрет буде убрзо угушен. Недић је данас поднео листу својих сарадника. Према овој, Аћимовић задржава Министарство унутрашњих послова. Љотићева група је представљена тројицом министара... 3) Да би се подигао ауторитет генерала Недића према његовим министарским колегама и у земљи, он ће носити назив министра-председника, а његове колеге ће бити означене као министри. Али је обезбеђено да de facto нови владин кабинет не добије никаква даља стварна овлашћења но досадашња комесарска влада... 4) Војни заповедник није дао генералу Недићу никаква обећања као противуслугу за сузбијање комунистичког устанка. Намерава се, једино, повећање жандармерије од 5.000 на 10.000 људи и формирање локалних помоћних борбених јединица за циљеве самозаштите, од укупно до 5.000 људи. Недић се нада да ће овим завести мир, за што је, дакако, предуслов да се становништво збије иза њега. Пошто влада у свему није јача од претходне, све зависи од тога да ли ће Недићева личност вршити очекивану привлачност...[8]
({{{2}}})

Пошто је Комесарска управа поднела оставку, формирана је (29. августа 1941.) нова квислиншка влада позната као Влада народног спаса Милана Недића. У првој половини септембра, влада је одржала седницу на којој се доноси закључак да постојећи жандармеријски одреди нису у стању да се боре против партизана који, убијајући Немце, изазивају репресалије и казнене експедиције. Тада је изнет предлог да се формирају посебне добровољачке јединице, које би биле употребљене за борбу против партизана. После ове седнице владе, долази до формирања Српске добровољачке Команде односно Српског добровољачког корпуса (СДК), које је започело 15. септембра 1941.

Вешање талаца у Пожеги

Да би угушили устанак, ОКХ је прописао септембра 1941. драконске мере, наводећи да ће за једног убијеног Немца стрељати 100 особа (Срба), а 50 за једног рањеног.[9] Због напада партизана и четника, Немци су у септембру и октобру 1941. године извршили одмазде над српским цивилима у Мачви, Краљеву и Крагујевцу. У Краљеву су због 23 убијена немачка војника стрељали преко 2.300 Срба или сваког трећег становника овог града. Немци су истицали да ће, уколико ове одмазде „не могу опаметити српски народ”, Србија бити подељена између Независне Државе Хрватске, Мађарске, Бугарске и Албаније.

У јесен 1941. партизани су на југозападу Србије формирали велику слободну територију познату као Ужичка република, а у то време долази и до оружаног сукоба између партизана и четника и раскида њиховог споразума о заједничком раду. У оружаном слому Ужичке републике учествују заједнички четници ЈВУО, српски добровољачки корпус, жандарми и четници Косте Пећанца. Многи четнички одреди легализовани су тада као владини, а Милан Недић шаље за Љиг и Равну гору новац, опрему, муницију, обућу и храну, како би помогао покрет Драже Михаиловића.

Фебруара 1942. у Србији се формирају владине оружане формације познате као Српска државна стража (СДС), Српска гранична стража (СГС) и Српска градска стража (СГрС). Српска државна стража са Српском граничном стражом бројала је око 18.000 људи.

У лето 1942. године дошло је до кризе владе у Србији због одлуке Немаца да из Србије извезу у Немачку 2.000 вагона пшенице. Пошто је влада ову пшеницу наменила за помоћ сиромашнима и избеглицама, неки министри из владе поднели су оставку, а и сам Милан Недић је најавио сопствену оставку уколико се не одустане од извоза пшенице. Немци су тада одустали од своје првобитне намере и из Србије су извезли само мању количину жита и то тек пошто су задовољене потребе становништва. После ове кризе, влада је 8. октобра 1942. реконструисана, када уместо старих, у њу улазе четири нова министра.

Историја Србије
Coat of arms of Serbia.svg

Овај чланак је део серије о
историји Србије

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Србије

Током 1944. године распламсала се битка за Србију, а у контексту напада на комуникације и индустријске капацитете, градове у Србији бомбардовало је савезничко ваздухопловство. У том бомбардовању је погинуло и преко 10.000 српских цивила. Због наступања Црвене армије и НОВЈ у Србију, немачки командант Југоистока фелдмаршал фон Вајхс 1. октобра 1944. прогласио је Србију зоном борбених дејстава и укинуо цивилну управу. Милан Недић распушта своју владу а први министри напуштају Београд 4. октобра. На састанку немачког војног и цивилног руководства 8. октобра 1944. у Београду о томе је речено:

Викицитати

„Састанак је одржан на тражење посланика Нојбахера, који је овом приликом хтео изложити своје предлоге о даљем третману четничког питања у Србији. Он је изнео следеће:

