Српски језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
српски језик
српскиsrpski
Изговор [sr̩̂pskiː]
Државе Застава Србије Србија
Застава Црне Горе Црна Гора
Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Застава Хрватске Хрватска
Застава Републике Македоније Република Македонија
Застава Мађарске Мађарска
Застава Румуније Румунија
Застава Словачке Словачка
Застава Чешке Републике Чешка
Регија централна Европа, југоисточна Европа
Број говорника преко 12 милиона[1]
Ранг око 63.
Породица индоевропски
Писмо српска ћирилица
и српска латиница
Статус
Службени Застава Србије Србија— око 80% становништва
Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина — око 35% становништва
Застава Црне Горе Црна Гора — 42% становништва[2]
Грчка Света гора - Грчка
Признат мањински језик Застава Хрватске Хрватска (регионално)
Застава Мађарске Мађарска[3][4]
Застава Републике Македоније Република Македонија (поједине општине)[5]
Застава Румуније Румунија (регионално)[6][7][8][9]
Застава Словачке Словачка[10]
Застава Чешке Републике Чешка[11]
Регулише Одбор за стандардизацију српског језика
Језички кодови
ИСО 639-1 sr
ИСО 639-2 srpнема
ИСО 639-3
Map of Serbian language - official or recognized (version without Kosovo).png

██ Државе у којима је српски језик службени ██ Државе у којима је српски признат као мањински језик

Подручје на коме већина становника говори српски језик (2006. године)

Српски језик је један од словенских језика из породице индоевропских језика. Први писани споменици у српској редакцији старословенског језика потичу из XI и XII века.

Српски језик је стандардни језик у службеној употреби у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, а у употреби је и у другим земљама где живе Срби, међу осталима и у Хрватској и Македонији.

По пореклу, граматици и по речничком фонду српском језику су слични хрватски, црногорски и бошњачки језик, тако да се говорници ових језика могу још увек без проблема споразумевати. У другој половини 19. и у 20. веку (југословенски период) ови језици су сматрани јединственим српскохрватским језиком.

Српски као стандардни језик се 1991. поново издвојио из српскохрватског језичког стандарда и наставио да се развија самостално. Српска језичка норма је дефинисана пре стварања српскохрватског стандарда.

Језик Срба и српски језик[уреди]

Као и када су други језици у питању, неопходно је разграничити појам језичких система којим се Срби како етницитет служе од стандардног језика који се употребљава у државним и културним институцијама. Колико је званични (у случају српског језика, званични писани) језик једноставније дефинисати, захваљујући постојању норми у облику различитих граматика и правописа, толико је знатно сложеније дефинисати свакодневне језике који подлежу ненормираним међуљудским језичким односима.

Тако је неопходно раздвојити и (условну) синхронију (једновремени лингвистички опис) и дијахронију (историју развоја) тог ненормираног, имплицитно договореног језика од стандардног, експлицитно договореног (или наметнутог) језика; иако не треба изгубити из вида да је њихов развој паралелан, као и да су у сталном међудејству.

У лингвистици се ове области разликују. Прва се у синхронијском смислу назива дијалектологијом, а у дијахронијском историјском граматиком; друга се у синхронијском смислу обично назива граматиком, а у дијахронијском историјом књижевног језика. Данас је синхронијска лингвистика знатно развијенија од дијахронијске. Стога су и у једном и у другом случају синхронијске дисциплине знатно развијеније. Дисциплине проучавања синхроније ненормираног језика су и социолингвистика, психолингвистика, експериментална фонетика итд. Дисциплине проучавања нормираног језика су и нормативистика, фонологија, лексикологија итд. Ипак би се могло рећи да постоје опште дисциплине које у себи садрже друге дисциплине. (Колико је проблематично под дијалектологијом подвести социолингвистику, психолингвистику и експерименталну фонетику, па то чиним само из разлога историје проучавања језика у Србији; толико се дисциплине које проучавају норму много лакше могу подвести под појмом граматике. Уосталом, то и речито говори о изузетној сложености ненормираних језика у поређењу са оним нормираним.)

