Српскохрватски језик

Из Википедије, слободне енциклопедије

српскохрватски језик
srpskohrvatski • hrvatskosrpski српскохрватски • хрватскосрпски
Државе	СФРЈ  Савезна Република Југославија
Регија	југоисточна Европа
Број говорника	било око 21 милиона[1]
Ранг	43.
Породица	индоевропски балто-словенски словенски јужнословенски западнонојужнословенски штокавски новоштокавски српскохрватски језик
Систем писања	ћирилица и латиница
Службени статус
Званичан	СФРЈ (1954-1990)  Србија (устав 1990-2006)
Регулише	нико
Језички кодови
ИСО 639-1	sh
ИСО 639-2	scr (B)	scc (T)
ИСО 639-3	hbs – српскохрватски
Етно-политичке варијанте српскохрватског језика (2006. године)
Пажња: Ова страна можда садржи ИПА фонетске симболе у уникоду.

Српскохрватски језик (хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски) је стандарднојезичка форма која је постојала у СФРЈ између 1945. и почетка деведесетих година 20. века, када су се језичке норме поново одвојиле. Условно се може рећи да је ова стандарднојезичка форма постојала од половине 19. века. Српскохрватски је био један од службених језика Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а његов простор дефинирао се као простор новоштокавског наречја, од торлачког најјужнијег дела јужне Србије на југоистоку до кајкавског Загорја у Хрватској на северозападу, изузевши чакавске делове Далмације и Истре.

Садржај 1 Назив језика у социјалистичким републикама 2 Данашње стандарднојезичке форме 3 Види још 4 Референце

[уреди] Назив језика у социјалистичким републикама

Српскохрватски језик је имао различите називе у тадашњим социјалистичким републикама у оквиру СФРЈ:

• СР Србија: српскохрватски
• СР Хрватска: хрватски или српски / српски или хрватски
• СР Босна и Херцеговина: српскохрватски или хрватскосрпски
• СР Црна Гора: српскохрватски

[уреди] Данашње стандарднојезичке форме

западнојужнословенски језици и наречја стандардни језици српски · хрватски · бошњачки српскохрватски наречја и изговори штокавски · кајкавски · чакавски · торлачки екавски · ијекавски · икавски штокавски дијалекти источнохерцеговачки · шумадијско-војвођански зетско-јужносанџачки · источнобосански смедеревско-вршачки · косовско-ресавски призренско-тимочки локални говори, социолекти, жаргон и остало буњевачки · нашински молишки · градишћански · ужички англосрпски · романосрпски · шатровачки црногорски п • р • у

Данашње стандарднојезичке форме које су током друге половине двадесетог века биле у саставу српскохрватске стандарднојезичке форме су:

• Бошњачки језик (службен у Босни и Херцеговини и Црној Гори)
• Хрватски језик (службен у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори)
• Српски језик (службен у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини [1])

Постоји такође и црногорски језик, који још увек није званично нормиран, мислећи при том да се око 22% грађана Црне Горе изјаснило да говори овим језиком.

И данас има људи који се на попису становништва изјашњавају да говоре српскохрватским језиком, иако користе једну од насталих варијанти.

Многи светски лингвисти не признају данашњу социо-лингвистичку поделу јединственог српскохрватског језика на српски, хрватски, босански, итд, већ сматрају да се и даље ради о јединственом језику.

[уреди] Види још

• Словенски језици
• Јужнословенски језици
• Западнојужнословенски језици
• Старословенски језик
• Србохрвати

[уреди] Референце