Срби у Румунији
Из Википедија
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Ово подразумева категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио квалитетнији чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите. |
Срби су аутохтоно становништво Темишвара и његове околине. У животу града и државе имали су значајан културни, економски и политички утицај. Од завршетка Првог светског рата, односно разграничења између Румуније и Југославије број Срба у румунском Банату, па самим тим и у Темишвару константно опада. У раду је поред кратког историјског увода сажето приказано стање у културном и верском животу српске заједнице у савременом Темишвару.
Садржај |
[уреди] Демографска слика током времена
Срби спадају у стари слој темишварскога становништва. Наука није установила када се они први пут помињу у Темишвару, али је то у сваком случају било пре доласка Турака. Године 1481., при једној од многобројних битака хришћана против турске војске, доселило се у околину Темишвара око 50.000 душа. Око 1502., при деспоту Радичу Божићу, било је новог досељавања Срба у шире подручје, али је оно опет захватало и Темишвар. То не би требало узети једносмерно, јер је поред насељавања било и расељавања. Једно од њих забележено је 1551., као склањање испред Турака. У турско време, које је за Темишвар омеђено годинама 1552. и 1716., Србе су забележили пећки калуђери који су 1660., односно 1666. године, овде купили милостињу; године 1660. уписано је тридесетак имена, углавном српских, а 1666. калуђери су наишли о Божићу и задржали се читавих 10 дана, записавши око 120 имена – које приложника, које за помен – опет поглавито српских. Описујући своје путовање околином Темишвара око 1655. године, Евлија Челебија је назначио у Темишвару 36.000 хришћана. И из великих сеоба 1690., односно 1737., вероватно је било насељавања и у Темишвар. Године 1716., када је Еуген Савојски опседао Темишвар, подржали су га из тврђаве Срби, на челу са владиком Николом Димитријевићем.
Све су то, нажалост, само квалитативне процене, а тачне бројке налазимо тек у угарским пописима у другој половини 19. века, па и то тек од 1880. године, јер је у ранијем пописивању бележена само вероисповест, тј. само приближно одређивање броја Срба у целокупном броју православаца. У апсолутним бројкама, број Срба у Темишвару је током последњих 150 година био у сталном порасту, али је истовремено, услед наглог развоја града на Бегеју, њихов удео у целокупном становништву био у сталном опадању. Коначно се апсолутни број Срба у Темишвару учетворостручио, али се истовремено њихов удео у темишварском становништву смањио – такође четири пута.
Други је аспект да повећање броја Срба у Темишвару није одраз повећања општега броја Срба у Румунији. Број Срба у Румунији био је у опадању. Проблем је, међутим, у негативном природном прираштају. Остарелост мањинских популација доводиће даље до спектакуларних падова. Према налазима, од свих бракова у српским породицама у Румунији само 25% има жену испод 39 година, што значи да нам је, и то само теоретски, тек четвртина бракова плодна, па треба очекивати да ће у наредној генерацији пад износити читавих 75%. Тренутно је у Темишвару стање нешто боље, али опште стање ће сигурно утицати и на Темишвар.
[уреди] Вероисповест и верска организација
Срби у Темишвару су православне вероисповести. У старо време имали су општества у Граду и у Великој Паланци. Садашње, већ традиционално организовање настало је на територијалном начелу након изградње новога Темишвара по изгону Турака 1716. године и обухвата три црквене општине: Градску, Фабричку и Мехалску. Остале градске четврти подељене су међу овим црквеним општинама са израженом намером да се оне бројчано уравнотеже. Ипак је Градска црквена општина најмногобројнија. Садашња Градска црквена општина заснована је средином 18. века при Саборној цркви храма Вазнесења Господњег, изграђеној 1848. године. Мада је од старине у њој било и православаца других народности, особито Грка, Срби су увек имали водећу улогу, тако да приликом јерархијске поделе у Карловачкој митрополији 1864. године у њој није ни поведена деобна парница. Садашња Фабричка црквена општина заснована је такође средином 18. века при цркви храма Светога Великомученика Георгија, изграђеној 1755. године. И у њој је током времена било и православаца других народности, особито Грка и Румуна. Приликом јерархијске поделе у Карловачкој митрополији Румуни су покренули деобну парницу, али су је изгубили. Садашња Мехалска црквена општина заснована је под крај 18. века при цркви храма Светога Николаја, изграђеној 1796. године. Приликом јерархијске поделе у Карловачкој митрополији, на основу деобне парнице, Србима је као јачој заједници припала црква, а Румунима је исплаћена одговарајућа намира.
У организационом погледу, у Темишвару је седиште Окружнога протопрезвитерата темишварског, али и седиште Православне српске епархије темишварске, подређене Београдској патријаршији. Епархијски престо је упражњен правно од 1932., преласком владике Георгија (Летића) у Банатску епархију, а заправо већ од самога повлачења србијанске војске из Темишвара 1919. године. Епархија је под управом архијереја администратора којег одреди Свети синод Српске православне цркве. Црквене општине делују као правна лица, док је статус епархије с државноправног становишта несређен.
Поред православаца, у наше дане срећу се Срби и у такозваним неопротестантским скупштинама: међу баптистима, пентикосталцима, адвентистима и слично, али је њихов број незнатан, тако да не постоји друга српска верска заједница, осим православне. Поред верника, током поратних година било је људи који су се изјашњавали као атеисти. Они су то чинили зато што су заузимали друштвене положаје, бојећи се да их не изгубе, или из помодарства. Ипак су то чинили поглавито појединци и нису познате целе породице које би се изјашњавале или понашале као атеисти. Међу српским становништвом Темишвара практично нема некрштених и неопојаних. Зачудо, извесно време није се редовно венчавало у цркви. Сада је то поново заведено, нешто из верских побуда, а нешто због лепоте и свечаности самога чина.
[уреди] Језик
Чини се излишним тврдити да Срби у Темишвару говоре српским језиком. Ипак, треба узети у обзир да су Срби у Темишвару од вајкада у незнатној мањини, тако да су малтене вековима били упућени да говоре страним језицима. Због тога је, бар од 20. века, српски језик којим су говорили Темишварци био много неправилнији од српскога језика којим се говорило у околним селима, особито ако се имају у виду готово чисто српске сеоске средине. У градовима је био и већи број мешовитих бракова у којима се није говорило српски, о чему је још Црњански сликовито писао да госпође у цркви питају супруге: "Јоцо, вас загтер?". Занимљиво је да се губљење језика није одражавало, као што најчешће бива, кроз губљење лексике, него кроз губљење "матерње мелодије", тако да су се темишварски Срби распознавали по томе што су нагласком "заносили" на немачки, румунски или мађарски језик.
По доласку сеоског становништва у град догодиле су се две напоредне појаве: најпре се у граду чуо правилнији српски, а затим су и придошлице потпале под утицај страних језика на којима су се свакодневно морали споразумевати. То се мање осетило у првој, али много више у другој генерацији која је почела све више "заносити на туђе" и управо се најпре код школске омладине почео губити тонски акценат. У новим условима се број мешовитих, особито "румунскосрпских" бракова, повећао, а у мешовитим браковима интелектуалаца најчешће се не говори српски. Док је некада темишварска омладина међу собом говорила мађарски и немачки, сада се и у српској гимназији у Темишвару за време одмора све више чује жагор на румунском језику. Мала је утеха што је стање исто и у осталим мањинским гимназијама.
[уреди] Срби у околини Темишвара
Осим у Темишвару и његовој околини, Срби у Румунији у већем броју живе у градовима Араду (Arad), Решици (Reşiţa), Бокши (Bocşa), Жомбољу (Jimbolia), Молдови Новој (Moldova Noua) и Оршави (Orşovă) као и у мањим местима, попут Берзаске (Berzasca), Свинице (Sviniţa), Базјаша (Baziaş), Златице (Zlatiţa),Пожежене (Pojejena de Jos) и Дубове (Dubova), где чине апсолутну већину.
Највећа концентрација насеља са великим уделом Срба је у такозванмој "Банатској Клисури", тј. румунском делу Ђердапа. Према попису из 2002. године Срба у Румунији има 22.561, мада се бројка процењује на неких 40.000 до 45.000 Срба, а то због великог броја мешовитих бракова у овом крају Румуније.
Треба нагласити да се на територији данашње Румуније, у румунском делу Баната, налази и неколико манастира, који припадају Београдској патријаршији: Базјаш, Златица, Бездин, Св. Ђурађ, Кусић. Већина њих је у релативно добром стању.