Генеалогија српског језика[уреди]

западнојужнословенски
језици, наречја и изговори
стандардни национални језици
српски · хрватски · словеначки
бошњачки (босански) · црногорски
раније: српскохрватски
наречја
штокавско · кајкавско
чакавско · торлачко
изговори
екавски · ијекавски · икавски
Источно штокавски дијалекти
шумадијско-војвођански
источнохерцеговачки
зетско-јужносанџачки
косовско-ресавски
(смедеревско-вршачки)
призренско-тимочки
(призренско-јужноморавски
сврљишко-заплањски
тимочко-лужнички)
Западно штокавски дијалекти
источнобосански
млађи икавски
славонски
локални говори,
социолекти, жаргон и остало

нашински · ужички · црнотравски · шатровачки
англосрпски · ромско-српски
буњевачки · шокачки
п  р  у

Српски језик је словенски језик. Као и македонски, бугарски, хрватски, бошњачки и словеначки, он је јужнословенски језик и то западног типа као и сви наведени језици осим бугарског и македонског, који чине такозване источнојужнословенске језике.

Од осталих словенских језика, јужнословенски говори су се по свему судећи издвојили још пре преласка на Балканско полуострво. То се закључује на основу заједничких особина које имају најзападнији словеначки и чешки говори, као и најјужнији словачки и српско-хрватски говори.

У ранијој фази, пре тих диференцијација, постојао је један јединствен језик који се технички назива прасловенским, протословенским или протосрпским. Тај заједнички језик свих Словена није оставио никакав траг. Њему је врло близак говор Ћирила и Методија, такозвани старословенски, који је по својим особинама источнојужнословенског типа. Иако чува седам падежа, дуал, затим конјуктив и оптатив, он се ипак разликује битно од реконструисаног прасловенског језика. Једна од најупадљивијих разлика је што је у старословенском, као и у српском, већ тада дошло до метатезе ликвида.

Прасловенски језик је дериват (такође само реконструисаног) протоиндоевропског језика. То је назив за реконструисан језик који је предак словенским, балтичким, германским, италским (латински), грчким, албанским, хетитским, тохарским, иранским, индијским и другим савременим и изумрлим језицима. Нема сумње да је некада давно, вероватно пре око 7000 година постојала заједница која је користила језик који је предак свих побројаних, али није јасно нити где је она била (помишља се на данашњу Украјину, јужни Кавказ), нити које је гране у првој фази свог распада дала. Извесно је да фази прасловенског претходи балтословенска фаза- она је заједничка балтичким и словенским језицима. Балтички језици су још конзервативнији од словенских и представљају најархаичније живе индоевропске језике.

Српска ћирилица - Вук Стефановић Караџић - „Српске народне пјесме“ Беч, 1841.

Историја српског језика[уреди]

Слика српског језичног простора према Павлу Ј. Шафарику, Праг 1842. године

Писма[уреди]

Ако бисмо занемарили до сада јасно непотврђене научне хипотезе (које имају основа) о претходним словенским (па тиме и српским) писмима, може се рећи да се, у различитим раздобљима српски књижевни (стандардни) језик писао глагољицом, ћирилицом, арапским писмом и латиницом.

До коначног стварања српске средњовековне феудалне државе и дефинитивног приклањања византијском културном простору за време Стефана Првовенчаног Немањића и његовог брата Светог Саве (Растко Немањић), приморско (јадранско) језгро српског етничког простора је условно напоредо користило латиницу, глагољицу и ћирилицу. И то управо тим редоследом: Колонизујући некада римске градове по јадранској обали, првобитно су прихватили латиницу за своје писмо. Постепеним и све интензивнијим окретањем ка стандардном језику и писму створеним за своје потребе, окренули су се коришћењу глагољице. Да би, на крају, прихватили ћирилицу као ефикасније и у византијски културни простор уклопљеније писмо.

Од 11. века па све до прве половине 20. једино писмо у масовној културној употреби Срба било је ћирилица. Због разноразних забрана коришћења ћирилице у Аустроугарској (данашњој Војводини и Војној крајини), као и у Босни и Херцеговини и Далмацији, били су присиљени да користе латиницу.

У времену док је Дубровник био независна држава, заједно са посебним идентитетом својих житеља, саграђеним на основу српског и хрватског етницитета, као и латинске културе, може се рећи да је мањи део Срба за своје културне потребе користио латиницу.

