Стефан Драгутин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Драгутин

Фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу,око 1290. године
Фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу,
око 1290. године

Датум рођења пре 1253.
Место рођења непознато
Датум смрти 12. март 1316.
Место смрти непознато
Гроб Манастир Ђурђеви Ступови
Титула краљ
Период 12761282,
краљ Србије
12821316,
краљ Срема
Претходник/ци Урош
Наследник/ци Милутин (у Србији)
Владислав (у Срему)
Порекло и породица
Династија Немањићи
Отац Урош
Мајка Јелена Анжујска
Супружник/ци Каталина
Потомство Урошиц
Владислав
Јелисавета

Стефан Драгутин Немањић (пре 125312. март 1316) био је краљ Србије од 1276. до 1282. године и краљ Срема од 1282. до 1316. године. Син је Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао је два сина, Владислава (сремског краља) и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и Урсулу (или Урсу), удату за Павла Шубића.

Историја[уреди]

После неуспелог напада Стефана Уроша I на Угарску 1268. Драгутин је под притиском исте именован за младог краља ожењен ћерком угарског краља Стефана V Каталином. Када је Стефан Урош I покушао да освоји Дубровник, Драгутин је уз помоћ Угарске и Дубровачке републике скупио војску и збацио оца са власти 1276. године. Драгутин је, затим, поделио државу на три дела: краљица Јелена Анжујска је владала областима Зете, Требиња, Плава и Поибарја, Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом.

Драгутин је ступио у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије.

Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелеча, а након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.

Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Најраније у другој половини 1284. године је добио на управу тзв. Мачванско-босанску бановину под којом су подразумевани простори данашње Мачве, десне обале Саве, укључујући Београд и североисточну Босну. С изузетком североистичне Босне око Усоре, ове области су у средњем веку биле обухваћене под појмом Срема.[a] Из тог разлога се у изворима Драгутин понекад наводи као „сремски краљ“.[1] Главна Драгутинова резиденција је био град Дебрц (између Београда и Шапца), док је у Београду само повремено боравио. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина.

Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара.

Године 1290. Драгутин је напао Браничевску област којом су владали браћа Дрман и Куделин, али су га они изгледа успели поразити и потпомогнути татарским одредима напали и опустошили му Мачву. Драгутин је због тога био принуђен да тражи помоћ од свог брата краља Стефана Милутина. Године 1291. њих двојица су напали Браничевску област и протерали из ње Дрмана и Куделина који су се склонили код свог заштитника Ногаја, темника (туменбаше) татарске Златне хорде.

Сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301—1312/3 године. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. године. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име Теоктист. Претходно је на сабору властеле и свештенства пренео власт на свог сина Владислава. Међутим, његовом смрћу 1316. године нестала је спона која је различите области његове државе везивала у једну целину.

Галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ У то време, угарска политичка топографија делила је Срем на Овострани (данашњи Срем) и Онострани (данашња Мачва). Драгутинова држава је у ствари обухватала Онострани Срем.

Види још[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:
Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Референце[уреди]

  1. ^ Максимовић (1981), стр. 441-442.

Извори[уреди]

  • Данило Други (1988). Мак Данијел, Гордон; Петровић, Дамњан. eds. Животи краљева и архиепископа српских. Службе. Београд. 

Литература[уреди]

  • Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. I. Нови Сад. 
  • Благојевић, Милош (1998). Србија Немањића и Хиландар. Нови Сад. 
  • Калић, Јованка (1967). Београд у средњем веку. Београд. 
  • Максимовић, Љубомир (1981). „Почеци освајачке политике“. Историја српског народа. I. Нови Сад. 
  • Рокаи, Петар; Ђере, Золтан; Пал, Тибор; Касаш, Александар (2002). Историја Мађара. Београд. 
  • Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд. 

Препоручена литература[уреди]

  • Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, књига 2, Београд, 2005.
  • Томислав Богавац, Нестајање Срба, Ниш, 1994.
  • Миомир Филиповић - Фића, Три цара и тридесет и један краљ српског народа, Чикаго, 1992.
  • Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
  • Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929.
  • Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига 1, Нови Сад, 1990.
  • Миленко Палић, Срби у Мађарској - Угарској до 1918, Нови Сад, 1995.

Атласи[уреди]

  • Драган Брујић, Водич кроз свет Византије, Београд, 2004.
  • Историјски атлас, Завод за уџбенике и наставна средства - Завод за картографију „Геокарта“, Београд, 1999.
  • Школски историјски атлас, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1970.


Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Стефан Урош I
Краљ Србије
(12761282)
Наследник:
Стефан Урош II Милутин
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}