Станко Црнојевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За другу употребу, погледајте чланак Скендербег (вишезначна одредница).
Станиша Црнојевић
Датум рођења 1457.
Датум смрти 1530.
Место смрти Бушате (Црна Гора)
Порекло и породица

Станиша „Станко“ Црнојевић (14571530) (управитељ Црногорског санџака, као санџак-бег, од 15131530. са сједиштем у Жабљаку Црнојевића) је трећи син Ивана и представник Црнојевића. Они су играли велику улогу у Зети од половине XV до прве половине XVI века. Познат и као Скендербег Станко Бушатлија и Иван II.

Младост[уреди]

Да би показао оданост и признање врховне власти новом турском султану, Иван је 1485. године свог најмлађег - четрнаестогодишњег сина Станка (Станишу) послао султану као таоца. Турци су младог Станка преобратили у ислам и том приликом он је добио име Скендербег.

Владавина[уреди]

После губитка самосталности Црногорци су задавали доста тешкоћа турској власти. У тој ситуацији Турци су се сетили потурченог Ивановог сина Скендербега и захваљујући само његовом презимену - Црнојевић постављају га 1513. за црногорског Санџакбега. Као турски управитељ, користио је печат Црнојевића, са двоглавим орлом. Потписивао се као: „санџак црногорски и всој диоклитијанској земљи господин“. Скендербег је за време своје власти у Црној Гори био омражен међу Црногорцима, због наметања виших пореских обавеза од прописаних и чинећи многе злоупотребе своје власти. Због његовог зулума и похлепе 1519. године Црногорци подижу буну која је угушена интервенцијом турске војске (околних санџак-бегова, са више од 10.000 војника).

Крај живота[уреди]

Након ових догађаја Скендербег остаје и даље на власти и влада још суровије све до смрти 1530. године.

Легенда[уреди]

По доласку у Црну Гору, према народном предању, Станко је једно време био у селу Бушате, па су га зато прозвали Бушатлија Станко. Вероватно су се по томе његови наследници звали Бушатлије, као на пр. у XVIII веку скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија.

Занимљивост[уреди]

Махмуд-паша Бушатлија из Скадра, који крајем 18. века предузимао опсежне војне походе Црну Гору, тврдио је да је директан потомак Станише Црнојевића и да му је Црна Гора и престоница Цетиње дедовина. У тим походима Бушатлија током битке на Крусима 1796. дословно изгубио главу од трупа Петра Петровића Његоша. Главу му је одсечена и као језиви симбол црногорске победе однета је у Цетиње. Његов потомак Махмут Бушатлија се 2014. године повратио у православну веру.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа. 
  • Редакција за историју Црне Горе, Историја Црне Горе,(Књига 2, том 2), Титоград, 1970.
  • Редакција за историју Црне Горе, Историја Црне Горе,(Књига 3, том 1), Титоград, 1975.
  • Историја Српског народа, књига II, Доба борбе за очување и обнову државе (1371—1537), Српска к њижевна задруга, Београд 1982.
  • Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991.
  • Ердељановић Ј., Стара Црна Гора, Славољубље, Београд 1978.
  • Црна Гора, Књижевне новине, Београд 1976.
  • Станојевић с., Народна енциклопедија, књига IV, 1929.
  • Група аутора: Историјски лексикон Црне Горе, књига 5 „Daily Press-Вијести“, 2006.