Током владавине Турака посебну потребу су имали делови српског и хрватског етницитета који су примили исламску вероисповест. Они су користили арапско писмо посебно прилагођено доминантим језичким системима у Босни.

Од почетка 19. века и стварања српско-хрватског језичког договора, прво местимично, а потом све интензивније, Срби су почели користити латиницу. Најзначајнији српски културни радник друге половине 19. века, Ђуро Даничић, своје најзначајније дело, Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности започео је писати (напомена: Ђуро Даничић је половином 19. века започео са писањем Рјечника ЈАЗУ, који је довршен тек седамдесетих година 20. века), али посебном, реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу „једно слово за један глас“. Та је латиница остала у употреби током двадесетог века само код одређеног броја хрватских филолога.

По стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (потом Краљевине Југославије) државна власт, а касније и власт Комунистичке партије Југославије, је желела да спроведе идеју о о наднационалном језику: српскохрватском. Током целог двадесетог века постојала је јака тежња ка унификацији српске („источне“) и хрватске („западне“) стандардне варијанте српскохрватског језика. Тежња се огледала у уједначавању различитих језичких форми, укључујући и у уједначавању писма.

Вуков Рјечник
Неке речи из Речника, 1818.

По правопису, ћирилица и латиница су стандардна писма савременог стандардног српског језика (двоазбучје). По уставу из 2006. у службеној употреби у Републици Србији, на целој њеној територији је српски језик и ћирилично писмо, као и у Републици Српској. Службена употреба латинице је регулисана законом и у званичној је службеној употреби у срединама где су присутне мањине које користе латиницу, док у Црној Гори службено писмо као такво не постоји, па се и у службене сврхе равноправно користе оба стандардна писма црногорског, односно српског језика. Устав, и уопште држава, може својим актом одредити који ће језик бити у службеној употреби у државним органима, па самим тим и које ће писмо бити у службеној (административној) употреби. Тако је 2006. уставом ћирилица проглашена службеним писмом државне управе на целој територији Републике.

Стандардни језици[уреди]

Дијалектолошка карта штокавског наречја
Данашња распрострањеност трију изговора српскохрватског језика
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја српског књижевног језика

Прву имплицитну кодификацију српског језика начинио је Свети Сава. Најизразитије његово дело у том смислу представља Карејски типик. Он је први направио оштар рез од старословенске норме према српскословенској језичкој норми. Избацио је из употребе назалне вокале, који су до тог времена већ дали своје неназалне рефлексе. Како су се полугласници до тог времена уједначили, он је избацио знак за полугласник задњег реда (дебело јер) и оставио само знак за полугласник предњег реда (танко јер), које је означавало полугласник средњег реда.

Следећа реформа одвила се у Србији за време деспота Стефана Лазаревића. Њу је обавио Константин Философ (напомена: овог Константина не треба мешати са Ћирилом, кога су такође звали Константином Философом), а та је ортографија позната као ресавска школа. Овај правописни модел одликује назадност у односу на Савин, што је, вероватно, била последица бугарског образовања Константина Философа. Без фонолошких потреба уведен је поново знак за тврди полугласник, као и одређени број других правописних правила, чији је циљ био да се стандардни српскословенски језик по својим особинама приближи тадашњој бугарској норми.

Током раздобља између 16. и 18. века писменост Срба је готово замрла, а једини значајан остатак старе средњовековне културе налазио се у фрушкогорском манастиру Беочину. Представници те школе названи су Рачани, јер су ту пребегли пред Османлијама из старијег манастира Раче у ужичком крају. Најзначајнији представник Рачана био је Гаврил Стефановић Венцловић. Он је имао јасно изражену двојезичност у свом писању: сакралне књиге је писао по правопису ресавске школе, док је проповеди писао народним језиком, зачуђујуће сличним правопису и азбуци које је сачинио Вук Стефановић Караџић више од века после њега.

У недостатку српскословенских књига после Велике сеобе Срба у јужне и источне делове Аустријског царства (пре свега у данашњу Војводину), али и у заблуди да је рускословенски језик старији од српскословенског, свештенство је прихватањем руске помоћи за свој званични језик узело рускословенски језик, односно руску редакцију старословенског језика. Тај језик је и данас остао званичан језик Српске православне цркве, а имао је великог утицаја на тадашњи световни језик. Данас се тај језик назива црквенословенским језиком.