  1. Премијер Недић је потпуно сломљен човек. За то има више разлога, као што су последице недавних дешавања у земљи, као и то да ниједна од његових жеља, које је последњих година достављао, није била испуњена. Због тога се, на потицај посланика, пребацио у Беч.
  2. Са проглашењем Србије за ратну зону, влада је престала постојати. Дат је потицај да се известан број службеника под претњом смртне казне повуче са Армијском групом [Србија] и да, у одређеном облику настави управљати земљом извана...[10]
    ({{{2}}})

Милан Недић напушта Београд 6. октобра. Оружане снаге које су биле под његовом командом (СДС и СГС) стављене су под команду Михаиловића, и Немци су их употребљавали за пробој кроз Санџак и источну Босну. СДК су Немци транспортовалу у Оперативну зону Јадранско приморје за нову употребу. Град је ослобођен немачке окупације Београдском операцијом 20. октобра, чиме се означава и престанак постојања марионетске државе Србије. Уместо ове државе, нове комунистичке власти ће, у оквиру обновљене Југославије, формирати Федералну Државу Србију.

Администрација[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Комесарска управа Милана Аћимовића, Влада народног спаса Милана Недића и Војна управа у Србији

Србија је била једина територија Краљевине Југославије на којој су Немци наметнули војну окупациону управу, углавном због кључних транспортних праваца и важних ресурса који су се налазили на овом подручју. Србијом је као врховна власт управљала немачка Војна Управа у Србији (нем. Militärverwaltung in Serbien), док су марионетске српске владе биле одговорне немачкој војној администрацији, која је често имала паралелне ланце командовања и контроле, тако да су марионетски министри били одговорни различитим немачким функционерима за различите аспекте.

Политички статус[уреди]

Простор окупиране Србије, који је преостао после територијалног комадања Југославије и образовања НДХ био је под војном окупацијом. Квислиншке српске владе су овај простор званично називале Србијом[11] и користиле су термин "држава" као одредницу његовог политичког карактера (Српска државна стража, Државна реална гимназија, Државна штампарија, државни бон, државни дугови, државни кредит, државни телеграм, државни просветни план итд).[12][13][14][15][16] У програму рада Савета комесара из пролећа 1941. године стоји да је члановима овог савета поверено да воде "поједине струке државне управе".[17] На дан 22. јула 1942. потписан је у Берлину Споразум о имовинско-правном раздвајању бивше југословенске државе. Према овом споразуму, сва државна имовина бивше Краљевине Југославије и њених бановина, која се на дан 15. априла 1941. налазила на подручју које је коначно припало једној од држава-стицатељки, постала је од тога дана власништво ове државе-стицатељке. Државе-стицатељке које су набројане у овом Споразуму су: Немачки Рајх, Италија (укључиво Албанија и Црна Гора), Мађарска, Бугарска, Хрватска и Србија.[18] У литератури, међутим, постоји мишљење да Србија није имала неке битне атрибуте државности,[19] већ да је имала статус окупиране територије, с обзиром да је била под немачком војном управом.[20]

Територија и границе[уреди]

Окупирана Србија је обухватала део територије касније познате као Централна Србија, северни део Косова и подручје Баната под управом локалних Немаца, који су код Хитлера издејствовали да Банат не окупирају мађарске или румунске трупе. На северозападу, окупирана Србија се граничила са Мађарском, на западу са НДХ, на југу са италијанским протекторатима Црном Гором и Албанијом, на југоистоку са Бугарском и на североистоку са Румунијом. Савет комесара је безуспешно настојао да границе окупиране Србије прошири Косовом, Скопљем, Црном Гором, Санџаком и делом НДХ насељеним српским становништвом, али је у тадашњим немачким плановима о „новом поретку“ била искључена таква могућност.[21]

У саставу Недићеве Србије се првобитно налазио и југоисточни део Срема, који је касније предат Независној Држави Хрватској. Милан Недић је 1943. године предложио проширење граница Србије, према коме би оне обухватиле и Црну Гору, део Срема и део Босне и Херцеговине претежно настањен Србима. Политички програм Југословенске војске у отаџбини, чији се командни центар налазио на Равној гори, у Недићевој Србији, је такође укључивао идеју проширених граница Србије, које би обухватиле велики део бивше Југославије, као и делове суседних држава које су биле чланице Сила Осовине.

Управна подела[уреди]

Србија је у почетку административно била подељена на три бановине: Дунавску са седиштем у Смедереву, Моравску са седиштем у Нишу и Дринску са седиштем у Ужицу. Уз ове бановине је постојало и засебно подручје управе града Београда. 26. децембра 1941. долази до укидања бановина и нове поделе на 14 округа. У саставу округа налазио се 101 срез. Окрузи су били следећи:

-

Демографија[уреди]

Подручје Србије имало је око 3.800.000 становника, од чега 80% Срба. Преостало становништво састојало се од Немаца, Мађара, Хрвата, Румуна, Влаха, Јевреја, Рома, Словака, Албанаца и југословенских муслимана - Бошњака.

