Сретен Божић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Б. Вонгар

Пошаљи фотографију

Информације
Пуно име Сретен Божић
Датум рођења 1932.
Место рођења Горња Трешњевица (Краљевина Југославија)
Дела
Најважнија дела Видети Дела
Награде Видети Награде и признања
Потпис

Сретен Божић (Горња Трешњевица, 1932) је аустралијски писац српског порекла, антрополог[1], хуманиста и борац за права аустралијских Абориџина познат под именом Б. Вонгар (енгл. B. Wongar).

Пише романе, драме, кратке приче и песме. За своја дела је више пута награђиван. Током живота се дружио и имао подршку многих великана као што су Жан Пол Сартр[2], Симон де Бовоар[2], Семјуел Бекет[3] и др. За немачко издање збирке прича Бабару из 1987. предговор је написао Петер Хандке[3]. Књиге су му превођене на многе језике.

Од 1960. године живи и ствара у Аустралији. Припада тзв. трећој групи српске дијаспоре. У Аустралији се све до распада бивше Југославије веровало да је Абориџин[2] јер је у многим својим делима писао о аустралијским староседеоцима и живећи са њима бележио њихова усмена предања[4]. За његово порекло се сазнало када је почео јавно да иступа и говори о страдањима Срба[2] у ратовима деведесетих година 20. века.

Након породичне трагедије и пресељења у Мелбурн живи и пише у релативној изолацији на свом имању на којем му, после смрти друге супруге Линде Билчић, друштво праве пси аустралијске расе динго[2].

Биографија[уреди]

Школовање[уреди]

Б. Вонгар је рођен као Сретен Божић 1932. године у селу Горња Трешњевица код Аранђеловца[2] у многочланој породици Стевана Божића и супруге му Даринке.

Завршивши основно школовање уписао се у Средњу техничку школу у Новом Саду, одсек за млинске техничаре[4]. Школовање је прекинуо након што му је ускраћена стипендија због политичких ставова његовог оца[2] који је робијао након што је од стране послератног режима у Југославији проглашен кулаком.

Писањем је почео да се бави док је служио војни рок у Загребу[4]. После војске 1954. се преселио у Београд, решен да се посвети писању. На Радничком универзитету Ђуро Салај[5] похађао је радионицу за писце[4].

Почетак каријере[уреди]

Почео је да објављује песме[2] у Младој култури, Нашем веснику и другим књижевним часописима[5]. Поезију је заволео захваљујући оцу који му је рецитовао српске народне песме док су радили у пољу[2]. У Младеновцу је покушао да штампа новине[5]. У Ужицу је радио као новинар Вести[4]. Због једног чланка је на захтев Слободана Пенезића Крцуна добио отказ и забрану да ради као новинар[4]. Пребегао је у Италију, а из Италије је пешице преко Нице стигао у Париз 1958. године где је једно време живео у прихватилишту Црвеног крста[4].

У Француској је почео да се дружи са Жан Пол Сартром и Симон де Бовоар и кругом људи окупљених око Музеја човека (фр. Musée de l'Homme) и да се упознаје са антрополошким темама[5].

Живот у Аустралији[уреди]

Суочен с беспарицом, сећајући се прича свога оца који је једно време у Аустралији радио као копач злата, напушта Француску и отискује се пут Аустралије. У Аустралију стиже 1960. када почиње да учи енглески језик[3]. Издржавао се радећи као копач злата и радник на грађевини[2].

Живот међу староседеоцима Аустралије[уреди]

Током вишедневног пута преко пустиње Танами ка градилишту иригационог система и бране (енгл. The Seventeen Mile Dam) у Кимберлију, где се надао да ће наћи посао, га је од смрти услед изнемоглости и жеђи спасио Абориџин[2] Џабару[4] (енгл. Juburu) са којим се касније спријатељио. Међу Абориџинима је живео десетак година добивши име Барнабир Вонгар[5] (енгл. Barnubir Wongar) што у преводу значи Гласоноша из света духова. Оженио се Ђумалом (енгл. Dumala), Абориџинком из домородачког народа Варлпири[5] (енгл. Warlpiri), са којом је родио двоје деце[2].

Депортација[уреди]

Збирка прича Пут за Бралгу (енгл. The Track to Bralgu) му је објављена 1976. на француском у издању часописа Модерна времена[4] (фр. Les Temps Modernes) који су уређивали његови познаници, Сартр и де Бовоарова.

Након што је две године доцније књига објављена на енглеском, због начина на који је описао живот Абориџина, био је критикован и изложен непријатностима[4] од стране аустралијске белачке заједнице и аустралијских власти. Присилно је пресељен из северне Аустралије у околину Мелбурна[4] уз забрану повратка на север. Требало је да му се нешто касније придружи породица али су под неразјашњеним околностима нестали[2] . Према његовом роману аутобиографског карактера[1], Дингово легло (енгл. Dingoes Den), умрли су од радиоактивног загађења услед нуклеарних проба[2] и радијације изазване откопавањима руде уранијума[4] на територијама насељеним абориџинским племенима.

Нуклеарни циклус[уреди]

Романи о трагичној судбини аустралијских староседелаца и њиховом страдању од радијације изазване нуклеарним пробама и ископавањима уранијума на њиховој земљи чине тзв. Нуклеарни циклус. Ту спадају: Валг (1983), Каран (1985), Габо Ђара (1988), Раки (1994), Хајка (2008).

Први рукопис књиге Раки му је заплењен од стране аустралијске полиције, па ју је по сећању написао[5] завршивши је и објавивши 1994. године.

Награде и признања[уреди]

  • Добитник је неколико награда за поезију у периоду од 1955. до 1957. године у Србији[5].
  • Награда америчке библиотечке асоцијације (енгл. The American Library Association Award) 1982. године.
  • Аустралијска награда за књижевност (енгл. Senior Australian Fellowship, Australian Literature Award) за 1985. и 1986. и 1989.
  • Награда међународног ПЕН центра у Америци (енгл. The P.E.N International Award) 1986. године.
  • Почасна награда за изванредан допринос аустралијској књижевности (енгл. Emeritus Award for outstanding contribution to Australian Literature) од стране Аустралијског савета за уметности 1997. године.
  • Почасни докторат Универзитета у Крагујевцу 2009. године.

Дела[уреди]

Романи[уреди]

Аутобиографија[уреди]

Збирке прича[уреди]

Драме[уреди]

  • 1960 Јабланови – Галвир и Бого (енгл. The Poplars – Gulwir and Bogo)
  • 1972 Камен у мом џепу (енгл. А Stone in My Pocket, ISBN 0-7260-0113-9), објавио под именом Сретен Божић заједно са аустралијским писцем Аланом Маршалом (енгл. Alan Marshall)
  • 1973 Село Баланг-Ан (енгл. Balang An Village, ISBN 0-7241-0745-2)

Збирка поезије[уреди]

Фотографске колекције[уреди]

Издања на српском језику[уреди]

  • Пут за Бралгу / Бабару, превео Душан Величковић, Народна књига, Београд, 1983.
  • Цвет у пустињи, приредио Ратомир Ристић, превеле Љиљана Крстић и Милица Живковић, Просвета, Ниш, 2004.
  • Последњи чопор дингоса, превела Станислава Лазаревић, Матица исељеника Србије, Београд, 2005.
  • Билма, превео Мома Димић, Центар за културу и образовање Аранђеловац, Аранђеловац, 2005.
  • Дингово легло, превели Александар Петровић и Мирјана Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]