Као одраз на збивања у сакралној језичкој норми настао је световни књижевни језик који је био мешавина војвођанских дијалеката, рускословенског и руског језика: славеносрпски језик. На том је језику током 18. и 19. века створена основа за савремену српску културу.

Током прве половине 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим, и аустријских власти, Вук Стефановић Караџић је направио реформу писма и правописа, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Уз незнатне измене, та је норма и данас стандардни српски језик, а уз прилагођавање и договор са хрватским филолозима тога доба и стандардни хрватски језик.

Дијалекатска основа тог стандарда била је источнохерцеговачка, ијекавска. Заменом дифтонга »ие« екавским »е«, у већем делу тадашње Србије и у југоисточној Аустрији, центрима српске културе, створена је и друга, екавска норма.

Вуков Правопис је 1868. године уведен званично у Србији. Између два светска рата договором хрватских и српских лингвиста промењена су два правописа. 1960. године написан је и озваничен Правопис српскохрватскога језика, док је 1994. године прерађени Правопис из 1960. године објављен као Правопис српскога језика, а озваничен 1995. године. Правопис из 1994. године је и данас званичан у Србији и Републици Српској. Српска језичка норма нема правоговор (ортоепију). Нормирање српског језика врши се кроз Правопис српскога језика.

Фонетика[уреди]

Гласовне промене у српском језику се деле на два типа промена:

  1. Фонолошки условљене - аутоматске и врше се обавезно
  2. Морфолошке - неаутоматске, наслеђене у језику

Фонолошке гласовне промене[уреди]

Једначење (асимилација) сугласника по звучности[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Једначење сугласника по звучности

Када се звучни и безвучни сугласник нађу један уз други (обично додавањем суфикса), први сугласник се често прилагођава другом по звучности. Ова појава се назива и једначење сугласника по звучности.

Звучни сугласници Б, Г, Д, Ђ, З, Ж, Џ постају безвучни сугласници П, К, Т, Ћ, С, Ш, Ч и обратно. Безвучни сугласници Ф, Х и Ц немају звучне парњаке, али звучни сугласници прелазе у безвучне када се нађу испред њих.

На пример, роб са суфиксом -ство, даје именицу ропство, где б прелази у п под утицајем првог сугласника у суфиксу (с, које је безвучно).

Српски језик се пише фонетски, тако да је асимилација видљива и у писаном језику, изузев у случајевима на крају речи; рецимо: Остао је без капута.

Једначење (асимилација) сугласника по месту творбе (изговора)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Једначење сугласника по месту творбе

Када се струјни сугласници С и З нађу испред предњонепчаних сугласника ђ, ћ, ч, џ, ш, ж, љ, њ, онда се претварају у предњонепчане Ш и Ж.

Зубни назални сугласник Н испред уснених сугласника Б и П замењује се усненим назалним сугласником М.

Упрошћавање (дисимилација) сугласничких група[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Губљење сугласника

Може бити дисимилација два идентична сугласника који се налазе један поред другог, или два различита сугласника.

а) сугласничка група од два идентична сугласника - један од та два сугласника отпада

б) праскави сугласници Т и Д се губе у позицији испред африката Ч, Џ, Ћ, Ђ или Ц, као што се губе испред С, З, Ш, Ж.

в)сугласници Т и Д губе се испред сливених сугласника Ц, Ч, Ђ и Џ јер они већ садрже елементе гласова Т И Д .

Морфолошке гласовне промене[уреди]

Морфолошке промене, или алтернације, су историјски наслеђене гласовне промене у језику.

Неки сугласници на крају именице или на крају глаголске основе могу да се промене под утицајем првог самогласника у суфиксу. Та појава се назива регресивна алтернација. Ово су најчешћи случајеви:

а) палатализација - промена сугласника К, Г и Х у Ч, Ж и Ш (испред Е или И).

б) сибиларизација - промена сугласника К, Г и Х у Ц, З и С (испред И). Раније се ова промена у српској филологији називала друга палатализација.

