Стендал

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стендал

Stendhal.jpg
Стендалов портрет, Јохан Олаф Зодермарк

Информације
Пуно име Мари-Анри Бел
Датум рођења 23. јануар 1783.
Место рођења Гренобл (Француска)
Датум смрти 23. март 1842.
Место смрти Париз (Француска)
Дела
Потпис

Мари-Анри Бел (фр. Marie-Henri Beyle; Гренобл, 23. јануар 1783Париз, 23. март 1842), познатији под псеудонимом Стендал, био је француски писац чија се дела сматрају претечом реализма.

Биографија[уреди]

Стендал је рођен у Греноблу 23. јануара 1783. године. Имао је тешко детињство. Касније је успео да пропутује Немачком, али је био више везан за Италију где је постао конзул. Већину својих дела је написао у Италији и објавио под псеудонимом Стендал. Његов роман Црвено и црно заснован је на истинитом догађају објављеном у новинској хроници. Најпознатија Стендалова дела су романи Црвено и црно, Пармски картузијански манастир и Расправа о љубави.

По општем мишљењу, Пармски картузијански манастир је један од најузбудљивијих љубавних романа у француској и европској књижевности.[1] С обзиром да је живео у периоду романтизма, његова реалистичарска дела нису била цењена у то време. Свој рад је посветио „неколицини срећника“, мислећи притом на оне који су, после његове смрти, почетком XX века „открили“ његов таленат.

Детињство и младост[уреди]

Из његове аутобиографије Живот Анрија Бријара сазнајемо да му је мајка у коју је био “заљубљен“ умрла на порођају када је имао седам година. Тај догађај не само да је одредио његово детињство, већ је одредио његов каснији живот. Отац му је био „побожни грађанин који је мислио само на зараду“. Одгајио га је деда Анри Гањон, лекар кога се Стендал сећа као „љубазног и забавног“. Деда му је био образован и посвећивао му је пажњу, читао му, утицао да заволи књижевност. Врло рано Стендал чита Молијера, Волтера, Хорација

Са 13 година уписује се у Централну школу у Греноблу, почиње да се дружи са вршњацима, стиче пријатељe и изузетно је успешан у математици. Захваљујући баш математици, добија стипендију и са 16 година уписује Политехничку школу у Паризу. Није очаран Паризом, доживљава „град светлости“ као “блатњав, без планина”, град врло заузетих људи које он не познаје. Разбољева се. После оздрављења, напушта студије, жели да буде заводник и „да пише комедије“. Међутим, запошљава се у Министарству рата. Када се Наполеон прогласио за цара, 1804. године именовао је Стендала за првог конзула у Италији. Две године касније враћа се у Париз и као официр Наполеонове армије и прати непосредно, на бојном пољу Бонопартине војне успехе у Немачкој, укидање Светог Римског царства, стварање Рајанске конфедерације. У аутобиографији каже да је тим догађајем, официрским позивом „био потпуно опијен, луд од срећe и радости.“ Истовремено боравећи у Немачкој открива Моцарта, његову музику и фасциниран је, занесен њеном лепотом. Та опчињеност лепотом уметничког дела или неком природном лепотом, чему је био склон Стендал назива „Стендалов синдром“ у медицини и подразумева убрзан рад срца, гушење… Прикључићe се и Наполеоновом походу на Москву септембра 1812. године. Бићe сведок победе код Бородина, а касније 1815. године дефинитивног великог Наполеоновог пораза и предаје. Враћа се у Италију, у „нову и праву домовину“ како каже. У Италији је написао: Живот Хајднов, Историју сликарства у Италији и путопис Рим, Напуљ, Фиренца. Под сумњом да шурује са карбонарима, тајним групама које су се бориле против рестаурације монархије и које су се рашириле по Апенинском полуострву Стендал је протеран из Италије. Враћа се у Париз, град у коме је написао нека од најважнијих дела: студију Расин и Шекспир, Живот Росинијев и своје капитално дело Црвено и црно.

Каснији живот и смрт[уреди]

Од 1831. године поново је у Италији. Опет је конзул у Ћивитавекији, малом градићу близу Рима. Чита старе италијанске хронике и у њима налази мотиве за многобројне новеле, као и за свој други велики роман Пармски картузијански манастир. Пред крај живота, враћа се у Париз 1841. године пошто је предходно остао без положај, прилично болестан. Пише под псеудонимима: Луиз Александар, Бомбе, Анастас де Сарпијер.

Умро је у пролећe 1842. године. Постхумно су објављена многобројна његова дела, међу којима још један роман, Лисјан Левен.

Дела[уреди]

  • Црвено и црно (1830),
  • Пармски картузијански мананстир (1839)
  • Расправа о љубави
  • Лисјан Левен
  • Живот Хајднов
  • Историја сликарства у Италији
  • Рим, Напуљ, Фиренца
  • Расин и Шекспир
  • Живот Росинијев

Недовршена аутобиографска дела[уреди]

  • Мемоари једног егоисте (1892),
  • Живот Анрија Брилара (1890).

Референце[уреди]

  1. Пармски картузијански манастир, О аутору, Новости - Златни Французи, Београд. 2010. ISBN 978-86-7706-303-0. .

Спољашње везе[уреди]