Привреда[уреди]

Немци су окупацију Србије били решили да искористе у потпуности. Неколико нацистичких и војних агенција су се отимале за плен. Најактивнија је била Канцеларија опуномоћеника за привреду, чија је дужност била да снабдева трупе. Подстицала је извоз сировина и радне снаге у Рајх (више од 40.000 до 1943). Успоставила је и Српску народну банку, углавном да би надокнадила окупационе трошкове, који су на крају у Србији били шест пута виши по становнику него у НДХ. Рудници у британском и француском власништву једноставно су преузети. Међутим, индустрија није толико преузимана колико је уништавана - војним операцијама, демонтажом, производњом у ратне сврхе и одвођењем радне снаге за поправке и рад на железници и у рудницима.[22]

Култура[уреди]

Са разбијањем Краљевине Југославије, многе новине су престале са излажењем, док су основане неке нове. Убрзо по отпочињању окупације, немачке окупационе власти су наредиле попис свих машина за штампање и увеле ограничења на теме које се могу објављивати. Само они који су били регистровани и уз одобрење немачких власти су могли да уређују такве публикације.[23] Прве нове новине, дневник Ново време, основане су 16. маја 1941. Недељник „Наша борба“ је било гласило странке Збор, а добило је име по узору на књигу Адолфа Хитлера Мајн кампф (Моја борба). Сам режим је објављивао Службене новине, што је био покушај да се настави традиција званичних новина истог имена које су биле објављиване у Краљевини Југославији.[24]

Стање у филмској уметности у Србији је било боље него за време Краљевине Југославије. За време окупације, број позоришта у Београду је повећан на 21, са дневном посећеношћу између 12.000 и 15.000 особа.[25] Два најпопуларнија филма су били Невиност без заштите и Златни град (оба из 1943), које је гледало 62.000, односно 108.000 особа.[26]

Немачке окупационе власти су издале специјална наређења која су регулисала отварање позоришта и других забавних места која су искључивала Јевреје.[23] Народно позориште у Београду је било отворено током окупације. Комади који су се играли били су Боеми, Фигарова женидба, Чаробни стрелац, Тоска, Два цванцика и Несуђени зетови.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Национална архива Вашингтон, Т501, ролна 245, фрејм 271
  2. ^ Борковић (1979a), стр. 33.
  3. ^ Борковић (1979a), стр. 87-88.
  4. ^ Tomasevich (2002), стр. 179.
  5. ^ Борковић (1979a), стр. 94-95.
  6. ^ Борковић (1979a), стр. 96.
  7. ^ Tomasevich (2002), стр. 180.
  8. ^ Национална архива Вашингтон, Т120, ролна 200, фрејмови 15345-46
  9. ^ Tomasevich (2002), стр. 69.
  10. ^ Меморандум са састанка у Београду 8. октобра 1944, Национална архива Вашингтон, Т311, ролна 194, фрејм 45
  11. ^ http://static.kupindoslike.com/60-Svedocanstvo-o-visem-tecajnom-ispitu-_slika_O_3815830.jpg
  12. ^ http://www.arhivja.autentik.net/images/moravski_okrug_u_listu_novo_vreme.PDF
  13. ^ http://static.kupindoslike.com/60-Svedocanstvo-o-visem-tecajnom-ispitu-_slika_O_3815830.jpg
  14. ^ http://static.limundoslike.com/slika100-dinara-1943-drzavni-bon--44855209v800h600.jpg
  15. ^ http://www.warrelics.eu/forum/attachments/photos-papers-propaganda-third-reich/348706d1337528882-telegram-written-cyrillic-german-stamp-img022.jpg
  16. ^ Оливера Милосављевић, Потиснута истина - колаборација у Србији 1941-1944, Београд, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, 2006, страна 36.
  17. ^ http://www.znaci.net/00001/154_2.pdf (страна 35)
  18. ^ Оливера Милосављевић, Потиснута истина - колаборација у Србији 1941-1944, Београд, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, 2006, страна 247.
  19. ^ Димић (2001), стр. 214, 226.
  20. ^ Димић (2001), стр. 214.
  21. ^ Димић (2001), стр. 225-26.
  22. ^ Стеван К. Павловић, СРБИЈА историја иза имена, Clio, 2004, 176 strana
  23. ^ а б Tomasevich (2002), стр. 177.
  24. ^ Милосављевић (2006), стр. 57-59.
  25. ^ Savković (1994), стр. 59.
  26. ^ Savković (1994), стр. 46.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]