в) јотовање - промена сугласника З, С, Д, Т, Л и Н у Ж, Ш, Ђ, Ћ, Љ и Њ, када се нађу испред Ј. Такође и промена Б, П, В и М у БЉ, ПЉ, ВЉ и МЉ испред Ј.

Непостојано А[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Непостојано А

Глас А се појављује у неким облицима именица и придева, а нестаје у неким другим облицима истих тих речи: пас / пса (генитив), добар / добра (мушки/женски род).

Промена Л у О[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Промена Л у О

Именице и придеви који се завршавају на -ао или -ео (рецимо: посао, весео) су се у језичкој прошлости изговарали са тврдим л (посал, весел) које је еволуирало у о, али само на крају речи. Ово о се поново појављује ако није последње слово речи: посла (генитив), весела (придев женског рода).

Прозодија у српском језику[уреди]

У српском језику, акценат је покретан, уз једно ограничење: акценат не може бити на последњем слогу вишесложних речи (ово представља тешкоћу при преносу речи из неких језика, рецимо француског). Српски језик је трохејски по природи, наиме око 80% речи има нагласак на непарном слогу.

Акценатски систем[уреди]

Постоје четири врсте акцента који комбинују тонску природу акцента (узлазни или силазни) са дужином самогласника (дуги или кратки). У описној и стручној литератури користи се пет дијакритичких знакова који су својствени српском језику. То су:

Славистички
симбол
IPA
симбол
Опис
e [e] ненаглашен кратак самогласник
ē [eː] ненаглашен дуг самогласник
è [ě] краткоузлазни
é [ěː] дугоузлазни
ȅ [ê] краткосилазни
ȇ [êː] дугосилазни

Акценат се најчешће записује само у лингвистичким приручницима и речницима, мада је обележавање препоручљиво у случајевима када доприноси јасноћи текста. Пример: ја сам сâм. Погрешна употреба акцента може да доведе до неспоразума у говорном језику.

Употреба акцената у српском језику показује јаке регионалне карактеристике. У Београду, подручју око Колубаре и северозападној Црној Гори акценти су неутрализовани, односно мање изражени у говору. У околини Ужица и Херцеговини акценти су јаче наглашени. У неким крајевима и неким језичким ситуацијама, изгубљена је разлика између кратких акцената узлазне и силазне интонације[12].

Осим самогласника, у извесним ситуацијама и сонант Р може бити наглашен (рецимо: прст). У прошлости, сонант Л је могао имати ову функцију.

Неакцентовани самогласници такође могу бити кратки и дуги. Дуги се појављују само после главног акцента и у литератури означавају са (-). Дуги неакцентовани самогласници су видљиви у облицима генитива множине: жèна/жéнā, иако се то у писању обично не означава. Како се види из овог примера, тип акцента и дужина самогласника имају функционалну вредност (означавају одређени падеж). У говорима Београда и Војводине неакцентоване дужине су готово сасвим нестале.

Историјски развој акценатског система у српском језику[уреди]

У развоју српске прозодије могу се уочити неколико фаза. Први тип, најстарији акценатски систем у српском језику био је троакценатски. Састојао се из два силазна акцента (дуги и кратак) и неоакута (узлазно - силазне акцентуације). Изједначавањем неоакута са дугосилазним акцентом, дакле мењањем квалитета акцента, настаје старији акценатски систем српскога језика. Ту се завршава заједнички развој прозодијског система свих српских говора. Стотињак година касније, југоисточни простори Србије ће, под утицајем различитих балканских језика, изгубити и квантитативну и квалитативну разлику међу акцентима, добивши тако један, ултракратки, експираторни акценат. Старо место акцента је задржано, мада постоји тенденција да се акценат помера за једно место унапред са отворене, па и затворене ултиме, што је резултат утицаја суседних говора. Новоштокавски дијалекти метатонијским преношењем добијају четири акцента, два силазна и два узлазна. Метатонијско преношење значи да су се силазни акценти померили за један слог унапред, променивши квалитет. Зато на ултими нема акцента, а први слог може носити сваку од четири акценатске могућности. На пример: јунâк > ј`унāк. Силазни акценти се могу наћи само на првом слогу уколико су у ранијој фази развоја српског језика имали такво место у (конкретној) речи (нпр. вокатив именице вода носи кратак акценат). Дијалекти који су прошли ову трансформацију припадају групи новоштокавских дијалеката са центром у Источној Херцеговини. У наредним вековима народ са овог продручја је мигрирао ка Војној крајини, Дубровнику, централној Србији и Војводини и тиме ширио своје говорно подручје.

