Станишић (Сомбор)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте страницу Станишић.
Станишић

Православна црква у Станишићу.
Православна црква у Станишићу.

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Аутономна покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Западнобачки
Општина Сомбор
Становништво
Становништво (2011) 3987
Густина становништва 53 ст/km²
Положај
Координате 45°56′14″N 19°09′33″E / 45.937333, 19.159166
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 103 m
Површина 89,9 km²
Станишић на мапи Србије
{{{alt}}}
Станишић
Станишић на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 25284
Позивни број 025
Регистарска ознака SO


Координате: 45° 56′ 14" СГШ, 19° 09′ 33" ИГД

Станишић (мађ. Őrszállás) је насеље у Србији општини Сомбор у Западнобачком управном округу и удаљено је 22 km од Сомбора. Према попису из 2011. било је 3987 становника. До 1965, године је ово насеље седиште Општине Станишић коју су чинила насељена места: Гаково, Растина, Риђица и Станишић. У састав општине је улазило и насеље Крушевље које је изгубило статус самосталног насељеног места тако да је данас део Гакова. После укидања статуса општине у целини припојена територија општини Сомбор.

Историја[уреди]

Станишић је старо бачко насеље. Први пут се помиње 1366. године као Париш, село које се налази на средњовековним картама XV и 16. века. Крајем 17. века, после аустро-турских ратова, село је опустело. Убрзо је обновљено и у њега се враћају српске избеглице и досељеници из Мађарске и Немачке. У селу је 1772. године подигнута православна црква која је обновљена 1910. године после великог пожара. 1815. године подигнута је католичка црква, висока преко 45 m.

1786. године у село је насељено преко 100 породица немачке националности. Све до 1811. године село је било подељено на два дела - немачки и српски Станишић. Велики број насељених Мађара из 1904. године, после аустроугарске нагодбе, мењају назив села у Ерсалаш (Őrszállás). По завршетку Првог светског рата враћено је име Станишић.

Eпидемија колере почела је у Станишићу 27.августа 1831. године, оболело је 18 а умрло 13 особа. Епидемија је у Бачкој била у 53 места, од 14.147 оболелих, умрло их је 7.453. Колера се поново јавља у Станишићу 17. августа 1836. болесне је лечио болничар Вилмош Офенбауер који је досао из Будимпеште. У Горњем Срезу, којем припада и Станишић, умрло је 1.355 људи.

Други светски рат[уреди]

Станишићки Немци ће са великим одушевљењем дочекати 25. март 1941. године потписивање акта о приступању Краљевине Југославије Тројном Пакту, да би после војног пуча у Београду два дана касније, 30. марта 1941 школа у Станишићу престала са радом. За становнике Станишића рат је почео 11. априла, када је берберски мајстор Јован Танурџић бацио у ваздух железничку станицу, око 21 час, а војска је још раније отворила артиљериску паљбу према Мађарској. Канонада пуцњаве је трајала од 13,30 до 20 часова кад је наређено повлачење. У поноћ између 11. и 12. априла , у Мађарску из Станишића се упутио Гашпар Мајер, члан Културбунда, отишао је да извести Мађарску команду да пред Хонведима нема никог и да могу слободно кренути ка дубини Југословенске територије. Хонведи су изјутра пре 7 часова 12.априла 1941 године били пред Станишићем. Становници Станишића, Немци, Мађари и Хрвати су се радовали пропасти Краљевине Југославије, док су Срби и Јевреји живели у неизвесности, не знајући шта им доносе дани окупације. Мађарска команда је завела војну власт, која ће бити одмењена цивилном 15. августа 1941 године. Тих дана постављена су и вешала у Kaкoшу (део Станишића), над Србима и Јеврејима су почеле репресалије, појединци су убијани и у атару, на разним сеоским местима, доста их је ухапшено и малтретирано.

Како се рат близио крају, а са истока надирала све близе Руска Црвена Армија, локални Немци и Мађари су напуштали Станишић плашећи се одмазде за злочине које је немачка и мађарска војска починила на тлу Југославије, у чему су учествовали и чланови њихових породица.

Станишић је ослобођен од стране Руске Црвене Армије 22. октобра 1944 године.

Станишић после Другог светског рата[уреди]

Октобра 1945 године у Станишић су приспели представници народа Далмације, дошли су због очекиване колонизације. У Станишић су упућени из Новог Сада, где је утврђено где ће се ко насељавати, али је у међувремену стигла композиција са 150 породица, њима је речено да ће бити смештени у суседном селу Риђица. Како им се Станишић више свидео, породице су се настаниле у околини Зелезничке станице (Зелезничка улица). Месни народни одбор их је хранио шест недеља, док породице нису убеђене да пређу у Риђицу.

У Станишић је први транспорт породица из Далмације стигао на Светог Николу 19. децембра 1945 године. Путовало се бродовима до Бакра и зелезницом до Сушака, па преко Загреба, до Дунава, неки транспорти преко Новог Сада а неки преко Богојева. Колонисти су били из околине вишесреских средишта у Далмацији, и то: 121 породица из Книна, 242 из Сиња, 85 из Шибеника, 22 из Макарске, 18 из Имотског, 3 са Корчуле, 2 из Лике, из Бенковца 161, 111 из Сплита, 49 из Метковића, 21 из Дрниша, 6 из Задра, 3 породице са Кордуна и још неколико породица из разних крајева.

Између априла и маја у селу су се населиле 72 породице из Македоније са 324 члана. „Македонци“ су у ствари били Далматинци који су између 1921. и 1936. године насељени Овче Пољу у околини Светог Николе и Штипа. По избијању рата, 1941. године, Бугарски окупатори их протерују и они прелазе прво у Ниш, а касније се окупљају у Неготинској крајини.

За разлику или других насеља у Бачкој, у Станишићу се колонисти нису груписали по срезовима и крајевима одакле су дошли.

Станишић је пољопривредно насеље. Земљиште је изузетно квалитетно, 87% чине оранице.

Спорт[уреди]

Удружења[уреди]

У насељу постоји Хрватско културно друштво "Владимир Назор" , удружење је основано 2009. године.[1]

Демографија[уреди]

У насељу Станишић живи 3906 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,5 година (39,3 код мушкараца и 43,6 код жена). У насељу има 1631 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,95.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 7741 [2]
1953. 7814
1961. 7521
1971. 6156
1981. 5476
1991. 5131 5048
2002. 4971 4808
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
3.511 73,02%
Хрвати
  
367 7,63%
Мађари
  
363 7,54%
Југословени
  
140 2,91%
Буњевци
  
24 0,49%
Немци
  
16 0,33%
Македонци
  
9 0,18%
Црногорци
  
8 0,16%
Муслимани
  
5 0,10%
Словаци
  
4 0,08%
Словенци
  
2 0,04%
Роми
  
2 0,04%
Бугари
  
2 0,04%
Руси
  
1 0,02%
Бошњаци
  
1 0,02%
непознато
  
1 0,02%



Познати Станишићани[уреди]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Завод за културу војвођанских Хрвата/ Удружења
  2. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  3. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]