Сретен Жујовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
СРЕТЕН ЖУЈОВИЋ
Сретен Жујовић држи говор на Другом заседању АВНОЈ-а
Сретен Жујовић држи говор на Другом заседању АВНОЈ-а
Датум рођења 24. јун 1899.
Место рођења Мала Врбица, код Младеновца,
Србија Краљевина Србија
Датум смрти 11. јун 1976. (77 год.)
Место смрти Београд, Социјалистичка Република Србија СР Србија,
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија

Члан КПЈ од 1924.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Чин генерал-потпуковник у резерви

Функција Министар финансија ФНРЈ
Мандат 19451948.
Одликовања
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
* (сва одликовања одузета су
му 1948)

Сретен Жујовић – Црни (Мала Врбица, код Младеновца, 24. јун 1899Београд, 11. јун 1976), учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФРЈ.

Биографија[уреди]

Рођен је 24. јуна 1899. године у селу Мала Врбица код Младеновца у имућној породици. У раном детињству се преселио у Београд где је завршио основну школу и гимназију. Ту га је затекао Први светски рат. По избијању рата, отишао је у легију странаца и борио се на Западном (француском) фронту против Кајзерове Немачке.

По завршетку рата се враћа у земљу и почиње да се оријентише према радничком покрету. У Краљевини СХС је учествовао у класној борби преко синдиката и то одмах по формирању КПЈ, 1919. године.

У Комунистичку партију Југославије је примљен 1924. године. Неколико пута је долазио у сукобе са владајућим режимом који га је прогонио као опасног комунистичког идеолога. У таквим околностима, илегалним путевима напушта земљу 1933. године и одлази у Париз, где је завршио права на Сорбони. Затим одлази у Совјетски Савез и долази у прве контакте са представницима Коминтерне.

Као искусан комуниста примљен је за члана Заграничког бироа ЦК КПЈ за време Милана Горкића. На том положају одлази више пута у Париз где се упознао са будућим секретаром КПЈ Јосипом Брозом Титом.

И поред тога што је био велики присталица Милана Горкића, Тито га је уврстио у чланство КПЈ 1938. године у Шмартној Гори. Ту је радио на обнављању партијских организација у Србији, које су биле разбијене у време Шестојануарске диктатуре. На Петој земаљској конференцији КПЈ, октобра 1940. године у Загребу, изабран је за члана Централног комитета на предлог Тита.

Други светски рат[уреди]

За време окупације, Сретен Жујовић се стално налазио у партијском активу. По формирању Главног штаба НОПОЈ27. јуна 1941. године, улази као члан Главног штаба, а по формирању Главног штаба НОП одреда Србије, био је командант Главног штаба, заједно са Филипом Кљајићем, Родољубом Чолаковићем, Бранком Крсмановићем и Николом Груловићем.

Учествовао је на војном саветовању у Дуленима и Столицама у септембру 1941. године. За време Ужичке Републике, био је повереник Народног одбора за финансије и био је присутан у заједничким преговорима између Тита и Драже Михаиловића у Струганику и Брајићима, октобра 1941. године.

По повлачењу главнине партизанских снага из Србије, био је лакше рањен и прешао је на територију Санџака заједно са Филипом Кљајићем, да би се од тада па све до половине 1944. године налазио са Врховним штабом НОВЈ.

На Првом заседању АВНОЈ-а, новембра 1942. године, изабран је за члана његовог Председништва, а на Другом, новембра 1943. године, за повереника за саобраћај у Националном комитету ослобођења Југославије.

У Београд поново долази 23. октобра 1944. године и учествује у првим органима власти по ослобођењу града. После ослобођења Србије, учествовао је у стварању Народног ослободилачког фронта Србије и синдикалних организација.

На конституисању Југословенског Народно Ослободилачког Фронта (ЈНОФ) Србије 14. новембра 1944. године у Београду, ушао је у њен састав као потпредседник Покрајинског комитета КПЈ за Србију.

Учествовао је и на конституисању Антифашистичке Скупштине Народног Ослобођења Србије (АСНОС) од 9 до 12. новембра 1944. године у Београду када је изабран у њено Председништво. По формирању привремене владе ДФЈ марта 1945. године у Београду, Жујовић је вршио функцију министра финансија.

На првим изборима за народне посланике Уставотворне скупштине, кандидован је за посланика из Другог Београдског рејона и по победи снага Народног Фронта, постао је народни посланик нове скупштине. У првој Влади ФНРЈ, вршио је функцију савезног министра за финансије.

Информбиро[уреди]

По избијању првих несугласица између Информбироа и КПЈ, стао је против ставова Југословенског Централног комитета и подржавао линију Информбироа. На седници ЦК КПЈ која је одржана на Дедињу 12. априла 1948. године устао је одлучно против слања писма ЦК КПСС, као одговор на оптужбе које су изнесене у ранијем писму против ЦК КПЈ. Идућег дана, поново се састао ЦК КПЈ и дискутовао о Жујовићем испаду. Сретен Жујовић је искључен из Политбироа ЦК КПЈ и удаљен са свих функција на Петом конгресу КПЈ јула 1948. године. Налазио се краткотрајно у кућном притвору а потом у остацима затвора Главњача у Београду. Био је строго изолован - није добијао никакву штампу и то је спровођено толико стриктно да су скидане и налепнице са шибица. У изолацији је ради `сламања` садржан две и по године а да против њега није вршена никаква истрага. У време најтежих сукоба са Информбироом, се приступило решавању његовог случаја који је совјетска пропаганда непрекидно оживљавала. По Ђиласовој и Кардељевој препоруци му је дата документација о судском процесу против мађарског револуционара Ласла Рајка, да би се после тога изашло у сусрет и његовој жељи да добије све комплете "Борбе“ од дана његовог хапшења, на основу чега је увидео природу совјетске политике као империјалистичке и по сопственој жељи 11. новембра 1950. године је дао изјаву Централном комитету КПЈ, а затим слично упутио и "Борби“ где је говорио о својим заблудама и грешкама које је починио према КПЈ. На јавној конференцији за штампу 25. новембра 1950. године у присуству многобројних иностраних новинара, Жујовић је причао о својим заблудама, говорећи да је добио заслужену казну.[1]

Тада је био пуштен из затвора, да би после пада Ранковића који се томе противио поново био примљен у Савез комуниста Југославије, али само као члан. На прослави 50-годишњице СКЈ, на централној свечаности која је одржана у Београду 1969. године седео је у реду са старим борцима и истакнутим револуционарима. До свог пензионисања, Жујовић је био комерцијални директор листа "Борба“ и директор Привредног института. Повукао се из политичког живота 1971. године и живео је све до своје смрти у Београду.

Умро је 11. јуна 1976. године у Београду.

Сретен Жујовић је имао чин генерал-потпуковника ЈНА у резерви, који му је одузет пресудом Војног суда части града Београда због антипартијске делатности за време Информбироа.

Поред тога, одликован је: Орденом партизанске звезде првог реда, Орденом за храброст, Орденом заслуга за народ и Партизанском споменицом 1941. године. Војни суд части му је поред чина одузео и сва поменута одликовања.

Референце[уреди]

  1. ^ Милован Ђилас, Власт и побуна, стр. 178-182. Књижевне новине, 1991 ISBN 86-391-0025-X

Литература[уреди]