Као резултат ове историјске акценатске промене, дакле, усталила су се следећа правила акцентовања у српском језику:

  • последњи слог не може бити наглашен у вишесложним речима
  • једносложне речи имају само силазне акценте
  • вишесложне речи које имају акценат у средини могу имати само узлазни акценат (овде постоје изузеци)
  • вишесложне речи које имају акценат на првом слогу могу имати било који од четири акцента

Граматика[уреди]

Врсте речи[уреди]

У српском језику постоји десет врста речи. Од тих десет пет је променљивих, а пет непроменљивих.

Променљиве врсте речи:

Непроменљиве врсте речи:

У именске речи спадају: именице, заменице, придеви, бројеви. Именске речи имају следеће граматичке категорије: род, број и падеж. Глаголи се мењају кроз лица, бројеве и глаголске облике и промена глагола се назива конјугација.

Српски језик спада у групу флексивних језика. Сачувао је мноштво облика, слично латинском језику, због чега може бити тежак за учење. Ова карактеристика је одраз језичког конзервативизма.

Именичка промена (деклинација) је слична оној у руском језику, а знатно богатија од оне у бугарском, који је временом изгубио њен већи део. По промени глагола (конјугација) и богатству времена српски је комплекснији од руског, а сличнији бугарском језику. Наиме, бугарски и руски језик стоје на два екстрема језичке еволуције у словенској граматици, тако да је српски језик негде између њих.

Деклинација у српском језику[уреди]

Српска деклинација познаје граматичке категорије рода, броја и падежа. Разликују се три рода (мушки, женски, средњи), три броја (једнина, множина, паукал) и седам падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал, локатив).

Све именице се по типу именске промене могу поделити у три групе.

Промена именица прве групе[уреди]

Мушки род, наставак , и нулти наставак у номинативу једнине

прозор

Падеж Једн. Множ.
номинатив прозор(нпр. Прозор је отворен) прозори(нпр. Прозори су од стакла.)
генитив прозора прозора
датив прозору прозорима
акузатив прозор прозоре
вокатив прозоре прозори
инструментал прозором прозорима
локатив прозору прозорима

Средњи род, наставак или у номинативу једнине

срце

Падеж Једн. Множ.
номинатив срце(нпр. Срце је мишић) срца(нпр. Срца ове деце су права срца.
генитив срца срца
датив срцу срцима
акузатив срце срца
вокатив срце срца
инструментал срцем срцима
локатив срцу срцима

Промена именица друге групе[уреди]

Средњи род, наставак у номинативу једнине, Где у зависним падежима основа, осим у акузативу и вокативу једнине, чини тај облик (номинатива једнине) проширен сугласницима н и т.

име

Падеж Једн. Множ.
номинатив име(нпр. Моје име је најлепше име.) имена(Која су ваша имена?)
генитив имена имена
датив имену именима
акузатив име имена
вокатив име имена
инструментал именом именима
локатив имену именима

Промена именица треће групе[уреди]

Женски или мушки род, наставак у номинативу једнине

жена

Падеж Једн. Множ.
номинатив жена жене
генитив жене жена
датив жени женама
акузатив жену жене
вокатив жено жене
инструментал женом женама
локатив жени женама


Промена именица четврте групе[уреди]

Женски род, нулти наставак.

кост

Падеж Једн. Множ.
номинатив кост кости
генитив кости кости, костију
датив кости костима
акузатив кост кости
вокатив кости кости
инструментал кости,
кошћу
костима
локатив кости костима


Примери:

Једнина Множина
Номинатив син, муш. село, сред. жена, жен. синови села жене
Генитив сина села женē1 сѝнōвā сéлā1 жéнā1
Датив сину селу жени синовима селима женама
Акузатив сина2 село жену синове села жене
Вокатив сине село жено синови села жене
Инструментал сином селом женом синовима селима женама
Локатив (о) сину (о) селу (о) жени (о) синовима (о) селима (о) женама

Коментари:

1) Приметите да изговор зависи од падежа.

