Средњоокеански гребен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Средњоокеански гребен
Океанска кора се формира на месту гребена, док се литосферна плоча субдукује назад у астеносферу на месту ровова.

Средњоокеански гребен је подводни планински ланац, формиран ефектом тектонике плоча. Издизање океанског дна догађа се када се конвекцијске струје у омотачу уздижу под океанску кору и створе магму на месту где се налази дивергентна граница између две литосферне плоче. Средњоокеански гребени су повезани и чине глобални систем средњоокеанских гребена, који су део сваког океана, што их чини најдужим планинским ланцем на свету. Непрекинути планински ланац је дуг око 65.000 km, а тотална дужина овог система је 80.000 km.

Опис[уреди]

Средњоокеански гребени су геолошки активни јер нова магма константно избија на океанско дно, у кору на и у близини расцепа (рифтова) дуж оса гребена. Кристализована магма гради нову кору, условно речено од базалта и габра.

Стене који чине кору испод океанског дна су најмлађе на оси гребена, а старост им расте удаљавањем од споменуте осе. Нова базалтна магма избија на и у близини осе гребена због декомпресијског топљења Земљиног омотача испод те осе.

Океанска кора изграђена је од стена које су много млађе него сама Земља - кора у океанским басенима није старија од 200 милиона година, зато што је у непрестаном процесу „обнављања“ на средњоокеанским гребенима. Океанска дубина расте удаљавањем од средњоокеанског гребена, а највеће дубине су у океанским рововима. Како се океанска кора удаљава од осе гребена, перидотити у кори се хладе и постају све крући. Кора и релативно крути перидотити испод те коре чине океанску литосферу.

Процес настанка[уреди]

Два процеса, потискивање од гребена и повлачење плоче, сматрају се одговорним за ширење опажено на средњоокеанским гребенима, али ипак постоји несигурност који од њих је доминантан. Потискивање од гребена јавља се тамо где тежина гребена потискује остатак тектонске плоче од гребена, често према зони субдукције. У зони субдукције до изражаја долази повлачење плоче. Наиме тежина тектонске плоче која се субдукује под належућу плочу повлачи за собом остатак плоче.

Други процес за који се претпоставља да доприноси настанку нове океанске коре на средњоокеанским гребенима јесу ковекциона кретања мантла. Међутим, многа су истраживања показала да је горњи Земљин омотач (астеносфера) превише пластичан (флексибилан) да би генерисао довољно трење за одгуравање тектонске плоче. Вероватније је да издизање омотача (плашта), које узрокује формирање магме испод средњоокеанских гребена, укључује само омотач изнад дубине од 400 km, како је закључено из сеизмичке томографије и из истраживања сеизмичког дисконтинуитета негде на дубини од 400 km. Релативно плитке дубине на којима долази до издизања омотача испод гребена су више у складу с процесом „повлачења плоче“.

Брзина којом на средњоокеанском гребену настаје нови материјал позната је на основу брзине ширења, а мери се у mm/год. Уобичајена подела брзина ширења јесте брза, умерена и спора, чије вредности су генерално веће од 100 mm/год, око 60 mm/год, и мање од 20 mm/год. Брзина ширења северног Атлантика је 10 mm/год, док у Пацифику те вредности достижу вредности од 40-60 mm/год.

Системи средњоокеанских гребена формирају нову океанску кору. Како се кристализовани базалт истиснут на оси гребена хлади испод Киријеве тачке која одговара гвожђе-титанијумским оксидима, у њима је сачуван смер магнетског поља паралелан Земљином магнетском пољу. Узорак магнетских померања у океанској кори може се користити као показатељ старости јер је магнетско поље Земље мењало смер у неправилним интервалима током геолошке прошлости. На исти начин, узорак померања заједно са мерењем старости коре користи се као помоћ у одређивању историје Земљиног магнетског поља.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]