Срце таме

Из Википедије, слободне енциклопедије

Роман "Срце таме" Џозеф Конрад је објавио 1899. године, заснивајући га на својим искуствима са путовања дуж реке Конго 1890. године. Историчари књижевности обично кажу да је Конрад у њему незнатно стилизовао лично искуство.

Приповедач у роману Марлоу својим пријатељима у Енглеској кроз причу дочарава различите средине и времена. Он најпре настоји да дочара давну прошлост, када су Римљани уз Темзу продирали у срце таме, тада још варварског британског острва. Низ ту исту Темзу Марлоу се отискује и у срце таме новијих времена, када се одвија његово путовање уз Конго, до срца Африке.

Приказујући различите светове, културе и начине живота, Џозеф Конрад настоји да покаже како је живот, у основи, исти. Посебно је упечатљив лик Курта, који симболизује противречности људске природе – на једној страни је суров, а на другој он је и у самртном часу неко ко као светињу чува слику своје драге. Зато Марлоу и каже на крају да ће иза мртвога Курта остати оно што је говорио у самртном часу, и његов живот, као велики пример за друге људе.

У „Срцу таме“ Џозеф Конрад је тежио да прикаже ону људску драму која се заснива на сукобу идеализма и суровости и која од човека тражи да се час враћа на оно дивље и првобитно, а да потом, са истом страшћу, уништава и оно исконско, одузимајући тако смисао и свом животу. И да тако трасира свој пут ка усамљености и поразу”.