2) Именице које означавају жива бића (људе и животиње) имају наставак а, а друге не (дом, камен).

Конјугација у српском језику[уреди]

Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Књижевност‎.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.


Глаголи се у српском језику мењају по времену, броју и глаголском начину. Поред тога у српском постоје, слично као у руском и другим словенским језицима, два различита глаголска вида: свршени и несвршени.

Овде је дат кратак преглед глаголске промене у српском језику.

У српском језику постоји шест различитих времена и четири начина.

Времена су:

Глаголски начини су:

Ово богатство није тако приметно у говорном, колико у писаном језику. Неки облици времена су застарели, тако да се знање о правилним облицима стиче само образовањем, на пример имперфекат, који се скоро искључиво среће у књижевности. Друга времена су нестала из осталих словенских језика, попут аориста, који се у српском и даље користи.

Облици глагола пећи (изузев императива) у првом лицу једнине гласе:

презент(ја) печем;

четири облика прошлог времена: аорист(ја) пекох, имперфекат(ја) пецијах, перфекат(ја) сам пекао/пекла и пекао/пекла сам, плусквамперфекат(ја) сам био пекао и био сам пекао или ређе (ја) бејах пекао

два облика будућег времена: футур(ја) ћу пећи и пећи ћу, или код глагола који се завршавају на -ти: (ја) ћу радити и радићу, футур други(ја) будем пекао;

два облика потенцијала: потенцијал(ја) бих пекао и пекао бих, и потенцијал прошли(ја) бих био пекао и био бих пекао;

императив, који постоји само за 2. лице једнине, и 1. и 2. лице множине — (ти) пеци, (ми) пецимо, (ви) пеците.


Овде треба приметити да је пећи несвршени глагол. Његов свршени парњак је испећи (између осталих).

Наведени облици могу бити у активу, како су већ претходно приказани, или у пасиву. Облици пасива се граде од трпног глаголског придева и облика помоћног глагола јесам.

Промена бројева[уреди]

Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Књижевност‎.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.


Код бројева између 2 и 4, не користи се облик плурала, већ облик паукала. Сви бројеви већи од 4 користе облик плурала комбинованог са генитивом. Облик паукала се задржао из времена када је српски језик још имао облик дуала, (који данас још постоји у словеначком језику).

На пример, каже се:

1.) један мушкарац
2.) два (три, четири) мушкарца
3.) пет м`ушкāрāцā

Правило 1) важи и за бројеве 21 (31, 41, …), а правило 2) за 22–24 (32–34, 42–44, …).

Бројеви се мењају по родовима на следећи начин:

један, једна, једно

два, двије/две, два (слично као у латинском: duo, duae, duo)

три (исто као два)

четири (у свим облицима једнако номинативу).

један се увек мења паралелно са именицом, два понекад, а три и четири ретко. Тако се каже једнога мушкарца, једној жени, двеју жена, ретко трима мушкарцима или четирма женама. Од пет, бројеви се не мењају (деклинирају).

Синтакса[уреди]

Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Књижевност‎.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.


Флексивни карактер српског језика отвара могућност за употребу слободног реда речи у реченицама. Елементи реченице се слажу по својим облицима и тако организују реченицу без обзира на њихов редослед. Најчешћи ред речи је по шаблону: субјекат-предикат-објекат' (СПО).

Стеван слуша музику (СПО)

Сасвим су могуће и ове конструкције, од којих свака има посебну информативну структуру (при чему улогу може имати и реченични акценат):

Стеван музику слуша (СОП)
Музику слуша Стеван (ОПС)
Музику Стеван слуша (ОСП)
Слуша Стеван музику (ПСО)
Слуша музику Стеван (ПОС)

Српска азбука[уреди]

А а Б б В в Г г Д д Ђ ђ Е е - Ж ж З з И и Ј ј К к Л л Љ љ - М м Н н Њ њ О о П п Р р С с - Т т Ћ ћ У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч - Џ џ Ш ш

Српска абецеда[уреди]

A a B b C c Č č Ć ć D d Dž dž - Đ đ E e F f G g H h I i J j - K k L l Lj lj M m N n Nj nj O o - P p R r S s Š š T t U u V v - Z z Ž ž
Душанов законик

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :