Станислав Бинички

Из Википедије, слободне енциклопедије
Станислав Бинички

Stanislav Binički 1997 Yugoslavia stamp.jpg

Информације
Датум рођења 27. јул 1872.
Место рођења Јасика (Србија)
Датум смрти 15. фебруар 1942.
Место смрти Београд (Југославија)
Дела

Станислав Бинички (Јасика, 27. јул 1872Београд, 15. фебруар 1942) је био познати српски композитор, диригент и педагог. Сматран је највећим представником српске класичне музике.

Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у хору Обилић. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива Академско музичко друштво. Затим, после једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу одлази у Минхен, где, између 1895. и 1899. године, студира композицију и соло певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и К. Манојловићем оснива Српску музичку школу. Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био[1].

Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.

Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завијчаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Бици на Церу.

Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.

Фебруара 2008. године у Београду је пронађена грамофонска плоча издавача Concert Gramophone Record (оквирно, снимак је око 1910.) са снимком војне капеле којом диригује Станислав Бинички. Плоча се данас налази у фонду Народне библиотеке Србије.

Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година двадесетог века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.

У његовој родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација Дани Станислава Биничког, у оквиру које су наступили многи угледни солисти и ансамбли.

Школа „Станислав Бинички“[уреди]

Почетком XX века, основана је школа за ниже музичко образовање, са седиштем у Београду, у Сењачкој улици број 31, која носи назив по Станиславу Биничком. Кроз ову школу прошли су многи музички ствараоци, врхунски уметници данашњице, који су основно музичко образовање стицали од врхунских педагога и стручњака ове школе.

Неки од поменутих музичких уметника, данас на светски признатом гласу су: Александар Маџар, Ивица Ватовић, Бојан Ћалдовић, Радмила Вардалић и многи други.

Они су знања стицали од: Војиславе Вуковић Терзић, Радојке Херман, Емилије Герасимовић, Душана Антоновића и других музичких педагога.

Школа је до сад имала шест директора:

Од 1988. године и лесковачка музичка школа (основана 1949) носи име Станислава Биничког.

Извори[уреди]

  1. ^ Ко је ко у Југославији, Југословенски годишњак, 1928, Београд (дигитализовано - Универзитетска библиотека у Београду), стр. 16

Спољашње везе[уреди]